Патријарх српски Јефрем — разлика између измена
м Разне исправке |
м →Живот |
||
| Ред 27: | Ред 27: | ||
== Живот == |
== Живот == |
||
По националности је био Бугарин.<ref name="zadruga1">{{cite book| author=[[Момчило Спремић]]| title=Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба|edition = |publisher=[[Српска књижевна задруга]]| year=1994|isbn=|pages=28}}</ref> Као син једнога свештеника одмалена је тежио за духовним и подвижничким животом. Одбегао је у [[Света гора|Свету гору]] са 23 година, када су родитељи хтели да га жене.<ref name="zadruga1"/> Најпре је живео у [[Хиландар]]у, затим у [[Зограф]]у, а онда на самој планини [[Атос]]у. Због најезде Турака прешао је у неки манастир у околини [[Пловдив]]а, коме је био [[игуман]].<ref name="zadruga1"/> |
|||
| ⚫ | |||
| ⚫ | Од [[патријарх Јоаникије|патријарха Јоаникија]] је добио благослов да се настани у „Дечанској пустињи,“ дакле у некој његовој испосници. После Душанове смрти, патријарх Сава му је стоворио ћелију у [[Ждрело (бистричко)|Ждрелу]], недалеко од Пећке патријаршије.<ref name="zadruga1"/> Када је настала борба о првенство у држави и у цркви, Сабор је изабрао Јефрема за патријарха на место упокојеног [[Свети Сава IV|Саве]] [[1375]]. године. Када му је саопштен избор, он се заплакао јер није желео да буде патријарх. 1379 је оставио престо и предао га [[патријарх српски Спиридон|Спиридону]], а он се опет повукао у пустињу. Ипак после смрти Спиридонове, [[1389]]. године, умолио га је кнез Лазар да се поново прими дужности. Управљао је Српском [[Црква (грађевина)|црквом]] у тешко време после пораза у [[Косовска битка|Косовској бици]]. Преминуо је [[1399]]. године. [[Мошти]] му се налазе у манастиру у [[Пећ]]и. |
||
[[Српска православна црква]] слави га 15. јуна по црквеном, а [[28. јун]]а по [[грегоријански календар|грегоријанском календару]]. |
[[Српска православна црква]] слави га 15. јуна по црквеном, а [[28. јун]]а по [[грегоријански календар|грегоријанском календару]]. |
||
Верзија на датум 24. мај 2013. у 19:35
| Јефрем | |
|---|---|
| Датотека:Jefrem1.jpg | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | око 1311. |
| Место рођења | код Трнова, |
| Датум смрти | 15. јун 1399. |
| Место смрти | у близини Пећи, |
| Српски патријарх | |
| Године | 1375-1379. |
| Претходник | Сава IV |
| Наследник | Спиридон |
| Српски патријарх | |
| Године | 1389-1392. |
| Претходник | Спиридон |
| Наследник | Данило III |
Свети Јефрем (* око 1311. године код Трнова-† 15. јуна 1399. године у близини Пећи[1]) трећи српски патријарх и хришћански светитељ. Био је патријарх српски.
Живот
По националности је био Бугарин.[2] Као син једнога свештеника одмалена је тежио за духовним и подвижничким животом. Одбегао је у Свету гору са 23 година, када су родитељи хтели да га жене.[2] Најпре је живео у Хиландару, затим у Зографу, а онда на самој планини Атосу. Због најезде Турака прешао је у неки манастир у околини Пловдива, коме је био игуман.[2]
Од патријарха Јоаникија је добио благослов да се настани у „Дечанској пустињи,“ дакле у некој његовој испосници. После Душанове смрти, патријарх Сава му је стоворио ћелију у Ждрелу, недалеко од Пећке патријаршије.[2] Када је настала борба о првенство у држави и у цркви, Сабор је изабрао Јефрема за патријарха на место упокојеног Саве 1375. године. Када му је саопштен избор, он се заплакао јер није желео да буде патријарх. 1379 је оставио престо и предао га Спиридону, а он се опет повукао у пустињу. Ипак после смрти Спиридонове, 1389. године, умолио га је кнез Лазар да се поново прими дужности. Управљао је Српском црквом у тешко време после пораза у Косовској бици. Преминуо је 1399. године. Мошти му се налазе у манастиру у Пећи.
Српска православна црква слави га 15. јуна по црквеном, а 28. јуна по грегоријанском календару.
Књижевни рад
У историји књижевности познат и као монах Јефрем, написао је Канон молбени Исусу Христу, Канон молбени пречистој Богородици, Стихире молбене пречистој Богородици, Стихире молбене господу нашем Исусу Христу, Стихире Крстобогородичине и Стихире без акростиха (све између 1355. и 1371). У тешким времненима претеће турске најезде, монах Јефрем је исписао драматичне стихове пуне исихастичких мотива, покајничког молебног тона и чврсте вере у помоћ Христа и Богородице у просветљење од мрака који се надвио над Србију и у преображај сумрачног стања своје грехом испуњене душе. Јефремово дело је 1970. у Хиландару у целини открио и приредио Д. Богдановић, а независно од њега и П. Матејић 1975, који сматра да није реч о српском патријарху, већ о трновском монаху–писцу који припада бугарској књижевности.
Превод на савремени српски језик
- Канон молбени господу Исусу Христу; Канон молбени пречистој Богородици; Канон молбени за цара; Стихире молбене пречистој Богородици; Истога Јефрема друге стихире без акростиха; Истога Јефрема друге стихире молбене господу нашем Исусу Христу; Истога Јефрема друге стихире, Крстобогородичне, у: „Шест писаца ХIV века“, избор, данашња језичка верзија и редакција Димитрије Богдановић. Београд, Просвета, СКЗ, 1986, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 10.
Литература
- Охридски пролог, Владика Николај Велимировић
- Димитрије Богдановић: Историја старе српске књижевности, Београд, СКЗ, 1980.
- Дејан Михаиловић: Византијски круг (Мали речник ранохришћанске књижевности на грчком, византијске и старе српске књижевности), Београд, „Завод за уџбенике“, 2009, стр. 85.
Извори
- ^ Народна енциклопедија, Ст. Станојевић, Загреб, 1925.- 1929. .
- ^ а б в г Момчило Спремић (1994). Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба. Српска књижевна задруга. стр. 28.
Спољашње везе
- Охридски пролог за 15. јун (28. јун) (језик: српски)