Сол Белоу
| Сол Белоу | |
|---|---|
| Информације | |
| Датум рођења | 10. јун 1915. |
| Место рођења | Монтреал (Канада) |
| Датум смрти | 5. април 2005. |
| Место смрти | Бруклин (САД) |
| Дела | |
| Награде | Нобелова награда за књижевност |
| Потпис | |
Сол Белоу (енгл. Saul Bellow; 10. јун 1915 — 5. април 2005) је био истакнути амерички писац, нобеловац, рођен у Квебеку, и одрастао у Чикагу. Његови родитељи, јеврејског порекла, емигрирали су из Русије у Канаду 1913. До своје девете године живео је у сиромашном делу Монтреала пуном Руса, Пољака, Украјинаца, Грка и Италијана. Студирао је антропологију и социологију на универзитетима америчког средњег Запада, а касније је и предавао на неколико значајнијих америчких универзитета: Принстону, Чикашком и Њујоршком.
Поред романа, писао је и драме, критике чланке и краћа прозна дела. На почетку своје каријере био је под утицајем Троцког. Његово интересовање се касније проширило на поље културе и традиције и руско-јеврејског наслеђа.
Од прве објевљене приче Белоу је преиспитивао везу главни јунак – приповедач. Најзначајнији романи су му
- „Човек без ослонца“ (1944),
- „Жртва“ (1947),
- „Не пропусти дан“ (1956),
- „Хендресон, краљ кише“ (1959),
- „Херцог“ (1964),
- „Хумболтов дар“ (1975),
- „Више се мре од сломљена срца“ (1987),
- „Ревелштајн“ (2000)...
Добио је Пулицерову награду за роман „Хумболтов дар“ 1975. године.
„За разумевање људске природе и за суптилне анализе савремене културе које прожимају његово целокупно дело“, Сол Белоу је 1976. године добио Нобелову награду за књижевност.
За овог Американца јеврејске вероисповести многи светски критичари су још доста давно написали, да је уз Вилијема Фокнера најзначајнији и „најтемељнији“ романсијер модерне америчке књижевности 20. века. Тема готово сваког његовог дела је „смрт као изазов“ коју је још као млад „два пута случајно избегао“. Његови описи у делима често пролазе границе стварног, па се сукоби појединаца или група претварају тада у симболе отуђености, са тескобама у душама и подсвесним кривицама које расна мржња често изазива.
Најзначајнија светска награда, Нобелова, уосталом, додељена му је баш због таквих хуманистичких ставова. А одмах чим је примио то признање новинарима је казао: „Нобелова награда није учинила срећним ни једног америчког добитника, нарочито не књижевника. Синклер Луис и Џон Штајнбек одмах су постали невероватно суморни, а што се тиче Ернеста Хемингвеја, он је тада и престао да пише“!
То се није десило са Белоуом, јер је написао потом још много дела, чак и драма, а отац је постао и после пете женидбе у 83. години живота, мада је тада већ имао више унука, деце три ћерке из ранијих живота.
Умро је 5. априла 2005. у Бруклину (Масачусетс, САД).
Спољашње везе [уреди]
1901. Сили Придом | 1902. Теодор Момзен | 1903. Бјернстјерне Бјернсон | 1904. Фредерик Мистрал, Хосе Ечегарај и Еизагире | 1905. Хенрик Сјенкјевич | 1906. Ђозуе Кардучи | 1907. Радјард Киплинг | 1908. Рудолф Кристоф Ојкен | 1909. Селма Лагерлеф
1910. Паул Хајзе | 1911. Морис Метерлинк | 1912. Герхарт Хауптман | 1913. Рабиндранат Тагор | 1915. Ромен Ролан | 1916. Вернер фон Хајденштам | 1917. Карл Гјелеруп, Хенрик Понтопидан | 1919. Карл Шпителер
1920. Кнут Хамсун | 1921. Анатол Франс | 1922. Хасинто Бенавенте | 1923. Вилијам Батлер Јејтс | 1924. Владислав Рејмонт | 1925. Џорџ Бернард Шо | 1926. Грација Деледа | 1927. Анри Бергсон | 1928. Сигрид Унсет | 1929. Томас Ман
1930. Синклер Луис | 1931. Ерик Карлфелт | 1932. Џон Голсворди | 1933. Иван Алексејевич Буњин | 1934. Луиђи Пирандело | 1936. Јуџин О'Нил | 1937. Роже Мартен ди Гар | 1938. Перл Бак | 1939. Емил Силанпе
1944. Јоханес Јенсен | 1945. Габријела Мистрал | 1946. Херман Хесе | 1947. Андре Жид | 1948. Томас Стернс Елиот | 1949. Вилијам Фокнер
1950. Бертранд Расел | 1951. Пер Лагерквист | 1952. Франсоа Моријак | 1953. Винстон Черчил | 1954. Ернест Хемингвеј | 1955. Халдор Лакснес | 1956. Хуан Рамон Хименез | 1957. Албер Ками | 1958. Борис Пастернак | 1959. Салваторе Квазимодо
1960. Сен Џон Перс | 1961. Иво Андрић | 1962. Џон Стајнбек | 1963. Јоргос Сеферис | 1964. Жан-Пол Сартр | 1965. Михаил Шолохов | 1966. Самуел Агнон, Нели Закс | 1967. Мигел Анхел Астуријас | 1968. Јасунари Кавабата | 1969. Семјуел Бекет
1970. Александар Солжењицин | 1971. Пабло Неруда | 1972. Хајнрих Бел | 1973. Патрик Вајт | 1974. Ејвинд Јонсон, Хари Мартинсон | 1975. Еуђенио Монтале | 1976. Сол Белоу | 1977. Висенте Алеисандре | 1978. Исак Башевис Сингер | 1979. Одисејас Елитис
1980. Чеслав Милош | 1981. Елијас Канети | 1982. Габријел Гарсија Маркес | 1983. Вилијам Голдинг | 1984. Јарослав Сајферт | 1985. Клод Симон | 1986. Воле Сојинка | 1987. Јосиф Бродски | 1988. Нагиб Махфуз | 1989. Хозе Камило Села
1990. Октавио Паз | 1991. Надин Гордимер | 1992. Дерек Волкот | 1993. Тони Морисон | 1994. Кензабуро Ое | 1995. Шејмас Хини | 1996. Вислава Шимборска | 1997. Дарио Фо | 1998. Жозе Сарамаго | 1999. Гинтер Грас
2000. Гао Сингђијан | 2001. Видјадар Сураџпрасад Најпол | 2002. Имре Кертес | 2003. Џон Максвел Куци | 2004. Елфриде Јелинек | 2005. Харолд Пинтер | 2006. Орхан Памук | 2007. Дорис Лесинг | 2008. Жан-Мари Гистав ле Клезио | 2009. Херта Милер
2010. Марио Варгас Љоса | 2011. Томас Транстремер | 2012. Мо Јен