Калцијум јодид

Калцијум јодид
Називи
	IUPAC назив Kalcijum jodid
Идентификација
CAS број	10102-68-8 ;
3Д модел (Jmol)	интерактивна слика;
ChemSpider	59629 ;
ECHA InfoCard	100.030.238
PubChem C ID	66244;
RTECS	ЕВ1300000
УНИИ	8ЕКИ9QЕЕ2Х ;
	SMILES [Ca+2].[I-].[I-]; ; ; ; ; ;
Својства
Хемијска формула	CaI2
Моларна маса	293,887 g/mol (anhidrat) ; 365,95 g/mol (tetrahidrat)
Агрегатно стање	бели прах
Густина	3,956 g/cm³
Тачка топљења	779°C (tetrahidrat) sa dekompozicijom
Тачка кључања	1100°C
Растворљивост у води	64.6 g/100 mL (0°C) ; 66 g/100 mL (20°C) ; 81 g/100 mL (100°C)
Растворљивост	растворан у ацетону и алкохолима
Структура
Кристална решетка/структура	Ромбоедрална, hP3
Кристалографска група	P-3m1, No. 164
Geometrija molekula	oktaedralna
Opasnosti
NFPA 704	0 2 1
Srodna jedinjenja
Drugi anjoni	kalcijum fluorid; kalcijum hlorid; kalcijum bromid
Drugi katjoni	berilijum jodid; magnezijum jodid; stroncijum jodid; barijum jodid
	Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
	верификуј (шта је ?)
	Референце инфокутије

Калцијум јодид је неорганско једињење са формулом Ca I₂. Ова безбојна деликвесцентна чврста материја је веома растворна у води. Њене особине су сличне сродним солима, као што је калцијум хлорид. Он се користи у фотографији^[3].

Реакције[уреди | уреди извор]

Хенри Моисан је први изоловао калцијум 1898. редукујући калцијум јодид чистим натријумом^[4]:

CaI₂ + 2 Na → 2 NaI + Ca

Калцијум јодид се може формирати третирањем калцијум карбоната, калцијум оксида, или калцијум хидроксида са јодоводоником:^[5]

ЦаЦО₃ + 2 ХИ → ЦаИ₂ + Х₂О + ЦО₂

Калциум јодид споро реагује са кисеоником и угљен-диоксидом на ваздуху, при чему се ослобађа јод, који је одговоран за мутно жуту боју нечистих узорака.^[6]

2 CaI₂ + 2 CO₂ + O₂ → 2 CaCO₃ + 2 I₂

Референце[уреди | уреди извор]

^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. уреди
^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
^ ^а ^б Turner, Jr. Francis M., ур. (1920). The Condensed Chemical Dictionary (1st изд.). New York: Chemical Catalog Co. стр. 127. Приступљено 8. 12. 2007.
^ Mellor Joseph William; link (1912). Modern Inorganic Chemistry. New York: Longmans, Green, and Co. стр. 334. Приступљено 8. 12. 2007.
^ Gooch Frank Austin, Walker Claude Frederic; link (1905). Outlines of Inorganic Chemistry. New York: Macmillan. стр. 340. Приступљено 8. 12. 2007.
^ Jones Harry Clary; link (1906). Principles of Inorganic Chemistry. New York: Macmillan. стр. 365. Приступљено 8. 12. 2007.

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

[1] Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. уреди

[2] Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.

[cond-3] а ^б Turner, Jr. Francis M., ур. (1920). The Condensed Chemical Dictionary (1st изд.). New York: Chemical Catalog Co. стр. 127. Приступљено 8. 12. 2007.

[4] Mellor Joseph William; link (1912). Modern Inorganic Chemistry. New York: Longmans, Green, and Co. стр. 334. Приступљено 8. 12. 2007.

[5] Gooch Frank Austin, Walker Claude Frederic; link (1905). Outlines of Inorganic Chemistry. New York: Macmillan. стр. 340. Приступљено 8. 12. 2007.

[6] Jones Harry Clary; link (1906). Principles of Inorganic Chemistry. New York: Macmillan. стр. 365. Приступљено 8. 12. 2007.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]