Džon Čiver

Džon Čiver
Lični podaci
Puno ime	Džon Vilijam Čiver
Datum rođenja	(1912-05-27)27. maj 1912.
Mesto rođenja	Kvinsi,, SAD
Datum smrti	18. jun 1982.(1982-06-18) (69/70 god.)
Mesto smrti	Osining,, SAD
Nagrade	Pulicerova nagrada 1979, Nacionalna nagrada književnih kritičara 1981.

Džon Vilijam Čiver (John William Cheever, 1912–1982), američki pisac, romansijer i autor brojnih kratkih priča, nazivan često „Čehovom američkih predgrađa“ jer je opisao malograđansku američku porodicu u zlatno doba „američkog sna“ i „američkog načina života“ četrdesetih i pedesetih godina 20. veka.

Biografija

Džon Čiver je rođen u imućnoj porodici trgovca cipela i odrastao u otmenom predgrađu Kvinsija u Masačusetsu, ispunjen iluzijama o srećnom životu. Ubrzo su se društvene prilike u zemlji promenile, izbila je „velika depresija“ 1930-ih godina u SAD, njegov otac je bankrotirao i propio se, tako da se porodica morala izdržavati od male prodavnice igračaka i poklona koju je otvorila Džonova majka. Uskoro je, u svojoj sedamnaestoj godini, mladić izbačen iz škole zbog pušenja i slabih ocena. Ovaj događaj imao je za posledicu prvu Čiverovu priču Expelled (Izbačen), objavljenu 1930. u časopisu „The New Republic“.
Sa starijim bratom Frederikom putuje po Evropi i po povratku nastanjuje se u Bostonu, a zatim u Njujorku. Živeo je od bratovljeve pomoći dok nije počeo da piše scenarija za televiziju i sažetke knjiga za kompaniju „Metro Goldwyn Mayer“. Regrutovan je 1942. i do kraja Drugog svetskog rata 1945. proveo u američkoj vojsci. Oženio se Meri Vinternic, s kojom je imao troje dece (od kojih su Suzan i Bendžamin takođe pisci).
Dobija Gugenhajmovu stipendiju za pisce 1951, koja mu donosi finansijsku sigurnost i mogućnost da se posveti samo pisanju. Godine 1961, kupuje kuću u Osiningu, u državi Njujork, gde će sa porodicom živeti do smrti. Pojavljuje se 1964. godine na naslovnoj strani časopisa „Time“, koji ga naziva „Ovidijem iz Osininga“, i prodaje prava za film svoja dva romana o Vapšotovima reditelju Alanu Pakuli. U programu razmene pisaca putuje iste godine u Rusiju, posećuje Čehovljev spomen-dom i ostaje do kraja života poklonik Rusije, Sovjetskog Saveza i ruske književnosti. U decembru Čiver zajedno sa Normanom Majlerom i Ralfom Elisonom putuje u Čikago na konferenciju koju organizuje „Modern Language Assotiation“ i otvoreno ismeva senzacionalizam savremenih američkih pisaca koji tematizuju seks i nasilje, a posebno Majlerov roman An American Dream (Američki san).
Od 1966. počinje da posećuje psihijatra zbog sve većih problema sa alkoholom i homoseksualnim sklonostima. Nekoliko godina kasnije započinje dugogodišnju vezu sa glumicom Houp Lang. Kao delegat na međunarodnoj konferenciji PEN-a putuje 1971. godine u Južnu Koreju, a godinu dana kasnije otpočinje kurs pisanja u ozloglašenom zatvoru Sing Singu. Putuje i u SSSR na jubilej Dostojevskog, ali u pratnji najmlađeg sina jer nije u stanju da se odupre piću. Od 1972. uspeva da objavi jednu priču godišnje.
U maju 1973. dijagnostikuju mu dilatativnu kardiomiopatiju, srčano oboljenje kao posledicu prekomernog konzumiranja alkohola, i potom sve češće zapada u delirijum tremens, umišljajući da se nalazi u sovjetskom zatvoru. Posle dvomesečnog bolničkog tretmana 1973. zariče se da više neće piti, ali zadatu reč prekršiće već avgusta iste godine.
Njegov brak sve češće dolazi u krizu zbog ljubavnih afera i pića, i on prihvata profesuru na Bostonskom univerzitetu 1974–1975 („što je pristojan način“, kako će primetiti, „da se stvari okončaju“). Ni za to vreme se ne trezni, daje otkaz i vraća se u Osining praktično u besvesnom stanju, zahvaljujući pomoći svog brata, bivšeg alkoholičara. U Njujorku ga u aprilu 1975. supruga odvozi u Centar za lečenje zavisnosti od alkohola. Po napuštanju Centra dva meseca kasnije više nikada neće okusiti alkohol. Godine 1977, kao predavač na Univerzitetu Juta srešće studenta Maksa Cimera koji će do Čiverove smrti biti njegov saputnik, sekretar i poslednji ljubavnik. Narednih nekoliko godina dobiće najprestižnija priznanja za svoje književno delo.
Rak na desnom bubregu otkriven mu je 1981. Umro je u svom domu u Osiningu i sahranjen kraj roditelja u Norvelu, u Masačusetsu.

Delo

Počeo je da šalje priče u časopis „The New Yorker“, gde je do kraja života objavio ukupno 121 priču.
Svoju prvu zbirku kratkih priča The Way Some People Live (Kako neki ljudi žive) objavio je 1943. Iako je se kasnije odrekao, ova zbirka već svojim naslovom otkriva glavnu temu Čiverovog celokupnog kasnijeg stvaralaštva. Već sledeća zbirka, „The Enormous Radio“ (Grozni radio) iz 1953, naišla je na ozbiljno priznanje kritike i znatan odziv čitalaca. U ovoj zbirci likovi su dobri ljudi koji započinju život sa osećanjem blagostanja i reda, ali kasnije red i blagostanje nestaju da se više nikada ne obnove. Naslovna priča slika mlad bračni par koji želi da se jednog dana preseli iz svog apartmana u Njujorku u prestižni Vestčester. Osećanje uhodane svakodnevice nestaće onog časa kad kupe radio koji ima fantastičnu sposobnost da emituje delove života njihovih suseda. Radio registruje zvuke tuđih telefona, zbivanja u susedovoj spavaćoj sobi, svađe, podvale i druge poražavajuće primere ljudske nesloge i iskvarenosti u njihovoj neposrednoj okolini. Zavirivanje iza nečijih zatvorenih vrata razoriće osećanje ovog mladog para o harmoniji koja vlada u spoljnom svetu.
Sol Belou, koga je upoznao 1952. godine, podstiče ga da piše i postaje njegov najbolji prijatelj i poštovalac. Priča „The Five-Forty-Eight“ (Voz u pet i četrdeset osam) osvaja nagradu „Bendžamin Franklin“ 1955, potom pisac sa porodicom odlazi na proputovanje po Italiji. Priča The Country Husband (Muž) osvaja 1956. godine O. Henrijevu nagradu. Njegova majka iste godine, posle bolesti i problema sa dijabetesom, kupuje sanduk viskija i tokom nekoliko nedelja opija se do smrti. Čivera biraju za člana Nacionalne akademiju nauka i umetnosti 1957, a za prvi roman, The Wapshot Chronicle (Hronika Vapšotovih), 1958. dobija Nacionalnu nagradu za književnost. Iste godine objavljuje zbirku The Housebreaker of Shady Hill (Provalnik iz Šejdi Hila).

Godine 1964, objavljuje zbirku Some People, Places, and Things That Will Not Appear in My Next Novel (Neki ljudi, mesta i stvari koji se neće naći u mom sledećem romanu). Roman The Wapshot Scandal (Skandal sa Vapšotovima) objavljuje 1964. i dobija dotad najbolje kritike, a zatim i priču The Swimmer (Plivač), koju će dve godine kasnije ekranizovati Sidni Lamet sa Bertom Lankasterom u glavnoj ulozi.
Za vreme boravka u Rusiji 1964. izlazi mu peta zbirka priča The Brigadier and the Golf Widow (Brigadir i bela udovica). U septembru 1965. objavljuje priču The Geometry of Love (Geometrija ljubavi), gotovo nadrealnu povest o inženjeru koji primenjuje Euklidove teoreme na svoj bračni život i na kraju umire zbog ženine okrutnosti i nebrige. Objavljuje roman Bullet Park 1969. i još jednom nastoji da razobliči predstavu o „američkom snu“: tonom bajke ispreda mračnu priču o porodici Neilovih, čija se sudbina odjednom nađe u rukama suseda, na prvi pogled ekscentričnog, a zapravo psihotičnog vernika, koji u svom ludilu želi da žrtvuje dečaka iz susedstva, ali najzad završava u psihijatrijskoj ustanovi.
Okončava priču The Jewels of the Cabots (Dragulji Kabotovih) 1972, koju uredništvo časopisa „The New Yorker“ odbija sa obrazloženjem da se u njoj očituje uticaj zavisnosti od alkohola, ali priča izlazi u majskom izdanju časopisa „Playboy“. Njegova šesta zbirka The World of Apples (Svet jabuka) izlazi iz štampe 1973, a kritika se o njoj izražava u superlativima. Njegov najpoznatiji roman, Falconer (Zatvor „Falkoner“), 1977. zadržaće se tri nedelje na prvom mestu liste bestselera „Njujork tajmsa“.
Za zbirku sabranih i neobjavljenih priča The Stories of John Cheever (Priče Džona Čivera) dobiće 1978. godine Pulicerovu nagradu, a zbirka će biti jedna od najprodavanijih kolekcija u istoriji američke književnosti. „Bilo bi besmisleno i bestidno ocenjivati ovu ili onu priču u ovoj zbirci koja je ne samo izdavački poduhvat godine, nego veliki događaj u engleskoj književnosti uopšte“, oceniće zbirku kritičar Džon Leonard u „Njujork tajmsu“.
Poslednji roman, zapravo veća novela Oh What a Paradise It Seems (Ovo stvarni liči na raj), objavljena je u martu 1982, samo nekoliko meseci pre smrti. Novela je nagrađena Nacionalnom medaljom za književnost.
U gotovo svim pričama Džona Čivera ogleda se lice i naličje prosečne američke porodice „više srednje klase“ sa sredine 20. veka. Rascep između stvarnosti i unutrašnjeg života njegovih likova iz ušuškanih američkih predgrađa dovodi Čiverove junake do nervnih slomova, otvaranja srca i spoznaje izgubljenosti u svetu izobilja bez nade, samo spolja udobnom i sigurnom.

Literatura

• Blake Bailey, „Chronology”, u knjizi: John Cheever, Collected Stories and Other Writings, New York, (2009). str. 1007-1024.
• Susan Cheever, Home Before Dark, 1984.
• The Letters of John Cheever (ed. Benjamin Cheever), 1988.
• The Journals of John Cheever, 1991.
• Blake Bailey, Cheever: A Life, 2009.
• John Updike, „Basically Decent“, The New Yorker, March 9, 2009.