Јован Вељковић
| Јован Вељковић | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 | |||||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||||
| Датум рођења | 1798. | ||||||||||||
| Место рођења | Параћин, Османско царство | ||||||||||||
| Датум смрти | 9. октобар 1874. (75/76 год.) | ||||||||||||
| Место смрти | Београд, Кнежевина Србија | ||||||||||||
| Професија | Политичар | ||||||||||||
| Породица | |||||||||||||
| Деца | 2 | ||||||||||||
| |||||||||||||
Јован Вељковић (Параћин, 1798 – Београд, 2. мај 1874)[1] био је српски официр и политичар. Вељковић је био попечитељ правосуђа Кнежевине Србије.[2]
Биографија
[уреди | уреди извор]Вељковићи воде порекло од Миљка Биљарца, народног првака и ктитора школа, градитеља црква за време Турака. Биљарци воде порекло са Косова. Пред почетак Првог српског устанка су се налазили у Параћину.[2]
Јованов отац Вељко Миљковић је био параћински кнез[2] и један од вођа устанка под Карађорђем, пуковник и попечитељ правосуђа. Осим најстаријег Јована, имао је још сина Антонија и кћерку Каравиљку.[2]
Јован је у договору с кнезом Милошем 1832. године је покренуо буну у параћинској нахији, након чега је поред параћинске још шест нахија, у складу с Букурешким мировним споразумом из 1812. године, враћено Србији.[3]
Од 1832. године био је старешина Параћинске капетаније, која је са Ражањском и Алексиначком капетанијом чинила Параћински нахију.[2] Вршећи ту дужност, надгледао је 1833. исељавање Турака из сокобањског краја. Био је старешина локалне власти Бањског округа 1835, а почетком 1836. је постављен за исправника Алексиначког окружја.[4]
Средином тридесетих година 19. века прикључио се опозицији против кнеза Михаила. Био је је један од организатора Милетине буне у параћинском крају. Године 1837. учествовао је у решавању пограничних спорова са Турском у околини Ниша.[4]
Након установљавања Апелационог суда марта 1839. је постао његов члан.[5] У Јовановој буни безуспешно је покушавао да умири побуњене војнике у Крагујевцу, који су га због тога ухапсили, а пуштен је на слободу тек после завршетка побуне. Као члан Апелационог суда је био у делегацији која је 1840. године дочекала кнеза Михаила приликом његовог доласка у Србију.[4]
Пошто су га присталице Обреновића из оптужиле да је вучићевац 1840, напустио је службу. Затим се поново вратио у службу као судија у Крушевачком суду и његов председник.[5] Био је један од организатора Вучићеве буне у моравском и ресавском крају. Након бекства кнеза Михаила, са осталим уставобранитељским првацима је тражио од турских званичника пренос власти на Вучића и Петронијевића.[4]
Када су пограничне српске власти разориле арнаутске воденице, уследио је напад на српску караулу у Козничком срезу, а вероватно би се све завршило на овом сукобу да Турци нису поставили територијалне претензије. Тада је кнез Милош посало Јована Вељковића, као главног војног комисара и који је и претходно решио нека спорна питања с нишким пашом, а потом и са изаслаником лесковачког паше у Козничком срезу.[5]
Од новембра 1842. године био је члан Совјета,[5] по доласку на власт кнеза Александра Карађорђевића[4][3] је постављен за попечитеља финансија. Током такозване Тенкине завере, заједно са другим уставобранитељима, дао је оставку на место у Совјету. Затим се поново вратио у Својет, након Етем-пашине мисије 1858. и ту дужност је обављао до 1859. године. Након повратка кнеза Милоша у Србију није се више бавио политиком.[5]
Када је 1862. године бомбардован Београд, као старац се пријавио да се бори на барикадама с пушком у руци.[5]
Одликован је турским орденом Нишан ифтихар.[5]
Био је колекционар оружја и претплатник првих издања „Београдских новина“.[3]
Умро је 1874. године у Београду, у својој кући на Врачару.[5]
Лични живот
[уреди | уреди извор]Његов старији син, Јеврем Вељковић је завршио војну школу у Пруској и био је ађутант кнеза Михаила, а млађи син Стојан је докторирао права и био је министар правде, председник Касационог суда, заједно са Јованом Ристићем творац Устава из 1869. и професор Римског и Кривичног права не Београдском Лицеју.[3]
Извори
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Колај Ристановић, Ирена (2012). „Из заоставштине капетана Јована Вељковића (1798–1874) Поводом две стотине година од оснивања Књажевске канцеларије”. Наслеђе. Београд: Завод за заштиту споменика културе града Београда. XVI. ISSN 2560-3264. Приступљено 2. 10. 2018.
- Весковић, Ивана (2013). Кућа породице Вељковић (PDF). Београд: Завод за заштиту споменика културе града Београда. ISBN 78-86-81157-99-2 Проверите вредност параметра
|isbn=: length (помоћ). Приступљено 2. 10. 2018. - Поповић, Радомир Ј. (2006). Попов, Чедомир, ур. Српски биографски речник, књига 2, В-Г. Нови Сад: Матица српска. ISBN 86-83651-62-2.
.jpg)
