Патријарх српски Данило III

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Данило III)
Данило III
Serbian Patriarch Danilo III.jpg
Датум смрти 7. април 1396.
Архиепископ пећки и патријарх српски
Године (1390-1396)
Претходник Јефрем
Наследник Сава V

Данило III је био архиепископ пећки и патријарх српски у раздобљу од 1390. до 1396. године, и српски срењевековни писац.[1]

Живот[уреди]

Његов отац је био српски великаш који је као монах Доротеј подигао манастир Дренчу као своју задужбину.

Када се у јесен 1390. године, патријарх Јефрем по други пут својевољно повукао са места српског патријарха, на сабору у Жичи који је сазвао кнез Стефан Лазаревић, за српског патријарха изабран је Данило III.

Патријарх Данило се помиње у једној недатованој повељи кнеза Стефана, у даровници монахиње Евгеније и њених синова Стефана и Вука, која је издата у Новом Брду 1395. године, а односи се на разна добра поклоњена руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој гори, на којој се Данило назива патријархом српским и приморским. Патријарх Данило се помиње и у недатованом запису у рукописном прологу манастира Дечана који је овом манастиру поклонио еклисијарх Варлаам.

Претпоставља се да је патријарх Данило дао пристанак да се мошти кнеза Лазара пренесу из храма Светог Спаса у Приштини у његову задужбину манастир Раваницу. Том приликом је кнез Лазар канонизован, али се патријархово лично учешће не помиње.

Патријарх Данило је умро 7. априла, али година његове смрти није позната.

Књижевни рад[уреди]

Патријарх Данило се бавио и књижевношћу. Написао је Похвално слово о кнезу Лазару пре 1393. године. Писано са књижевним укусом, ово Похвално слово спада међу најлепше књижевне творевине средњовековне српске књижевности. Један је од твораца косовског култа. У делима насталим пре Косовске битке наставља књижевну традицију величања лозе Немањића: Служба краљу Милутину, са пролошким житијем (1380), пролошка житија св. Саве и св. Симеона. Кнезу Лазару посветио је највероватније 4 списа: осим Похвалног слова о кнезу Лазару, такође и Службу кнезу Лазару, Пролошко житије, одн. Синаксар, и Повесно слово кнезу Лазару (сви настали 1391. или 1392. године поводом преноса Лазаревих моштију из Приштине у Раваницу). Иако жанровски различити, сви ови текстови симболизују Лазарево великомучеништво и надмоћ “царства небеског” над “царством земаљским”, чиме је утемељен и црквени култ кнеза Лазара.

Превод на савремени српски језик[уреди]

  • Синаксар (превод на савремени језик Ђорђе Радојичић), у „Антологија старе српске књижевности (XI/XVIII века)“, Београд, 1960, 119-122.
  • Слово похвално кнезу Лазару (превео на савремени језик Димитрије Богдановић), Савременик 37 (1973), 265-274.
  • Сабрани списи, превела и приредила Радмила Маринковић (у рукопису, приређено за едицију Стара српска књижевност у 24 књиге, “Просвета” и СКЗ, књ. 8).

Референце[уреди]

  1. Вуковић (1996). стр. 154-155.

Литература[уреди]

  • „Данило III”. Народна енциклопедија. Загреб: Библиографски завод. 1927. 
  • Димитрије Богдановић: Историја старе српске књижевности, Београд, СКЗ, 1980.
  • Ђорђе Трифуновић: Кратак преглед југословенских књижевности средњега века, Београд, Филолошки факултет Београдског универзитета, 1976.
  • Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Евро, Унирекс, Каленић. 
  • Дејан Михаиловић: Византијски круг (Мали речник ранохришћанске књижевности на грчком, византијске и старе српске књижевности), Београд, „Завод за уџбенике“, 2009, стр. 54.

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Јефрем I
патријарх српски
13901396.

Наследник:
Сава V