Анка Буторац

Из Википедије, слободне енциклопедије
АНКА БУТОРАЦ
Butorac Anka.jpg
Анка Буторац
Датум рођења 27. август 1903.
Место рођења Доње Пазариште, код Госпића,
Застава Аустроугарске Аустроугарска
Датум смрти 22. јануар 1942. (39 год.)
Место смрти Костајница, Хрватска НД Хрватска
Супруг Благоје Паровић
Професија радница

Чланица КПЈ од 1927.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба

Народни херој од 14. децембра 1949.

Анка Буторац-Паровић (19031942), радница, чланица Централног комитета КП Хрватске, учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођена је 27. августа 1903. године у селу Доњем Пазаришту, код Госпића. Потиче из сиромашне сељачке породице. Детињство је провела радећи радећи на пољу и чувајући стоку. После завршетка Првог светског рата, пошла је у град. Најпре је радила у Сиску, у магацину једног трговинског предузећа. Тамо је почела да се дружити са радницима и укључила се у рад Радничког покрета. Маја 1923. године, постала је благајница синдикалне подружнице Независних синдиката у предузећу.

Године 1925. прешла је у Загреб, где је изучила кројачки занат и запослила се у фабрици рубља. У фабрици је Анка постала један од најактивнијих синдикалаиста, а 1926. године је примљена у чланство Комунистичке партије Југославије. Радила је и као благајник у Месном комитету „Црвене помоћи“ у Загребу. У пролеће 1927. године изабрана је за члана управе Савеза радништва одевне индустрије и обрта у Загреба, а убрзо и за члана управе Савеза радништва одевне индустрије и обрта Југославије. На Пленуму Месног синдикалног већа Загреба, одржаног 17. октобра 1927. године, на којем је присуствовао и Јосип Броз Тито, тада металски радник и организациони секретар МК КПЈ, Анка је изабрна за члана Комисије за рад међу женама.

Током партијског рада у Загребу, Анка се упознала, а потом и удала, за Благоја Паровића, познатог југословенског револуционара, који је тада такође радио у загребачкој партијској организацији. После завођења шестојануарске диктатуре настао је прогон свих познатијих комуниста. Анка је ухапшена у масовном хапшењу комуниста у Загребу, априла 1929. године. Загребачкој полицији тада су пали у руке: Ђуро Ђаковић, организациони секретар ЦК КПЈ, Никола Хећимовић, секретар „Црвене помоћи“, Павле Маргановић, секретар ЦК СКОЈ-а и други. У истражном и судском затвору провела је петнаест месеци, а потом је интернирана у родно место.

Биста Анке Буторац у Загребу, испред школе која је некада носила њено име

Из родног места је успела побећи и поново је дошла у Загреб, где је живела илегално, а потом је, крајем 1930. године, одлуком Партије, послата у Совјетски Савез, где јој се тада већ налазио супруг. Почетком 1932. године, Анка је, у Москви родила ћерку Мају. Иако нарушеног здравља, са последицима полицијске тортуре, Анка је у Москви наставила школовање. После завршеног четворогодишњег школовања на Комунистичком универзитету националних мањина Запада, крајем 1935. године, поново је упућена на партијски рад, у Југославију.

Најпре је радила у Сиску, а затим у Чаковцу и Вараждину. Као синдикални функционер, у Чаковцу је, у пролеће 1936. године, организовала синдикалну школу. Била је и један од главних организатора штрајка радника предузећа „Тивар“ у Вараждину, у коме је учествовало око 2.300 радника. Овај штрајк, у којем је Партија успела да ангажује и сељаштво из околине Вараждина, био је подстрек другим текстилним радницима у земљи.

Ухапшена је средином априла 1937. године у Невесињу, родном месту свога супруга. Провела је три месеца у истражном затвору у Петрињи, а потом је пуштена услед недостатка доказа. Почетком августа, 1937. године, на Оснивачком конгресу Комунистичке партије Хрватске, на Титов предлог, изабрана је у чланство Централног комитета. Радила је у загребачким синдикалним организацијиама и отпремању добровољаца у Шпанију. Почетком априла 1938. године, ухапшена је приликом покушаја илегалног одласка у Шпанију. Провела је неколико месеци у затвору, због покушаја илегалног преласка границе, а потом је пуштена.

Срађивала је у листу „Женски свијет“, који је Партија покренула почетком 1939. године, a почетком 1940. је постала и члан Редакције. Заједно са Јовицом Марковићем и Стипом Угарковићем, била је у Штабу за организацију првомајских демонстрација у Загребу, 1940. године. Поново је ухапшена, 10. августа 1940. године, када је полиција упала на седницу ЦК КПХ. Тада је, са неколико чланова ЦК, одведена у затвор у Лепоглави.

У затвору је дочекала окупацију земље и стварање усташке Независне Државе Хрватске. Усташе су затворенике премештали из логора у логор. Анка је најпре пребачена у госпићки логор, који су усташе оформиле за Србе, затим је, у августу, пребачена у Јастребарско, а два месеца касније, у концентрациони логор „Даница“ у Копривници. Партијска организација из Копривнице је успела да, 26. децембра 1941. године, ослободи Анку и друге комунисте из логора.

После ослобођења из логора, Анка се најпре пребацила у Загреб, где је илегално боравила око 20 дана, а после успостављања везе са партизанима, пошла је на Банију. На путу за Банијски НОП одред, група илегалаца из Загреба, у којој се налазила Анка, наишла је на усташку заседу код села Велико Крчево. У насталој борби Анка је била тешко рањена и заробљена. Усташе су је одвеле у Костајницу, где је подвргнута испитивању и мучењу. Три дана после заробљавања, 22. јануара 1942. године, Анка је умрла.

Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 14. децембра 1949. године, проглашена је за народног хероја.

Литература[уреди]