Секула Дрљевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Секула Дрљевић
Sekula Drljević.jpg
Секула Дрљевић, око 1925. године
Биографија
Датум рођења(1884-09-06)6. септембар 1884.
Место рођењаРавни
Књажевина Црна Гора
Датум смрти10. новембар 1945.(1945-11-10) (61 год.)
Место смртиЈуденбург
Аустрија Аустрија
Професијаправник, политичар
УниверзитетСвеучилиште у Загребу
Политичка
партија
Црногорска федералистичка странка
Министар финансија Црне Горе
ПретходникФилип Јерговић
НаследникРисто Поповић

Секула Дрљевић (Равни, 6. септембар 1884Јуденбург, 10. новембар 1945) био је црногорски правник и сепаристички политичар, који је сарађивао са италијанским војним окупационим властима током Другог свјетског рата.

Након стицања дипломе правника, постао је министар правде и финансија Краљевине Црне Горе пред избијање Првог свјетског рата. Током међуратног периода, било је водећи члан Зеленаша, црногорског сепаратистичког покрета. Био је заговорник теорије по којој су Црногорци етничка скупина различита од Срба, а такође је основа и постао вођа Црногорске федералистичке странке.

Након инвазије сила Осовине на Краљевину Југославију у априлу 1941. године, Дрљевић је отпочео сарадњу са италијанским окупационим властима у Црној Гори. У јулу је прогласио поновно успостављање Краљевине Црне Горе, али је његов покушај успостављања марионетске државе изазвао непосредни устанак. У септембру исте године, италијанске власти су га послале у логор након избијања антифашистичке побуне. Дрљевић је побјегао из логора неколико мјесеци касније и кренуо у њемачку окупациону зону Независне Државе Хрватске. У љето 1944. године, он је отворио Црногорско државно вијеће у Загребу.

Дрљевић се у Црну Гору вратио 1945. године и пристао на оснивање Црногорске народне војске (ЦНВ) са четничким војводом Павлом Ђуришићем. Ђуришић и још неколико четнички заповједника су касније у засједи заробили и убили припадници Хрватских оружаних снага (ХОС). Ђуришићеви војници су се касније придружили Дрљевићевој ЦНВ и са њиме се повукли ка аустријској граници. Средином 1945. године, Дрљевић је прешао у Аустрију заједно са својом супругом, а њих двоје су завршили у логору за расељена лица у Јуденбургу, гдје их је ликвидирала четничка црна тројка жељећи да освети Ђуришићеву смрт.

Биографија[уреди]

Младост и политчка каријера[уреди]

Секула Дрљевић је рођен 7. септембра 1884. године у селу Равни, код Колашина. Након завршетка Правног факултета Свеучилишта у Загребу и стицања звања доктора права, постао је министар правде и финансија Краљевине Црне Горе 1909. године.[1] Његов брат Јанко Дрљевић у то вријеме био је скупштински заступник из редова лојалистичке Праве народне странке. Секула је касније постао посланик и служио је као министар у кабинету краља Николе током балканских ратова и био је познат по својим реторичким способностима.[2]

Током Првог свјетског рата, аустроугарске снаге су га затвориле и интернирале у логору Болдагасоњ у тадашнјој Угарској (данас Фрауенкирхен у Аустији) и Карлштајн у Аустрији, гдје се снажно успротивио краљу Николи.[3] Пуштен је након рата и преселио је се у Земун, гдје је радио као адвокат. Постао је водећи члан Зеленаша, црногорског сепаратистичког покрета који је подржавао Југословенску федералистичку странку.[4] Током овог раздобља, он је срађивао са хрватским политичарима, као што су Стјепан Радић, Влатко Мачек и Анте Павелић,[1] са којим је постао добар пријатељ.[5] Средином двадесетих година 20. вијека, Дрљевић је основао Црногорску федералистичку странку.[1] Убрзо је постао једини вођа странке[6] и главни теоретичар.[4]

Он је изразио јасну подршку јединству Југославије и нагласио црногорску лојалност српској националности, али је тврдио да није нужно морала бити дио једне државе и наговјестио да ће подржати обнову независности Црне Горе. Због тога, Зеленаши су тражили да се унутрашње границе Југославије организују тако да се подударају са границама балканских држава, какве су биле прије 1918. године.[4]

Дрљевић и Михаило Ивановић су први покушали да оснују Црногорску странку за изборе за Уставотворну скупштину 1920. године, али то нису успјели због недостатка времена и отпора власти.[7] Дрљевић је безуспјешно водио Црногорску федералистичку странку на изборим 1923. године у Никшићком и Колашинском срезу. Поново се кандидовао у Колашину 1925. године и успјешно је изабран са посланика у Народној скупштини. Дрљевић је 1927. године изабран за представника Земунског округа на изборној листи Хрватске сељачке странке. Затим је помого у рјешавању раздора између Радића и српског политичара Светозара Прибићевића, што је довело до успоставља колације ХСС—ДС.[1] Сљедеће године, Дрљевић је безуспјешно покушава да одговори Радића од присуства сједници Народне скупштине на којој је Пуниша Рачић извршио атентат на њега.[8][9]

Други свјетски рат[уреди]

Црногорски вођа[уреди]

Силе Осовине извршиле су инвазију на Краљевину Југославију 6. априла 1941. године. Подручје данашње Црне Горе напале су њемачаке и италијанске снаге, с тим да је њемачки напад ишао из данашње Босне и Херцеговине, а италијански из правца данашње Републике Албаније. Нијемци су се касније повукли, остављајући окупирано подручје Италијанима.[10] У западном дијели Југославије, Павелић, који се налазио у егзилу у фашистичкој Италији, изабран је за поглавника усташке Независне Државе Хрватске (НДХ). НДХ је чинила скоро цијелу данашњу Републику Хрватску, цијелу данашњу Босну и Херцеговину и дио данашње Републике Србије, а била је „италијанско-њемачки квазипротекторат”.[11] Власти НДХ, превођене Усташком војницом,[12] спровеле су геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима који су живјели унутар граница квазидржаве.[13]

Стварање осовинске марионетске државе познате као Краљевина Црна Гора проглашено је 12. јула 1941. године. На челу државе се налазио италијански намјесник, а њом су руководили Дрљевић и његови сљедбеници. Проглашење државе је подстакло избијање антифашистичког устанка у Црној Гори, а који су преводили мјесни комунисти (партизани) и српски националисти (четници).[14][15] Преузимајући власт претходног дана, Дрљевић је основао Привремени управни одбор Црне Горе, колаборационистичко тијело које је било територијална компонента Италијанске империје.[6] Он је такође организовао своје сљедбенике, како би се борили против црногорских четника и југословенских партизана.[16] У септембру, Италијани су га разрјешили свих дужности.[17]

Вјерујући да је његов живот угрожен устанком, послали су га у логор у Италији. Напуштена је идеја о независној Црној Гори, а Италијани су се опредјелили за војну управу. Неколико мјесеци касније, Дрљевић је побјегао и успио се прокријумчарити у њемачку окупациону зону у НДХ.[15] Са предајом Италије у септембру 1943. године, он се преселио у Земун. У љето 1944. Дрљевић се преселио у Загреб, гдје је основао Црногорско државно вијеће у НДХ уз помоћ Нијемаца и Хрвата.[15] У Загребу је објавио у памфлет под називом „Тко су Срби?”. У памфлету је оптужио наводно „агресивну” српску политику за све бивше и садашње проблеме на Балкану, представио етничке Србе као „дегенерисану расу” и истакао њихову сличност са Јеврејима.[6]

Након осовинске окупације Југославије, Дрљевић је постао заговорник теорије по којој су Црногорци етничка скупина различита од Срба.[18] Већ 1921. године он је изјавио да су србијански и црногорски „менталитети” дијаметрално супротни. Навео је: „Менталитети Србијанаца и Црногораца су непомирљиви. Лице првог било је упрљано [османским] ропством; слобода је другом дала ново лице”. Тек 1941. године Дрљевић је напоменуо да Црногорци уопште нису Словени, него динарски народ потекао од античких Илира.[4]

Повлачење и смрт[уреди]

У прољеће 1945. године, Дрљевић посјећује дијелове Црне Горе које држи Павле Ђуришић.[1] Ту је Ђуришић направио споразум о безбједности са Дрљевићем и са елеметима Хрватских оружаних снага. Иако су детаљи споразума непознати, чини се да су се сложили да Ђуришић и његови људи пређу у НДХ и преко ријеке Саве пређу у Славонију, гдје би били усклађени са Дрљевићевом Црногорском народном војском, док би Ђуришић задржао оперативно заповједништво. Због сумње у Дрљевићеве намјере, Ђуришић га је покушао надмудрити и његове снаге слањем само болесних и рањених преко Саве, задржавајући своје војнике јужно од ријеке. Након пораза у бици на Лијевче пољу, сјеверно од Бање Луке, и дезертирања једног његовог одреда у Дрљевићеве редове, Ђуришић је био принуђен да преговара са представницима ХОС о даљем кретању својих јединица према Аустрији.[19] Након што се вратио у Загреб 17. априла 1945, Дрљевић је издао проглас о свом политичком програму и позвао своју „војску” да се бори против нове Југославије и четника Драже Михаиловића.[20] Ђуришић, Петар Баћовић, Драгиша Васић и Захарије Остојић су 20. априла одведени у логор Стара Градишка код Јасеновца.

Усташе су их окупили на пољу заједно са још 5.000 других заробљених четника и тражили од Дрљевића и њехових сљедбеника да изаберу 150 четничких официра и интелектуалаца који нису учествовали у борбама за погубљење.[21] Ђуришић, Баћовић, Восић и Остојић били су међу изабранима.[22] Њих и остале, усташе су укрцале на бродове и превезли преко Саве, гдје су и убијени, да ли у самом логору Јасеновац или у оближњој мочвари.[21] И Дрљевић и ХОС имали су разлог за заробљавање Ђуришића. Разлог ХОС био је терор који је Ђуришић спроводио над муслиманима у Саџаку и југоисточној Босни, док је Дрљевић био против Ђуришићеве подршке српско-црногорском унионизму који се супрострављао Дрљевићевом сепаратизму.[23] Остављени без вође, већина Ђуришивећих четника прешла је у редове Дрљевићеве Црногорске народне војске и са њом се повукла према аустријској граници.[24]

У другој половини маја, припадници Црногорске народне војске предали су се Британцима и убрзо су враћени у Југославију и предати у руке комунистима.[25] Дрљевић је успио да избјегне хапшење и заједно са својом супругом пронашао је уточиште у логору за расељена лица у Јуденбургу.[26] Црна тројка коју су чинили Ђуришићеви сљедбеници 10. новембра 1945. године пронашла их је тамо и убила пререзавши им гркљане.[23][a]

Насљеђе[уреди]

Дрљевић је 1944. године преуредио текст партиотске пјесме „Ој, јунаштва свјетла зоро, ој” у пјесму „Вјечна наша”, како би прославио стварање марионетског црногорског режима у јулу 1941. године.[27] Он је проглашен ратним злочинцем на Нинбершком процесу 1946. године.[16] Када је „Ој, свијетла мајска зоро” изабрана за државну химну Црне Горе 2006. године са додатним Дрљевићевим стиховима, многи црногорски Срби и унионисти протествовали су због наводене фашистичке конотације.[27]

Стваралаштво[уреди]

  • Борба за царинску, војну и дипломатску унију између Црне Горе и Србије (1914)
  • Централизам или федерализам (1926)
  • Балкански сукоби 1905—1941. (1944)
  • Тко су Срби? (1944)

Као гимназијалац у Сремским Карловцима објављивао је и српску родољубиву и поезију других садржаја, у сомборском листу за дјецу и омладину, Голуб [28] [29] [30] [31] [32], сарајевским новинама Босанска вила [33]...

Напомене[уреди]

  1. ^ Историчар Јозо Томашевић тврди да су убице били Ђуришићеви сљедбеници.[23] Писац Гај Волтерс их идентификује као тројицу агената из Југославије.[26]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Rupić 1997, стр. 100.
  2. ^ Jovović 1924, стр. 41–43.
  3. ^ Vukčević 1994, стр. 238.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 Banac 1984, стр. 290.
  5. ^ Vukčević 1994, стр. 239.
  6. 6,0 6,1 6,2 Frank 2010, стр. 84.
  7. ^ Troch, Pieter (2008). „The divergence of elite national thought in Montenegro during the interwar period”. Tokovi Istorije (1-2): 21—37. 
  8. ^ Ramet 2006, стр. 73.
  9. ^ Glenny 2012, стр. 408–409.
  10. ^ Tomasevich 2001, стр. 138–140.
  11. ^ Tomasevich 2001, стр. 272.
  12. ^ Tomasevich 2001, стр. 397–409.
  13. ^ Hoare 2007, стр. 20–24.
  14. ^ Pavlowitch 2007, стр. 74.
  15. 15,0 15,1 15,2 Tomasevich 1975, стр. 209.
  16. 16,0 16,1 Kurapovna 2009, стр. 62.
  17. ^ Roberts 2007, стр. 353.
  18. ^ Trencsényi & Kopček 2007, стр. 431.
  19. ^ Tomasevich 1975, стр. 446–448.
  20. ^ Magazine of contemporary history. Institut. 1971. стр. 88. »Po povratku u Zagreb, Drljević je 17. aprila uputio proglas Crnogorskoj narodnoj vojsci, u kome ie iznio svoj politički program i pozvao pripadnike svoje »vojske« u borbu protiv nove Jugoslavije i protiv četnika Draže Mihailovića, a za stvaranje« 
  21. 21,0 21,1 Fleming 2002, стр. 147.
  22. ^ Pajović 1987, стр. 100.
  23. 23,0 23,1 23,2 Tomasevich 1975, стр. 447–448.
  24. ^ Thomas & Mikulan 1995, стр. 23.
  25. ^ Tomasevich 2001, стр. 148.
  26. 26,0 26,1 Walters 2009, стр. 120.
  27. 27,0 27,1 Morrison 2009, стр. 193.
  28. ^ Дрљевић, Секула (1900). Голуб, Домовини, бр. 8, pp. 119. Сомбор. 
  29. ^ Дрљевић, Секула (1900). Голуб, Нада, бр. 10, pp. 157. Сомбор. 
  30. ^ Дрљевић, Секула (1900). Голуб, Флорентински лав, бр. 19, pp. 298. Сомбор. 
  31. ^ Дрљевић, Секула (1902). Голуб, Сан, бр. 8, pp. 116. Сомбор. 
  32. ^ Дрљевић, Секула (1903). Голуб, Виле, бр. 2, pp. 22. Сомбор. 
  33. ^ Дрљевић, Секула (1901). Босанска вила, бр. 11-12, pp. 196, Николи I Петровићу Његошу. Сарајево. 

Литература[уреди]

  • Magazine of contemporary history. Institut. 1971. стр. 88. »Po povratku u Zagreb, Drljević je 17. aprila uputio proglas Crnogorskoj narodnoj vojsci, u kome ie iznio svoj politički program i pozvao pripadnike svoje »vojske« u borbu protiv nove Jugoslavije i protiv četnika Draže Mihailovića, a za stvaranje« 

Спољашње везе[уреди]