Драгиша Васић

Драгомир Васић – Драгиша
Драгиша Васић, адвокат и академик
Лични подаци
Датум рођења	(1885-10-02)2. октобар 1885.
Место рођења	Горњи Милановац, Краљевина Србија
Датум смрти	јун 1945. (60. год.)
Место смрти	Бања Лука, ДФЈ

Драгомир Васић – Драгиша (Горњи Милановац, 2. октобар 1885 — Бања Лука, јун 1945) је био српски и југословенски политичар, академик, адвокат, приповедач, романсијер, есејиста и новинар.

Почетком Другог светског рата је приступио четничком покрету Драже Михаиловића, где је међу присталицама био познат као Чича Драгиша. Крајем рата, јуна 1945. године, је по кратком поступку осуђен на смрт као главни идеолог четничког покрета и стрељан у Бањој Луци. Године 2009. је рехабилитован.

Биографија

Први светски рат

Као младић послат је на школовање у Београду. Пре почетка Првог светског рата студирао је књижевност и права. Био је угледни професор књижевности и правник у Београду. Ипак, одбацио је права и посветио се једино књижевности. Био је добар писац и песник. Рано је остао удовац. Прва жена Радмила је била кћи политичара Стојана Рибарца. У Први светски рат је отишао са чином резервног поручника војске краљевине Србије, да би се из рата вратио са чином мајора у резерви. Драгиша Васић је био велики поборник организације „Црна Рука“. Протестовао је код тадашњег председника владе Пашића да се генерал Драгутин Димитријевић Апис пусти на слободу. После Солунског процеса заоштрио је односе са државом.

Међуратни период

По завршетку рата, одлази у Горњи Милановац и наставља да се бави књижевношћу.

Бавио се писањем и историјских дела. Овековечио је бурни Мајски преврат и убиство последњег Обреновића у својој књизи „Деветсто трећа“(1920). Детаље о убиству последњих Обреновића дао му је поручник Велимир Вемић који је једва извукао живу главу на Солунском процесу. Прелаз српске војске преко Албаније овековечио је у својој књизи приповедака „Утуљена кандила“(1922). Комунистичком покрету се замерио својом књигом „Црвене Магле“ (1922). Васић је сматрао да је комунизам тренутна појава и да ће врло брзо нестати.

Драгиша Васић одлази у Москву 1925. године. Ту је упознао своју будућу супругу. Из тога брака родила му се ћерка Татјана. Заједно са будућом супругом враћа се поново у Београд где она почиње да предаје књижевност у једној београдској гимназији.

Као једном од угледнијих људи тога времена, додељена му је титула академика, а врло брзо Драгиша Васић постаје потпредседник Српског културног клуба са седиштем у тадашњем Капетан Мишином здању, одмах по његовом оснивању у Београду 1937. године. Ту се упознао са будућим поборником четничког покрета др Стеваном Мољевићем, који је био председник Бањалучког одбора клуба.

Други светски рат

Равна гора, 6. септембар 1941., пуковник Дража и резервни мајор академик Драгиша Васић (Чича број 2) на почетку устанка у Србији.

Дража у разговору са Драгишом Васићем

По почетку Априлског рата нашао се на пропутовању по Црној Гори. Одмах након капитулације Југословенске војске, Васић одлази у родно место и повлачи се из јавног живота. По формирању првих партизанских одреда у Таковском срезу, Драгиша Васић, бојећи се да ће пасти у њихове руке и да ће настрадати због својих предратних полемика одлучује да се приклони организацији пуковника Драже Михаиловића.

Из свог села пише неколико писама на Равну гору. По наређењу пуковника Михаиловића, мајор Миодраг Палошевић и поручник Звонимир Вучковић долазе воловским колима по њега преобучени у сељаке половином августа 1941. Већ 17. августа Драгиша Васић стиже у штаб Драже Михаиловића у место звано Бабина Глава на Равној гори. Пуковник Михаиловић је добро знао предратне заслуге Драгише Васића па га је убрзо уврстио у свој штаб као политичког делегата. Васић је почео да политички уздиже четнички покрет. Убрзо, пуковник Михаиловић поставља Васића за свог личног делегата, а затим и за политичког делегата читаве Врховне Команде. Драгиша Васић се апсолутно противио предлогу пуковника Михаиловића да се Краљевска Југословенска војска преименује у Српску Војску, објашњавајући да има већи број официра који су Хрвати, Муслимани и Словенци, те да је четнички покрет само наставак неуспелог Априлског рата старе југословенске државе. Драгиша Васић се својим залагањима и предлозима врло брзо наметнуо пуковнику Михаиловићу.

За време привремене сарадње партизанских и четничких одреда у западној Србији, Васић је у својству четничког делегата за политичка питања био присутан на свим састанцима. Тако је на другом састанку препознао покрајинског секретара за Ваљевски округ Милоша Минића, несвршеног адвоката из Чачка који се представљао под лажним именом.

По заузећу Горњег Милановца септембра 1941. Драгиша Васић преузима уређење првог листа ЈВуО под називом „Слобода или смрт“. Васић је свој целокупни боравак на Равној гори од половине августа па све до краја октобра брижљиво бележио у својој првој историји. Васићева „Историја Равне горе“ је била куцана на писаћој машини и имала је 600 откуцаних страна. Васић је започео своју књигу кратком историјом саме Равне горе, да би затим писао о априлском слому и капитулацији, организацији Драже Михаиловића, преговорима са партизанима, те изнео и своја запажања. Будућа секретарица партизанског чачанског одреда је била особа која је куцала Васићеву историју. Ова историја остала је негде у Србији после повлачења главине четничких одреда децембра месеца 1941. Васић је сакрио да не би пала Немцима у руке. Поред књиге, сакривена је и прва скица грба Четничке Врховне Команде у пећини на Равној гори коју су Немци пронашли и уништили.

Након повлачења Четничких снага из Србије крајем 1941. одлази у Црну Гору. Стално је био присутан у Врховном Штабу пуковника Михаиловића у Шеховићима код Колашина. По формирању Врховне Команде ЈВуО 27. јуна 1942. Васић је заједно са др Стеваном Мољевићем био задужен за пропаганду. Све до краја рада у четничкој Врховној Команди сматран је за другог човека Равногорског покрета, одмах после генерала Михаиловића. Међутим, водећу улогу у четничком покрету почиње полако од 1943. да стиче др Стеван Мољевић. Драгиша Васић је једно време био ван политичих домашаја и боравио је у Гружи коју је држао легализовани одред капетана Предрага Раковића.

Нови подстрек Драгиша Васић добија на Светосавском конгресу у селу Ба, близу Љига у другој половини јануара 1944. Драгиша Васић је отворио Конгрес са балкона основне школе Краљица Марија у селу Ба пред великом скупином народа. На Конгресу је изабран за члана Централног националног комитета (ЦНК), а затим и за секретара Извршног одбора ЦНК. У ЦНК вршио је функцију председника правног и законодавног одбора.

На следећем састанку четничких првака у родном граду генерала Михаиловића 21. октобра 1944, Драгиша Васић је предлагао да се четнички покрет мора очувати по сваку цену. Васић је одбио предлог потпуковника Павла Ђуришића да главнина снага крене у Црну Гору, поседне Јадранску обалу и дочека искрцавање савезника. По разлазу са Дражом Михаиловићем, Драгиша Васић напушта четнички штаб код Лознице почетком априла 1944. и са пуковницима Остојићем и Лалатовићем креће преко Дрине у Босну.

Драгиша Васић је био један од ретких четничких бегунаца кога није снашла судбина Лијевче Поља. Са нешто од преко стотину војника и официра одбио је да поверује у гарантије Секуле Дрљевића са Усташама и окренуо натраг према Бањој Луци. Међутим ту је колону спазила и опколила бригада Корпуса Народне Одбране Југославије (КНОЈ-а). Драгиша Васић је одмах признао ко је и шта је. По наређењу министра за Босну и Херцеговину у Влади ДФЈ-а Ђуре Пуцара-Старог одведен је и затворен у Бањалучкој гимназији. Његово заточење нигде није јавно објављено, па су сви мислили да га је снашла судбина Остојића, Ђуришића и Лалатовића у Јасеновцу. То је посведочила његова ћерка Татијана Васић. Једино је знала да јој је отац жив и да није страдао у Јасеновцу. У међувремену, постојале су индиције да су Васића спремали да буде сведок на суђењу Драже Михаиловића. Међутим, по наређењу Ђуре Пуцара Старог, Драгиша Васић је изведен на тајно суђење у Бањој Луци почетком јуна 1945. По кратком поступку, осуђен је на смрт као главни идеолог четничког покрета Драже Михаиловића. Стрељан је истог месеца у истом граду.

Записници са суђења и пресуда нигде не постоје. У литератури је протурана вест да је Васић страдао у Јасеновцу, заједно са осталим похватаним четницима на Лијевче Пољу. Неки аутори су отишли толико далеко да су писали да је Васић, у ствари, замењен за неке похватане усташе на основу погодбе које су имали Народноослободилачки покрет и усташе пред крај рата, па је тако доспео у комунистичке руке. На основу тих уговора, комунисти су пустили неке веће усташке личности да слободно беже на Запад док они потпуно не затворе обруч.

Књижевни рад

Драгиша Васић је објавио један роман (Црвене магле, 1922) и три збирке приповедака (Утуљена кандила 1922, Витло и друге приче 1924. и Пад са грађевине 1932). Планирао је да друге необјављене приповетке скупи у збирку под насловом Бакућ Улија и друге приче, али то никада није учинио. 1990. Гојко Тешић је приредио Сабране приповетке Драгише Васића, књигу је поделио на четири дела, тј. збирке - четврта је Бакућ Улија и друге приче.

Рехабилитација Драгише Васића

Априла 2007. Окружном суду у Београду поднет је захтев за рехабилитацију Драгише Васића. Захтев је поднела ћерка Драгише Васића, Татјана Васић-Јанићијевић. Овај захтев је изазвао велику полемику у јавности. Једни мисле да се други човек четничког покрета не сме рехабилитовати док други сматрају да је то упрошћавање проблема, те наводе да је Драгиша Васић био левичар, социјалиста, да је на Дражу Михаиловића утицао само у позитивном смислу (познато је нпр. да Југословенска војска у отаџбини није преименована у Српску војску баш због противљења Васића који је убедио Михаиловића да ту војску не чине само Срби) а наводе и његово коначно размимоилажење са генералом Михаиловићем 1944. Драгишу Васића је рехабилитовао Окружни суд у Београду 15. децембра 2009. доказивањем да није присуствовао заседању Недићиве владе када је издала наређење да се покрене борба против партизана и да је била издата потерница за њим још пре заседања те владе.

Занимљивости

Драгиша Васић је био кум чувеном хрватском писцу Мирославу Крлежи. Писаћа машина коју је Крлежа поклонио Васићу данас је у власништву чачанског вајара Живорада Максимовића.

Главна дела

• Карактер и менталитет једног поколења, публицистика, 1919.
• Два месеца у југословенском Сибиру, публицистика, 1927.
• Утопљена кандила, приповетке, 1922.
• Црвене магле, роман, 1922.
• Утисци из данашње Немачке, публицистика, 1923.
• Витло и друге приче, 1924.
• Деветсто трећа, проза, 1925.
• Утисци из Русије, путопис, 1928.
• Приповетке, 1929.
• Пад са грађевине, 1932.

Литература

• Народна енциклопедија, Ст. Станојевић, Загреб, 1925 — 1929.
• Pavlowitch, Stevan K. (2008). Hitler's new disorder: the Second World War in Yugoslavia. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-70050-4. 

Спољашње везе

• Драгиша Васић: Сабране приповетке, Црвене магле на Антологији српске књижевности (.docx формат)
• Блиц - Драгиша Васић погубљен тајно
• Биографија на сајту САНУ
• Патња за оцем и његовим делом („Вечерње новости“, 16. децембар 2009)
• Енигма Драгише Васића („Политика“, 21. децембар 2009)
• Драгиша Васић: Изгубљен у црвеним маглама („Вечерње новости“, 17. април 2014)