Болнице у Народноослободилачком рату

С Википедије, слободне енциклопедије
Део опреме партизанских болница изложен у Војном музеју у Београду

Болнице у Народноослободилачком рату, познатије као партизанске болнице, биле су импровизоване здравствене установе формиране у току оружане борбе у циљу лечења и неге рањеника и болесника.[1] Одиграле су значајну улогу омогућивши враћање у борбу хиљада рањеника и болесника.[2]

Врсте болница[уреди | уреди извор]

У току НОБ-а угланом су постојала два основна типа болница: сталне стационарне болнице, везане за одређену територију, од којих су једне биле јавне, а друге тајне и покретне болнице, различитог састава и задатака у оквиру појединих јединица.[1]

Непокретне болнице[уреди | уреди извор]

Непокретне болнице које су се налазиле на слободној територији биле су у највећем броју случајева јавне тј. за њих је знало и њима се служило становништво из ближе и даље околине. Такве су болнице у почетку устанка па и касније у Србији, Босни, Црној Гори и Хрватској.

Зграда у којој је радипа једна је од првих и веома значајних у 1941. партизанска болница у Ужицу

Болница у Ужицу једна је од првих и веома значајних у 1941. години. У њу су упућивани сви рањеници и болесници са слободне територије, тако да их је било 700—1.000 (укљућујући и болнице у Пожеги и Чачку). Ова болница евакуисана је крајем новембра на Златибор

Болница у Жабљаку организована је крајем новембра 1941. и постојала је око шест месеци. Кроз њу је прошло око 500 рањеника и болесника.

Болница у Фочи од краја јануара до маја 1942, поред осталог, збринула је борце промрзле у игманском маршу.

У Грмечу болнице су играђене у другој половини 1942. код Добре Воде и код села Ластаве.

Болница Јасиковац на планини Клековачи била је активна од друге половине 1942. до 13. фебруара 1943. хоспитализовала је око 700 болесника и рањеника.

У Шековићима болница ради од септембра 1941, а у Доњој Трнови у источној Босни од пролећа 1943.

Једно време до рушења 1943 године радила је болница у Пријепољу, на левој обали Лима у подножју брда Кошевине.[3]

Болница у Петровој гори, је прва територијална болница у Хрватској, почела је да се гради крајем септембра 1941. (одржала се до краја рата) са одељењима: Купињак, Перна, Дуњак, Збјег, Скрад, Слуњ, која су понекад деловала као самосталне мање болнице.

Болница на Бијелим потоцима на планини Пљешивици у Лици организована је 1942. као и друге болнице у Лици (Трновац, Турјански, Крбавица, Подлапац, Дрежница, Добро Село) и Банији.

Болнице у саставу босанскопетровачког болничког басена оргонизоване су у другој половини 1942. у Босанској крајини већином као болнице одређеног профила (за тешке, лаке, заразне рањенике и болеснике, реконвалесценте итд. — болнице Орашевац, Јасиковац, Дринићи, Слатина, Шобутовац, Бјелај, Суваја, Скакавац, Смољане, Мишљеновац) укупног капацитета 1.000 до 1.500 лежаја.

Позната болница у Македонији била је на планини Кожуфу — Влашки Колибиса хируршким (50—70 лежаја), интерним (30 лежаја), заразним одељењем и одељењем за оболеле од туберкулозе. У току завршних операција у централној Македонији 1944. формира се у селима Горњи Врановци и Горње Јаболчиште болница Главног штаба НОВ и ПО Македоније, у којој је пружена помоћ више од 800 рањених и болесних бораца.

Тајна болница Фрања на простору Словеније
Болница на Кочевском Рогу
Хотел „Парк” у коме је било смештено једно од одељења болнице у Нишу

Тајне болнице грађене су првенство на просторима на којима, због већег броја непријатељских упоришта одн. комуникативности терена, нису могли применити други начини збрињавања повређених и оболелих. За њих је знао веома мали број људи, заправо само онолико колико је било неопходно за рад болнице, а рањеници и болесници су примани с посебним мерама предострожности (ноћу преко јавки кад их је преузимало болничко особље, дању са завезаним очима и сл.). Приликом изградње водило се рачуна да буду што је више могуће прилагођене околини, тако да се нису примећивале ни са удаљености од неколико корака, обично у шумама или на другим погодним местима.

Међу најпознатије болнице у Словенији у првом реду спада Словеначка централна војнопартизанска болница Кочевски рог са десетак одељења Јелен Брег, Јелен Жлеб, Пуглед, Сподње Лшће, Згорње Лашће, Стари Лог, Винице, Јелен Дол и Лесен Камен, у кругу пречника 10-15 km са укупним капацитетом од око 300 лежаја. Сличне су биле и болнице на Похорју, али су ове биле делом укопане у земљу, док се болница Фрања налазила у брдима изнад села Новака у околини Церног у Словенији.[4]

Болница је формирана новембра 1943. године када је 31. словеначка дивизија НОВЈ морала да евакуише своје рањенике. Место је изабрао доктор Виктор Волчјак, који је у подигао прву болничку бараку у коју су примљени први рањеници.

Карактер тајности био је мање изражен у Славонији на Равној Гори, Папуку и Крндији уз које су обавезно копана и подземна склоништа за смештај рањеника и болесника у случају непосредне опасности. Крајем 1943. било је око 25 таквих болница са капацитетом од укупно 1.000 болесника.

Посебан тип тајних болница јесу болнице у Срему („Ф“ — фрушкогорска у селу Манђелос и у околним селима и „П“ — посавска у селу Карловчић и околним селима), где су рањеници и болесници били додељени појединим домаћинствима (по 2—3 рањеника и болесника) која су била дужна да за њих изграде тајна склоништа — базе.

Безбедност тајних болница почивала углавном на тајности, тако да се приликом бирања места за болницу мислило и на могућност одбране.

Иако је безбедност тајних болница почивала углавном на тајности, било је и таквих код којох се унапред мислило, већ приликом бирања места за болницу и на могућност одбране. Таква је била болница Фрања, једна од болница 9. корпуса у близини Церкног, саграђена у неприступачној клисури. Имала је цео одбрамбени систем (спољна и унутрашња линија са минским пољима, митраљеским гнездима, те најзад одбраном самих рањеника и болесника.)

Покретне болнице[уреди | уреди извор]

Покретне болнице, углавном су организоване у јединицама због сталних покрета и потребе да се рањеници и болесници што пре збрину. Статут санитарне службе НОВ и ПОЈ усвојен на Петровачком конгресу у септембру 1942. године, предвиђао је се при свакој дивизији оснује покретна болница са хируршким, интерним и заразним одељењем. Карактер покретних болница имале су каткад и бригадне амбуланте, које су повремено са собом водиле десетине рањеника и болесника. За време покрета и болесници су се кретали било пешице, на коњима, вожени на колима (изузетно аутомобилом или железницом) или ношени на носилима.

Највећа и најважнија покретна болница у току НОР-а је Централна болница Врховног штаба НОВОЈ, формирана у току Четврте и Пете непријатељске офанзиве, са око 3.500—4.000 рањеника и болесника. Због ње је у близини Прозора у фебруара 1943. вођена чувена битка за рањенике.

Поред наведених болница у земљи известан број партизанских рањеника, око 12.500 био је лечен и у савезничким болницама у Италији и на Малти.

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б SANITETSKA služba u narodnooslobodilačkom ratu Jugoslavije : 1941-1945. - Beog-rad : Vojnoizdavački i novinski centar : Sanitetska uprava SSNO, 1989-
  2. ^ Nastanak i razvoj sanitetske službe u oružanim snagama narodnooslobodilačkog pokreta u Sloveniji, Srbiji, Vojvodini, Kosovu i Metohiji / grupa autora. - (Beog-rad : Vojna štamparija). - 461 str. - (Biblioteka Ratna prošlost naroda i narodnostiJugoslavije ; knj. 362. Monografija jedinica NOV i PO Jugoslavije ; knj. 151)
  3. ^ „Рушевине партизанске болнице у Пријепољу, Споменици културе у Србији”. spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs. Приступљено 2023-01-22. 
  4. ^ „Партизанска болница Фрања у Gorenji Novaki”. Advisor.Travel (на језику: српски). Приступљено 2023-01-22. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Гојко Николиш, Развој санитетске службе у нашој армији, Београд 1947;
  • К. Барила, Партизанске болнице у Грмечу 1942. године. Војноисторијски гласник 1951.
  • П. Луначек, Удео словеначког санитета у НОБ-у и његов значај за оснивање медицинског факултета, Војно самитетски преглед 1951 3—4;
  • А. Ник, Брига за рањенике и болеснике у условима партизанског рата, Лијечнички вијесник 1951, 8—9;
  • В. Волчјак, Болница Фрања, Љубљана 1960,
  • М. Пилетић, Партизанске болнице на подручју Дурмитора, Војноисторијски гласник 1961;
  • А. Шивиц, Санутетска служба Истре за време НОР-а, Београд 1962;
  • A. Štajner (1964). „Partizanske bolnice u zemunicama”. Vojnosanitetski Pregled. 1. 
  • А. Штајнер, Партизанске болнице у земуницамам Војносанитетски преглед 1964, 1;
  • Г. Жарковић, Хисторија санитетске службе НОВ и ПОЈ у Славенији, Славонски Брод 1968,
  • Г. Камчевски, Санитетск служба НОВ Македоније, Београд 1971;
  • Ђорђе Драгић, Санитетска служба у партизанским условима деловања, Београд 1977.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Болнице_у_Народноослободилачком_рату&oldid=26827740”