Здравко Печар

здравко печар
Лични подаци
Датум рођења	(1922-02-02)2. фебруар 1922.
Место рођења	Чаковец, Краљевина СХС
Датум смрти	децембар 1994.(1994-12-00) (72 год.)
Место смрти	Ровињ, Хрватска
Професија	дипломата, новинар
Деловање
Члан КПЈ од	1943.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба

Здравко Печар (Чаковец, 2. фебруар 1922 — Ровињ, децембар 1994) је био југословенски новинар и амбасадор СФРЈ у Малију.

За време Другог светског рата био је члан редакције листа „Напријед”, а после ослобођења био је уредник листова „Политика”, главни уредник „Међународне политике” и дописник „Борбе” из Египта и неких других афричких земаља. У Институту за изучавање радничког покрета био је самостални истраживач (1963—1967). Као новинар и публициста објавио је низ чланака и расправа из области међународних односа и међународне политике. Од 1967. године је у дипломатској служби.

Носилац је већег броја одликовања, како југословенских, тако и страних.

Његова жена била је Веда Загорац. Захваљујући њиховој колекцији уметничких предмета основан је Музеј афричке уметности (Београд).

Детињство и младост

Здравко Печар рођен је 2. фебруара 1922. године у Чаковцу, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Његов отац Фрањо био је власник трговачке радње. Мајка му се звала Марија. На основу фотографија из његове заоставштине очито је да је имао безбрижне дечачке и младићке дане, које је проводио на излетима, у позоришној трупи и на мору.

У Загребу је 1940. године завршио „Прву класичну гимназију витешког краља Александра I Ујединитеља”, у коју је дошао из Вараждинске гимназије, где му није пријала „строгост фрањеваца.” Запослио се као „умни надничар” код Рударског главарства у Загребу пред крај 1940. године, одакле су га већ 22. априла 1941, одмах по преузимању власти, усташе отпустиле. Вероватно као „сумњиви елемент” (Печар је приступио СКОЈ-у током школовања), одведен је у логор НДХ где је био заточен од августа до септембра 1941. године.

Други светски рат

Здравко Печар је тврдио да је у НОБ, и то у Прву загребачку ударну групу, ступио 15. новембра 1941. године. Исте године, 6. децембра, уписао је Правни факултет у Загребу. Крајем 1941. и почетком 1942. године Печар је био најпре у партизанским одредима, а затим на ослобођеној територији. О сличности идеја које је делио са својом супругом Ведом говори то да је у рат понео само „Баладе Петрице Керемпуха” Мирослава Крлеже. Од самог почетка НОБ-а Печар углавном ради у пропаганди и пише за партизанске листове, најпре за „Напријед”.

Рат проводи у извештавању са различитих крајева, нарочито из Славоније. Учествовао је у неким већим борбама, попут битке за Лудберг, коју су партизани изгубили, а Печар је био међу малобројним преживелима. Рањен је у нападу немачког авиона код Воћина у Славонији 1943. године. Рат завршава у чину капетана, те извештава са граница нове Југославије.

Након Другог светског рата

Здравко Печар са мировним снагама Уједињених нација током Суецке кризе

Здравко Печар предаје своје акредативно писмо као амбасадор Југославије у Гани (1974)

После рата постаје уредник „Политике” (1945-1946). Уписао је историју као ванредни студент на Филозофском факултету у Београду (1946) где је и дипломирао 1951. године. Био је уредник листа „Рад” (1947-1950). Радио је и при уреду за информације хрватске владе у Загребу од 1950. до 1952. године. Основао је престижни лист „Међународна политика”. Од 1952. до 1962. године Печар је био дописник свих најутицајнијих листова и агенција Југославије („Борбе”, „Танјуга”, „Политике”) с Блиског истока и Африке.

Докторирао је историју 1964. године и радио у Институту за изучавање међународног радничког покрета. Прешао је у ССИП (Савезни секретаријат за иностране послове) 1967, након чега је био амбасадор у више афричких земаља у следећих десет година. Године 1967. Печар је постављен за амбасадора СФРЈ у Малију, са акредитацијама у Обали Слоноваче и Горњој Волти. Године 1973. постављен је за амбасадора СФРЈ у Гани, са акредитацијама у суседним земљама.

Био је први директор Радио Југославије, важне институције у југословенској несврстаној политици и пропаганди. На дужност је ступио 1. јануара 1978, да би с тог места отишао у пензију 31. децембра 1984. Био је и страствени ловац. Говорио је енглески и француски језик, такође је разумео италијански и руски језик. После развода од Веде Загорац поново се оженио и са супругом Јасмином Печар добио кћерку. Био је носилац више југословенских и афричких одликовања. Здравко Печар умро је у Ровињу 1994. године.

Здравко Печар и Африка

Печар интервјуише Насера

Печар са војницима Алжирске ослободилачке војске

Описујући у својој капиталној монографији „Африка” своје доживљаје са овог континента, Здравко Печар каже: „Бубњеви већ увелико зову на узбуну од Конакрија до Акре, све до југа Африке, а бели људи као да не желе да их чују.” Такав јак антиколонијални дискурс, прелажење зацртаних колонијалних граница, подршка ослободилачкој борби афричких народа и њено пропагирање, били су константан и истакнут део текстова, делања и мишљења Веде Загорац и Здравка Печара.

Африка је у време најинтензивнијег деловања брачног пара Загорац-Печар била веома узбудљиво место. Пролазила је кроз „запањујуће брзу деколонијализацију” и борба између два блока полако се премештала на тај континент. У Египту се Печар сместа истакао; био је први страни новинар који је интервјуисао генерала Нагиба, номиналног вођу државе, одмах после државног удара у Египту. Прати деловање нове револуционарне владе, интервјуише Насера, први је фото-репортер који на тлу Африке фотографише Тита приликом његове посете Египту 1955. године.

Производ заједничког рада Здравка Печара и Веде Загорац била је и прва монографија која се бави Египтом у Југославији - „Републикански Египат” из 1955. године.Три године касније, проширењем овог текста настала је и капитална монографија „Египат. Земља - народ - револуција”. Претпоставља се да се Ведин писани допринос тицао економије, културе и друштва, а да је Здравко писао о политици, војсци и историји. Године 1957. Здравко Печар је објавио књигу „Шта се дешава на Средњем истоку”.

Пошто је француска војска од 1956/7. протерала већи део алжирских устаника у суседни Тунис, Печар је ускоро стигао тамо. Лета 1958. године он је са командантом једног батаљона Алжирске ослободилачке војске прешао француску утврду и провео два месеца у блиском праћењу алжирске борбе. Печар је у Алжиру био по партијском задатку и преносио је поруке директно југословенском државном врху.

У алжирски рат била је укључена и Веда Загорац, такође на пољу пропаганде. С позиције аташеа за културу у југословенској амбасади у Тунису, она је допринела организовању огромне помоћи за алжирски народ.

Своје највеће путовање по Африци Печар је започео 1959. године. Тада се сусрео са најзначајнијим вођама афричког ослобођења као што су: Патрис Лумумба, Кваме Нкрумах, Холден Роберто, Леополд Седар Сенгор, Џулијус Њерере, Хејстингс Камузу Банда и други.

Године 1964. Печар је на Филозофском факултету одбранио дисертацију „Историја ослободилачке борбе народа Алжира”, а ову је дисертацију касније претворио у монографију „Алжир до независности”. Књиге „Африка” из 1964. године и „Афричка кретања” из 1965. године представљале су дотад најкомлетнији увид у период афричке деколонизације, који су истраживачи заинтересовани за Африку у Југославији користили и деценијама касније.

Здравко Печар и Музеј афричке уметности

Здравко Печар са фотоапаратом у Абу Симбелу

После деценија проведених у Африци, 1977. године Здравко Печар и Веда Загорац приближили су се југословенском врху, који је подржао њихов нови пројекат - Музеј афричке уметности. Ипак, њих двоје нису присуствовали самом отварању Музеја, већ су за ту прилику послали из Гане писмо које је јавно и свечано прочитано присутнима.

Идеја о оснивању музеја, према казивању Здравка Печара, добила је прве обрисе у размишљањима Веде Загорац. „Она је тежила формирању репрезентативне збирке која би била груписана на једном месту и приказана у целини.” Сам Здравко Печар је о сакупљању предмета рекао:

Увек опредељен за отворен, јасан, помало бескомпромисан и без задњих мисли, разговор, са афричким пријатељима добро сам се разумевао. Сада да кажем нешто и о ширем пореклу стотина ових предмета које смо Веда и ја двадесет и више година тако стрпљиво и здушно прикупљали, било заједнички, било појединачно. Сваки од њих је прошао кроз наше руке и после великих дискусија са власником или малијским препродавцем - ђулом коначно доспео и до главног града Југославије - Београда. А Београд је за Титова живота нашао у Африци најпоузданије и најбројније пријатеље и партнере у покрету несврстаних и зато је са задовољством похранио ове лепе предмете, од којих би многи пропали да су остали на влажном тлу свог пшорекла. И још нешто желим да нагласим. Сви предмети наше збирке изишли су из Африке са дозволама и писменим одобрењима независних влада у независним државама. Вероватно зато наш музеј и има у Африци статус "најповлаштенијег пријатеља", са свим атрибутима привилегија које уз то иду.

Здравко Печар је 1988. године изабран за почасног члана Удружења југословенских африканиста, а Музеју афричке уметности је оставио и своју архиву.

Библиографија

• Pečar, Zdravko, Republikanski Egipat, Kultura, 1955.
• Pečar, Zdravko, Šta se dešava na Srednjem Istoku, Politika, 1957.
• Pečar, Zdravko, Buđenje Arapa, Prosvjeta, 1958.
• Pečar, Zdravko, Egipat, Kultura, 1958.
• Pečar, Zdravko, Alžirija v plamenih, Državna založba Slovenije, 1959.
• Pečar, Zdravko, Afrika, Naprijed, 1964.
• Pečar, Zdravko, Afrička kretanja, Naprijed, 1965.
• Pečar, Zdravko, Alžir, Sedma sila, 1965.
• Pečar, Zdravko, Alžir do nezavisnosti, Prosveta, 1967.
• Pečar, Zdravko, Algerie, Enterprise Nationale du livre, 1987.

Галерија

• 
  Здравко Печар у униформи током Алжирског рата за независност
• 
  Печар са Хуаријем Бумедијеном у Алжиру
• 
  На Акропољу
• 
  Печар на Босфору
• 
  На сафарију у Судану
• 
  Здравко Печар у Ираку
• 
  Печар са председником Гвинеје Ахмедом Секу Туреом
• 
  У дипломатском возилу

Литература

• Сладојевић, Ана и Епштајн, Емилиа (ур.) 2017. Nyimpa kor ndzizi: Човек не може опстати сам. (Ре)концептуализација Музеја афричке уметности - збирке Веде и др Здравка Печара. Београд: Музеј афричке уметности. ISBN 978-86-85249-21-1.
• Ко је ко у Југославији. Београд: Хронометар. 1970. 

Спољашње везе

• Човек не може опстати сам
• Музеј афричке уметности: Историјат
• Здравко Печар: Ратна репортажа