Danilo Damjanović

danilo damjanović
Danilo Damjanović Danić
Lični podaci
Datum rođenja	(1915-04-22)22. april 1915.
Mesto rođenja	Kunovac, kod Srba, Austrougarska
Datum smrti	13. jul 1990.(1990-07-13) (75 god.)
Mesto smrti	Knin, SR Hrvatska, SFR Jugoslavija
Profesija	vojno lice
Delovanje
Član KPJ od	kraja 1941.
Učešće u ratovima	Narodnooslobodilačka borba
Služba	NOV i PO Jugoslavije Jugoslovenska narodna armija 1941 — 1965.
Čin	general-major
Heroj
Narodni heroj od	27. decembra 1953.
Odlikovanja

Danilo Damjanović — Danić (Kunovac, kod Srba, 22. april 1915 — Knin, 13. jul 1990), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, general-major JNA i narodni heroj Jugoslavije.

Biografija

Rođen je 22. aprila 1915. u Kunovcu, kod Srba. Godine 1927. preselio se s roditeljima u selo Novi Žednik, kod Subotice, gde mu je otac, kao dobrovoljac u Prvom svetskom ratu, dobio zemlju. Posle osnovne škole, završio je četiri razreda gimnazije u Subotici.

Tokom 1934/'35. godine postao je simpatizer i jedan od najaktivnijih omladinaca u okviru naprednog pokreta u Žedniku, koji je tada počeo sve uspešnije da se razvija pod uticajem komunista. Posle odsluženja vojnog roka, zaposlio se, krajem 1936. najpre kao pružni radnik, pa u Električnoj centrali, a zatim kao činovnik-pisar u Gradskoj policiji u Subotici; o tome se konsultovao i s vodećim komunistima Žednika. Ali, od tada je prestao dalji organizovaniji rad KPJ s njim, zbog bojazni da neće uspeti da se odupre antikomunizmu policije. Međutim, Danić je svojim držanjem pokazao da je ostao odan revolucionarnom pokretu. U nekoliko mahova činio je usluge komunistima, dostavljao, zaplenjenu od komunista, marksističku literaturu s tavana gradske kuće, gde ju je policija sklanjala, javljao o opasnosti hapšenja, a kada je, januara 1941, i sam trebalo da učestvuje u hapšenju žedničkih komunista, on je to odbio. Zbog toga je pritvoren, suspendovan iz službe i osuđen na mesec dana zatvora. U zatvoru je ostao do napada na Jugoslaviju 1941. godine.

U danima Aprilskog rata istupio je kao organizator otpora protiv okupatora. Otišao je u puk i naoružao grupu gradskih službenika spremnih za otpor. S grupom od 30 ljudi povlačio se do Žednika, a zatim se sam, preko Dunava i Fruške gore, prebacio najpre u Srem, a zatim u rodni kraj. U svom selu Kunovcu i okolnim zaseocima samoinicijativno je počeo da radi na prikupljanju oružja i pripremanju stanovništva za borbu. Posle dolaska u taj kraj pojedinih komunista, posebno žedničkog komunista Đoka Jovanića, koji se javlja kao glavni organizator ustanka na ovom području, i Danilo Damjanović je ušao u krug najužih organizatora, koji su neposredno pripremali ustanak 27. jula 1941. godine. Još pre ustanka istakao se u nekoliko akcija; kada se saznalo da bi ustaše mogle da sprovedu regrutaciju, on je sredinom jula 1941. noću upao u opštinsku zgradu u Srbu, izneo regrutne spiskove, uzeo pisaću mašinu i baterije za radio, koje su poslužile za slušanje vesti. Postao je komandir jednog od deset gerilskih odreda koji su formirani uoči ustanka u Srbu i okolini, s kojim je učestvovao i u borbama u Srpskom klancu, 27. jula, a zatim oko Otrića i Gračaca.

Kada je, nekoliko meseci posle ustanka trebalo stvarati partizanske odrede spremne da se bore na terenu i van svoga zavičaja, iz Danilovog odreda bilo je najviše takvih boraca; oni su sačinjavali i jezgro partizanskog jurišnog odreda „Čapajev“, koji je formiran u jesen 1941, za borbu po celoj Lici; iz tog Odreda se kasnije razvio prvi partizanski bataljon u Hrvatskoj. U njemu je bio komandir voda, a u bataljonu „Marko Orešković“ komandir 1. čete (od novembra 1941). Krajem te godine primljen je za člana KPJ.

Istakao se u nekoliko značajnih akcija, koje je odred „Čapajev“ vodio tokom jeseni i u zimu 1941. godine. Zajedno s Đokom Jovanićem, učestvovao je u uništavanju ustaško-domobranske grupe s pukovnikom Matagićem na čelu oktobra 1941, zatim u razoružavanju i zarobljavanju ustaških stražara na mostu kod Lešća, decembra 1941. godine. S grupom partizana Danić je učestvovao u hvatanju ustaških zločinaca u Smiljanu i uništenju najokorelijih ustaša toga kraja. Imao je istaknutu ulogu na čelu grupe boraca poslate iz zapadne Like u Srb, početkom 1942. godine, u razbijanju pokušaja da se oformi veća četnička jedinica u Srbu. Kao komandir čete u bataljonu „Marko Orešković“, istakao se u borbi na Šijanovom Klancu, kod Korenice, gde je taj bataljon ubio i zarobio 200 italijanskih vojnika. U proleće 1942. Postao je komandant bataljona „Marko Orešković“. U leto i jesen te godine s ovim bataljonom učestvovao je u uspešnim borbama u Gorskom kotaru, u severnoj Lici i na Kordunu. Početkom 1943, postavljen je za komandanta bataljona „Ognjen Prica“ u 2. ličkoj brigadi, a uskoro je postao zamenik komandanta te brigade.

Sredinom 1943, upućen je u severnu Dalmaciju, da pomogne razvijanju ustanka i stvaranju partizanskih jedinica. Bio je jedan od organizatora partizanskog odreda „Plavi Jadran“, a nešto kasnije i Zadarskog partizanskog odreda. Komandant 6. dalmatinske udarne brigade, u sastavu 19. severnodalmatinske udarne divizije, postao je ujesen 1943, da bi, jula 1944, došao na dužnost načelnika štaba 19. divizije; izvesno vreme bio je zamenik komandanta te divizije.

Kao komandant jedinica, odlikovao se originalnim i smelim potezima: upad bataljonom i razoružavanje neprijatelja u Primorju ispod Velebita, u proleće 1943; uporna zaštita odstupnice na Žiru, prilikom proboja 19. divizije iz okruženja, aprila 1944; napad na Atlagića Kulu; obezbeđenje kanala za otpremanje ranjenika preko mora i prihvatanje hrane i drugog materijala.

Posle oslobođenja Jugoslavije, nalazio se na visokim vojnim dužnostima u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA). Završio je Višu vojnu akademiju (1951), Školu operatike (1956) i Ratnu školu JNA (1960/'61). Od 1965. je postao general-major JNA u rezervi.

Preminuo je 13. jula 1990. godine u Kninu.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 27. decembra 1953. godine.

Literatura

• Jugoslovenski savremenici: ko je ko u Jugoslaviji. „Hronometar“, Beograd 1970. godina.
• Narodni heroji Jugoslavije. Ljubljana - Beograd - Titograd: Partizanska knjiga - Narodna knjiga - Pobjeda. 1982.