Јакшићи

Јакшићи
Јакшићи
Држава	Српска деспотовина; Краљевина Угарска
Оснивач	Јакша Брежичић
Националност	српска

Јакшићи су били српска племићка породица из 15. и 16. века. Након пада Српске деспотовине (1459) прешли су у Угарску, где су се за време владавине краља Матије Корвина истакли у борби против Турака.^[1] Поседи Јакшића у Угарској налазили су се претежно у Поморишју, а такође и у јужноугарским жупанијама Сремској и Вуковској.^[2] Припадали су највишем слоју српског племства у Угарској, а путем брачних веза ородили су се са династијом Бранковића и разним угарским, пољским и руским племићким породицама.

Војвода Јакша Брежичић

Војвода Јакша Брежичић био је војсковођа српског деспота Ђурђа Бранковића. Као турски вазал деспот Ђурађ Бранковић био је приморан да пошаље своју војску и учествује у опсади Цариграда 1453. године. Тада је цар поручио деспоту да му пошаље хиљаду и пет стотина коња (тј. коњаника) према уговору о примирју, говорећи да хоће да крене у Караманову земљу. И тако је деспот отпремио војводу Јакшу Брежичића са хиљаду и пет стотина коња, не знајући каква је намера цара. А цар не говорећи никоме, пусти брзе коњанике ка Цариграду да бију, убијају кога год сретну све до самих опкопа. Онда је сам цар, приспевши са свом својом силом, опсео Цариград. Чувши то господин Јакша с оним људима што су од деспота били отправљени, хтедоше се вратити назад, али су били опоменути, ако би тако учинили, на путу би били уништени, зато су морали да иду ка Стамболу; па ипак наша помоћ није Турцима много помогла. Турски Султан Мехмед Други Освајач заузео је Цариград 1453. године чиме је престало да постоји хиљадугодишња Византија.

Јакшићи у Угарској

Синови војводе Јакше, Стеван и Дмитар Јакшићи, из Јагодине, прешли су у Угарску са 1200 својих ратника, и добили су тамо 1464. године од угарског краља Матије нађлачко властелинство. У Надлаку су подигли дворац, где су стално боравили, и ту на имању насељавали Србе поданике. Касније су њихови синови, Марко Стеванов и Петар Дмитров поделили посед Нађлак на два дела, да би сваки био „свој на своме”. О том говори и српска епска песма „Диоба Јакшића”.^[1]

Браћа Јакшићи су имали у Чанадској жупанији 52 поседа, у Темишварској 25 и у Арадској 2. Јакшићи — Петар су после већих битака, попут оне 1480. године код Крушевца, превели на 60.000 Срба, населивши их у јужној Угарској на Темишварској грофовији, као поданике. Јован Јакшић је заједно са другим властелинима који су ратовали са Турцима, 1481. године преселио око Темишвара становнике њих око 50.000, из 150 села у крушевачком крају.

Другом половином 15. века, на тлу Словачке, ратничким подвизима су се прославили многи српски великаши. Било је то време ратова угарских краљева против пољских и немачких владара. У бици код Кошица у саставу војске угарског краља Матије Корвина 1474. године прославио се војсковођа Дмитар Јакшић, јунак српских народних песама, који је поседовао десетине насеља у Поморишју. Скривен у шуми са коњичким одредом, уз велику ратну вештину и храброст, испресецао је непријатељску војску и притом освојио градове Хумане и Михаловце, које је држала војска пољског краља. Његов син Стефан се истакао храброшћу 1490. године када је у двобоју победио једног мегданџију, па се пољска војска повукла. Следеће године опет се код Кошица сукобиле пољска војске краља Алберта и угарског краља Владислава. Победи угарске војске допринели су српски одреди које су предводили војвода Милош Велмужевић и браћа Јакшићи.

Српски деспот Вук Гргуревић Бранковић, војвода Дмитар Јакшић и његов син Јован као војсковође учествовали су у походима угарског краља Матије против Турака 1481. године у Србији у којима је хришћанска војска стигла до Крушевца. Војвода Јован Јакшић је командовао одредом који је ослободио Голубац. Приликом повлачења из Србије са војском се у два наврата повукло и око 110.000 Срба који су насељени у околини Темишвара. Војвода Дмитар Јакшић, враћајући се из Турске, где је био као посланик краљев код султана, је у близини Смедерева био напанут и тешко рањен. Од те ране је и умро 8. новембра 1486. године, док је Стефан умро 1489. године. Стефанов син Марко Јакшић учествовао је у бици на Мохачу 1526. године.

Маја 1514. године почео је устанак угарских крсташа против великаша. Незадовољни својим статусом и односом према њима, почели су паљење и рушење спахијских чардака и дворова и немилосрдно гоњење и убијање племића. Устанак се ширио по великом делу јужне Угарске, кроз Банат и Бачку до Срема. Захватио је и један део Срба. Страдала су имања браће Јакшића у Нађлаку и један део имања бивших деспота. Али већи део Срба устао је против тих крсташа и помагао је племићску војску у борбама против њих.

Иван Грозни

Директни потомак породице Јакшић је руски цар Иван IV Грозни, преко треће ћерке Стефана Јакшића Ане и њене ћерке Јелене Васиљевне Глинске, супруге руског великог кнеза Василија Ивановича.^[3]

Хиландар

Последњи племићи непосредни српски ктитори Хиландара били су Јакшићи. Деспотица Ангелина Бранковић 1503. молила је помоћ за Хиландар од руског великог кнеза Василија Ивановича. Хиландарци су средином XVI века посетили руског цара Ивана IV Васиљевича и молили га за заштиту и материјалну помоћ. Иван Грозни је постао нови ктитор Хиландара. Његова наклоност према српском манастиру објашњава се царевим пореклом, то јест родбинским везама са Јакшићима.

Јакшићи у народним песмама

Народна епика запамтила је Јакшиће сем по њиховом јунаштву још по њиховим женидбеним авантурама и по деоби. Синови Стевана и Дмитра, Марко и Петар, делили су доиста имање своје породице и дуго су се парничили око деобе мезехеђешког спахилука, који су им очеви добили 1464. године, па су то парничење наставили и њихови потомци, нарочито женски. По народној песми, супруга Дмитра Јакшића је Анђелија.

Покосовки циклус

Родослов

Јакша Брежичић, војвода деспота Ђурђа Бранковића.
1. Стефан Јакшић (1432 — †1489), оженио се Милицом (ум. након 1506. године), за коју се раније претпостављало да је припадала породици Белмужевића, али за ту претпоставку нема потврде у изворима.^[4]^[5]
  1. Дмитар С. Јакшић, млад умро.
  2. Стефан Јакшић II (1468 — †1520), раније се сматрало да је био ожењен Милицом Белмужевић, али та претпоставка је напуштена у новијим радовима.^[6]^[7]^[8]
  3. Марко Јакшић (1480 — †1537), оженио се Поликсеном.
    1. Стефан Јакшић III
    2. Јована Јакшић, 1536. удата за Михаила Бакића.
    3. Јелисавета Јакшић, удата за Николу Доција.
    4. Марија Јакшић, удата за Коломана Артандија.
    5. Милица (Потенција) Јакшић, удата за Јована Кендефија.
    6. Маргита Јакшић, удата за Божидара Паточија.
    7. Схоластика Јакшић, удата за Владислава Зелемирија.
    8. Ана Јакшић, удата за Гашпара Банфија, касније преудата.
  4. Ана Јакшић Глинска (1473 — †1553), удата за Василија Лвовича Глинског
    1. Јуриј Васиљевич Глински (1495 — †1547)
    2. Иван Васиљевич Глински (1500 — †1550)
    3. Михаил Васиљевич Глински (1505 — †1559)
    4. Јелена Васиљевна Глинска (1506—1538), удата 1526. за Василија III Ивановича
      1. Иван Васиљевич (будући Иван IV Грозни) (1530 — †1584)
      2. Јуриј Васиљевич (будући кнез Јуриј од Углича) (1532 — †1563)
  5. Јелена Јакшић,^[9]^[10] удата за деспота Јована Бранковића, преудата за Иваниша Бериславића
    1. Из првог брака, са Јованом Бранковићем (†1502), Јелена је имала четири кћери:
    2. Марија Бранковић. удата за Фердинанда Франкопана епископа модрушког, из куће Франкопана
    3. Јелена Бранковић. удата за Петра IV Рареша, принца Молдавије
    4. Хана Бранковић, удата за Фјодора Сангушка, маршала Волиније
    5. Марија Магдалена Бранковић, удата за Ивана Вишњевецког, а касније за Александар Федорович Чарторијски, обојица русински племићи из Волиније
    6. Из другог брака, са Иванишом Бериславићем († 1514), Јелена је имала и неколико деце:
    7. Стефан Бериславић (1510 — †1535), српски деспот
    8. Никола Бериславић († после 1527)
    9. две ћерке (имена непозната)
  6. Ирина Јакшић, удата за Матију Херцеговића Косачу.
2. Дмитар Јакшић (? — †1486), оженио се Јеленом († после 1527).
  1. Јован Јакшић (? — † после1500)
  2. Дмитар Јакшић II (? — † погинуо у Сибињу 12. март 1510).
  3. Петар Јакшић (? — † после1521), оженио се Катарином.
    1. Дмитар Јакшић III (?-1539)
    2. Никола Јакшић (?-†1539)
    3. Јован Јакшић II (?-†1543)
  4. Ђорђе Јакшић (? — † после1500)

Референце

^ ^а ^б Božanić & Kisić-Božić 2016, стр. 119—132.
^ Крстић 2021, стр. 177—213.
^ Ивић 1928.
^ Magina 2014, стр. 148—149.
^ Leber 2019, стр. 119.
^ Крстић 2013, стр. 161—185.
^ Magina 2014, стр. 145—162.
^ Krstić & Magina 2021, стр. 105—123.
^ Спремић 2012, стр. 125—138.
^ Божанић 2013, стр. 899—908.

Литература

Божанић, Снежана (2013). „О деспотици Јелени, кћери Стефана Јакшића, у српској историји, култури и традицији”. Susret kultura: Šesti međunarodni interdisciplinarni simpozijum: Zbornik radova. 2. Novi Sad: Filozofski fakultet. стр. 899—908.
Božanić, Snežana; Kisić-Božić, Milica (2016). „O prvoj generaciji Jakšića na tlu južne Ugarske – Stefanu i Dmitru u delu Rerum Ungaricarum Dekades”. Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду. 41 (2): 119—132.
Zabolotnaia, Lilia (2010). „Câteva precizări despre dinastia Branković”. Tyragetia. 4 (2): 115—122.
Ивић, Алекса (1928) [1919]. Родословне таблице српских династија и властеле (3. доп. изд.). Нови Сад: Матица српска.
Ивић, Алекса (1929). Историја Срба у Војводини. Нови Сад: Матица Српска.
Isailović, Neven; Krstić, Aleksandar (2015). „Serbian Language and Cyrillic Script as a Means of Diplomatic Literacy in South Eastern Europe in 15th and 16th Centuries”. Literacy Experiences concerning Medieval and Early Modern Transylvania. Cluj-Napoca: George Bariţiu Institute of History. стр. 185—195.
Крстић, Александар (2013). „Нови подаци о војводи Милошу Белмужевићу и његовој породици”. Иницијал: Часопис за средњовековне студије. 1: 161—185.
Krstić, Aleksandar (2017). „Which Realm will You Opt for? – The Serbian Nobility Between the Ottomans and the Hungarians in the 15th Century”. State and Society in the Balkans Before and After Establishment of Ottoman Rule. Belgrade: Institute of History; Yunus Emre Enstitüsü Turkish Cultural Centre. стр. 129—163.
Крстић, Александар (2021). „Поседи Јакшића у Славонији и Срему” (PDF). Историјски часопис. 70: 177—213.
Krstić, Aleksandar; Magina, Adrian (2021). „The Belmužević Family: The Fate of a Noble Family in South-East Europe During the Turbulent Period of the Ottoman Conquest (the 15th and First Half of the 16th Centuries)”. Revue des études sud-est européennes. 59: 105—123.
Leber, Taisiya (2019). „Milica Jakšić's Charter for Hilandar Monastery (1506)”. Initial: A Review of Medieval Studies. 7: 115—138.
Magina, Adrian (2014). „Milica Belmužević: L`histoire d`une noble dame du XVIe siècle”. Initial: A Review of Medieval Studies. 2: 145—162.
Magina, Adrian (2018). „Acta Jakšićiana: Documents Regarding the Jakšić of Nădlac Family in Romanian Archives” (PDF). Initial: A Review of Medieval Studies. 6: 159—188.
Обрадовић, Ненад (2021). „Исправа Стефана и Дмитра Јакшића за Јована Фаркаша о враћању закупљеног поседа Инарч: Нађлак, 1478. октобар 13.”. Стари српски архив. 20: 37—48.
Spremić, Momčilo (2004). „La famille serbe des Branković – considérations généalogiques et héraldiques” (PDF). Зборник радова Византолошког института (на језику: француски). 41: 441—452.
Спремић, Момчило (2012). „Деспотица Јелена Бранковић-Бериславић”. Глас САНУ. 420 (16): 125—138.
Stojkovski, Boris; Ivanić, Ivana; Spăriosu, Laura (2018). „Serbian-Romanian Relations in the Middle Ages until the Ottoman Conquest” (PDF). Transylvanian Review. 27 (2): 217—229. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 01. 2022. г. Приступљено 30. 11. 2022.
Ћирковић, Сима (1982). „Последњи Бранковићи”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 445—464.
Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
Wasilewski, Tadeusz (1963). „Przyczynki źródłowe do stosunków Polski ze Słowiańszczyzną południową w wiekach XIII-XVI” (PDF). Studia Źródłoznawcze. 8: 117—124.

Спољашње везе

[FOOTNOTEBožanićKisić-Božić2016119—132-1] а ^б Božanić & Kisić-Božić 2016, стр. 119—132.

[FOOTNOTEКрстић2021177—213-2] Крстић 2021, стр. 177—213.

[FOOTNOTEИвић1928-3] Ивић 1928.

[FOOTNOTEMagina2014148—149-4] Magina 2014, стр. 148—149.

[FOOTNOTELeber2019119-5] Leber 2019, стр. 119.

[FOOTNOTEКрстић2013161—185-6] Крстић 2013, стр. 161—185.

[FOOTNOTEMagina2014145—162-7] Magina 2014, стр. 145—162.

[FOOTNOTEKrstićMagina2021105—123-8] Krstić & Magina 2021, стр. 105—123.

[FOOTNOTEСпремић2012125—138-9] Спремић 2012, стр. 125—138.

[FOOTNOTEБожанић2013899—908-10] Божанић 2013, стр. 899—908.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]