Ignacij Jan Paderevski

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ignacij Jan Paderevski
Fotograija pre 1936.
Lični podaci
Datum rođenja(1860-11-18)18. novembar 1860.
Mesto rođenjaKurilovka, Ruska Imperija
Datum smrti29. jun 1941.(1941-06-29) (80 god.)
Mesto smrtiNjujork, SAD
Potpis[[File:|frameless|upright=0.72|alt=]]

Ignacij Jan Paderevski (poljski: [iɡˈnatsɨ ˈjan padɛˈrɛfskʲi]; 18. novembar 1860 – 29. jun 1941) bio je poljski pijanista, kompozitor i političar koji je postao jedan od lidera borbe za poljsku nezavisnost. Godine 1919. postao je premijer i ministar inostranih poslova Poljske. Tokom trajanja mandata potpisao je Versajski sporazum, kojim je okončan Prvi svetski rat.[1]

Miljenik koncertne publike širom sveta, njegova muzička slava otvorila je pristup diplomatiji i medijima, kao i status slobodnog zidara[2] i onogućila dobrotvorni rad njegove druge supruge Helene Paderevske. Tokom Prvog svetskog rata, Paderevski se zalagao za nezavisnu Poljsku, uključujući obilazak Sjedinjenih Država, gde se sastao sa predsednikom Vudroom Vilsonom, koji je došao da podrži stvaranje nezavisne Poljske u svojim Četrnaest tačaka na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. do Versajskog ugovora.[3]

Ubrzo nakon ostavke na funkciju, Paderevski je nastavio svoju koncertnu karijeru da bi povratio finansije i retko je posećivao politički haotičnu Poljsku nakon toga, poslednji put 1924.[4]

Mladost, brak i obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Paderevski je rođen u poljskoj porodici u selu Kurilovka, u guberniji Podolje u Poljskoj. Selo je sada deo Hmiljničkog okruga Vinjičke oblasti u Ukrajini Njegov otac, Jan Paderevski, upravljao je velikim imanjima. Njegova majka, Poliksena, rođena Novicka, umrla je nekoliko meseci nakon rođenja Paderevskog. Odgajali su ga uglavnom daleki rođaci.[5]

Od ranog detinjstva, Paderevski je bio zainteresovan za muziku. U početku je živeo na privatnom imanju u blizini Žitomira, gde se preselio sa ocem. Međutim, ubrzo nakon očevog hapšenja u vezi sa Januarskim ustankom (1863), usvojila ga je tetka. Nakon što je pušten, otac Paderevskog se ponovo oženio i preselio se u grad Sudilkov, blizu Šepetovke.[6]

U početku, Paderevski je išao na časove klavira kod privatnog učitelja. Sa 12 godina, 1872. godine, odlazi u Varšavu i biva primeljen na Varšavski konzervatorijum. Po diplomiranju 1878. postao je učitelj klavira u na matičnom fakultetu. Godine 1880. Paderevski se oženio koleginicom sa konzervatorijuma, Antoninom Korsakovnom. Sledeće godine, njihov sin Alfred rođen je teško hendikepiran. Antonina se nikada nije oporavila od porođaja i umrla je nekoliko nedelja kasnije. Paderevski je odlučio da se posveti muzici i ostavio sina na brigu prijateljima, a 1881. je otišao u Berlin da studira muzičku kompoziciju kod Fridriha Kila i Hajnriha Urbana.

Slučajnim susretom 1884. sa poznatom poljskom glumicom Helenom Modžejevskom započeo je karijeru virtuoznog pijaniste. Modžejevska je organizovala javni koncert i zajednički nastup u krakovskom hotelu Saski kako bi prikupila sredstva za dalje studije klavira Paderevskog. Plan je bio ogroman uspeh i Paderevski se ubrzo preselio u Beč, gde je učio kod Teodora Lešetickog (Teodor Lešeticki).[7] Oženio se drugom suprugom, Helenom Paderevskom (rođenom fon Rozen) (1856–1934), ubrzo nakon što je ona dobila poništenje prethodnog braka, 31. maja 1899. Iako se ranije brinula o njegovom sinu Alfredu (1880–1901), nisu imali dece.[8]

Pijanista, kompozitor i mecena mladih kompozitora[uredi | uredi izvor]

Portret Ignacija Jana Paderevskog, slika Lorensa Alma-Tadema, 1890.
Fotografija Paderevskog iz mladosti
Paderevski za klavirom

Posle tri godine marljivog učenja i predavača u Strazburu koji je Lešeticki organizovao, Paderevski je debitovao na koncertu u Beču 1887. Ubrzo je stekao veliku popularnost i imao uspehe u Parizu 1889. i u Londonu 1890. godine. Publika je na njegovu briljantnu igru odgovorila iskazima divljenja. Godine 1891. Paderevski je ponovio svoje trijumfe na američkoj turneji; obilazio bi zemlju više od 30 puta u narednih pet decenija i to će mu postati drugi dom.[8] Njegovo scensko prisustvo, upečatljiv izgled i ogromna harizma doprineli su scenskom uspehu, što se kasnije pokazalo važnim u njegovom političkom i dobrotvornom delovanju. Njegovo ime postalo je sinonim za najviši nivo klavirske virtuoznosti.[8] Međutim, nisu svi bili podjednako impresionirani. Nakon što je prvi put čuo Paderevskog, Moriz Rozental je rekao: „Da, on svira dobro, pretpostavljam, ali on nije Paderevski“.[9]

Paderevski je održavao brz tempo turneja i kompozicije, uključujući mnoge sopstvene klavirske kompozicije na svojim koncertima. Napisao je i operu Manru, koja je još uvek jedina opera poljskog kompozitora koja je ikada izvedena u 135-godišnjoj istoriji Metropoliten opere. „Lirska drama“ Manru je ambiciozno delo koje je formalno inspirisano Vagnerovim muzičkim dramama. Delu nedostaju uvertira i arije zatvorene forme, ali koristi Vagnerov način lajtmotiva da predstavi likove i ideje. Priča se usredsređuje na ljubavni trougao, društvenu nejednakost i rasne predrasude (Manru je Rom), a radnja je smeštena u planine Tatre. Pored Meta, Manru je postavljen u Drezdenu (privatno izvođenje za plemstvo), Lavovu (zvanična premijera 1901), Pragu, Kelnu, Cirihu, Varšavi, Filadelfiji, Bostonu, Čikagu, Pitsburgu i Baltimoru, Moskvi, i Kijev. Godine 1904. Paderevski je, u pratnji svoje druge supruge, pratnje, papagaja održao koncerte u Australiji i Novom Zelandu u saradnji sa poljsko-francuskim kompozitorom Anrijem Kovalskim.[10] Paderevski je neumorno gostovao širom sveta i bio je prvi koji je održao solo nastup u novom Karnegi holu sa 3.000 mesta. Godine 1909. izvedena je premijera njegove Simfonije u b-molu „Polonija“, ogromnog dela u trajanju od 75 minuta. Kompozicije Paderevskog bile su prilično popularne za njegovog života i jedno vreme su ulazile u orkestarski repertoar, posebno njegova Fantaisie polonaise sur des thèmes originaux (Poljska fantazija na originalne teme) za klavir i orkestar, Koncert za klavir u a-molu i Polonska simfonija. Njegove klavirske minijature postale su posebno popularne; Menuet u G-duru, op. 14 br. 1, napisana u Mocartovom stilu, postala je jedna od najpriznatijih klavirskih melodija svih vremena. Uprkos svom nemilosrdnom rasporedu turneja i njegovim političkim i dobrotvornim angažmanima, Paderevski je ostavio preko 70 orkestarskih, instrumentalnih i vokalnih dela.

Sva njegova dela evociraju romantičnu sliku Poljske. Uključuju reference na poljske plesove (poloneza, krakovjak i mazurka) i gorštačku muziku (Album Tatra [Album tatrzanskie], op. 12, Poljski plesovi [Tance polskie], op. 5). Ljubav Paderevskog prema svojoj zemlji ogleda se u naslovima njegovih kompozicija (Poljska fantazija [Fantazja polska], op. 19 i simfonija u b-molu „Polonija,” koja uključuje citat iz Mazurke (Mazurek Dabrovskiego) Dobrovskog), teme (Manru), i muzičke postavke citata poljskih pesnika (npr. Asnika i Mickjeviča).[11]

Filantropija[uredi | uredi izvor]

Ignacije Jan Paderevski

Godine 1896. Paderevski je donirao 10.000 američkih dolara za osnivanje fonda za podsticanje kompozitora rođenih u Americi. Fond je učestvovao u trogodišnjem konkursu koji je počeo 1901. godine i ustanovio Nagradu paderevski. On je takođe pokrenuo slično takmičenje u Lajpcigu 1898. godine. Bio je toliko popularan na međunarodnom nivou da je muzički duo The Two Bobs imao hit pesmu iz 1916. širom Britanije When Paderewski Plays. Bio je miljenik koncertne publike širom sveta; žene su se posebno divile njegovim nastupima.[12]

Do kraja veka, Paderevski je bio izuzetno bogat čovek i velikodušno je donirao brojne svrhe i dobrotvorne organizacije i sponzorisao spomenike, među kojima je Vašingtonski luk, u Njujorku, 1892. Paderevski je velikodušno donirao svoje bogatstvo sunarodnicima, kao i građanima i fondacijama iz celog sveta. Osnovao je fondaciju za mlade američke muzičare i studente Univerziteta Stanford (1896), drugu na Pariškom konzervatorijumu (1909), još jedan fond za stipendiranje na Ecole Normale (1924), finansirao je studente Moskovskog konzervatorijuma i Peterburškog konzervatorijuma ( 1899) kao i banje u Alpima (1928), za Britansku legiju. Tokom Velike depresije, Paderevski je podržavao nezaposlene muzičare u Sjedinjenim Državama (1932) i Švajcarskoj 1937. Takođe je javno podržao fond osiguranja za muzičare u Londonu (1933) i pomagao jevrejske intelektualce u Parizu (1933). Podržavao je sirotišta i porodilište u Njujorku. Samo nekoliko koncertnih dvorana i spomenika koje je sponzorisao Paderevski uključivalo je spomenike Debisija (1931) i Eduarda Kolona (1923) u Parizu, Spomenik Listu u Vajmaru, spomenik Betovenu u Bonu, spomenik Šopenu u Želazovi Voli (mesto rođenja kompozitora Kosčija Monka) u Čikagu i Vašington Arč u Njujorku.[13]

Kalifornija[uredi | uredi izvor]

Godine 1913. Paderevski se nastanio u Sjedinjenim Državama. Uoči Prvog svetskog rata i na vrhuncu svoje slave, Paderevski je kupio imanje od 2.000 acres (810 ha), Ranč Svetog Ignacija, blizu Paso Roblesa, u okrugu San Luis Obispo, u regionu Centralne obale Kalifornije. Deceniju kasnije, zasadio je vinovu lozu na imanju u Kaliforniji. Kada je loza sazrela, grožđe je prerađeno u vino u obližnjoj vinariji Jork Mountain, koja je, kao što je i sada, bila jedna od najpoznatijih vinarija između Los Anđelesa i San Franciska.[14]

Političar i diplomata[uredi | uredi izvor]

Paderevski, oko 1900.

Godine 1910. Paderevski je finansirao Grunvaldski spomenik u Krakovu u znak sećanja na 500. godišnjicu bitke kod Grunvalda.[15] Otkrivanje spomenika dovelo je do velikih patriotskih demonstracija. U obraćanju okupljenoj gomili, Paderevski se pokazao veštim u privlačenju ljudi za političkr stavove koje je zastupao. Njegovim strastvenim govorima nisu imali prethodno napisani tekst ili beleške. Status Paderevskog kao umetnika i filantropa, a ne kao člana bilo koje od mnogih poljskih političkih frakcija, postao je jedno od njegovih najvećih prednosti i omogućio mu je da se izdvoji van političkih prepirki, i da bez pritisaka pozitiva na više ideale jedinstva, žrtvovanja, dobročinstva i rade za zajedničke ciljeve.[16]

U Prvom svetskom ratu, Paderevski je postao aktivan član poljskog nacionalnog komiteta u Parizu, koji je ubrzo prihvaćen od Trojne Antante kao predstavnika snaga koje pokušavaju da stvore državu Poljsku. Paderevski je postao portparol komiteta, a ubrzo su on i njegova supruga osnovali i druge, uključujući Poljski fond za pomoć u Londonu i Društvo belog krsta u Sjedinjenim Državama. Paderevski je upoznao engleskog kompozitora Edvarda Elgara, koji je koristio temu iz Fantazije Poloneze Paderevskog[17] u svom delu Polonija napisanom za koncert u Londonu 6. jula 1916.

Paderevski je pozivao svoje kolege poljske imigrante da se pridruže poljskim oružanim snagama u Francuskoj, i pritiskao je sve uglednie i uticajne ljude kojima je imao pristup. On se direktno obraćao Amerikancima u javnim govorima i na radiju apelujući na njih da se sete sudbine njegove nacije. Vodio je zahtevan raspored javnih nastupa, prikupljanja sredstava i sastanaka da je na nekoliko godina potpuno prekinuo muzičke turneje, umesto toga posvetio se diplomatskoj delatnosti. Uoči američkog ulaska u rat, januara 1917. godine, glavni savetnik američkog predsednika Vudroa Vilsona, pukovnik Haus, obratio se Paderevskom da pripremi memorandum o poljskom pitanju. Dve nedelje kasnije, Vilson je govorio pred Kongresom i osporavao status kvo: „Shvatam zdravo za gotovo da se državnici svuda slažu da treba da postoji ujedinjena, nezavisna, autonomna Poljska. Osnivanje „Nove Poljske“ postalo je jedna od Vilsonovih čuvenih četrnaest tačaka,[3] principa koje je Vilson sledio tokom mirovnih pregovora o okončanju Prvog svetskog rata. U aprilu 1918, Paderevski se sastao u Njujorku sa liderima Američkog jevrejskog komiteta u neuspešnom pokušaju posredovanja u dogovoru u kojem bi organizovane jevrejske grupe podržale poljske teritorijalne ambicije, u zamenu za podršku jednakim pravima. Međutim, ubrzo je postalo jasno da nijedan plan neće zadovoljiti i jevrejske vođe i Romana Dmovskog, šefa poljskog nacionalnog komiteta, koji je bio izrazito antisemitski nastrojen.[18]

Na kraju rata, sa još neodlučnom sudbinom grada Poznanja i čitavog regiona Velike Poljske (Vielkopolska), Paderevski je posetio Poznanj. Posle održanog govora 27. decembra 1918. godine, poljski stanovnici grada digli su vojni ustanak protiv Nemačke, Velikopoljski ustanak.[19]

Spomenik Paderevskom u varšavskom parku Ujazdov

Godine 1919, u novoformiranoj Poljskoj, Pilsudski, koji je bio šef države, imenovao je Paderevskog za premijera Poljske i ministra inostranih poslova Poljske (januar 1919 – decembar 1919). On i Dmovski su predstavljali Poljsku na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. i bavili se pitanjima u vezi sa teritorijalnim zahtevima i pravima manjina.[20] Potpisao je Versajski sporazum kojim je priznata poljska nezavisnost stečena posle Prvog svetskog rata.[21] Period Paderevskog u vladi imao je izvesna dostignuća tokom svojih deset meseci: demokratske izbore za parlament, ratifikaciju Versajskog ugovora, zakonodavstvo o zaštiti etničkih manjina u novoj državi i uspostavljanje sistema javnog obrazovanja. Ali Paderevski se „pokazao kao loš administrator i lošiji političar“ i podneo je ostavku na vladu u decembru 1919, pošto je dobio kritiku zbog svoje uočene podložnosti zapadnim silama.[22] Nakon ostavke, Paderevski je nastavio da predstavlja Poljsku u inostranstvu 1920. na zahtev svog naslednika na mestu premijera, Vladislava Grabskog, na Banskoj konferenciji, kada je Poljskoj pretio poljsko-sovjetski rat; međutim uspeh Pilsudskog u Varšavskoj bici kasnije te godine učinio je ove pregovore suvišnim i stao na kraj nadama Paderevskog da će ponovo preuzeti funkciju.[23]

Povratak muzici[uredi | uredi izvor]

Godine 1922. Paderevski se povukao iz politike i vratio muzičkom životu. Njegov prvi koncert posle duge pauze, održan u Karnegi holu, postigao je značajan uspeh. Takođe je napunio Medison Skver Garden (20.000 mesta) i obilazio Sjedinjene Države u privatnom železničkom vagonu.[24][25]

Njegovo vlastelinstvo (kupljeno 1897) u Kosni Dolni kod Tarnova u Poljskoj

Godine 1897, Paderevski je kupio dvorac bivše vojvotkinje od Otrante u blizini Morgesa, Švajcarska, gde se odmarao između koncertnih turneja.[26] Nakon državnog udara 1926. godine, Paderevski je postao aktivan član opozicije vlasti Sanacja. Godine 1936, dve godine nakon smrti njegove druge žene u njihovoj kući u Švajcarskoj, koalicija članova opozicije se sastala u vili i dobila nadimak Front Morges, po selu.

Do 1936. Paderevski je pristao da se pojavi u filmu koji je prikazivao njegov talenat i umetnost. Iako je predlog stigao dok je ožalošćeni Paderevski izbegavao javne nastupe, filmski projekat je napredovao. Postao je zapažen, pre svega, po retkim snimcima njegovog nastupa na klaviru. Prognani nemački reditelj Lotar Mendes režirao je film, koji je objavljen u Britaniji kao Mesečeva sonata 1937. godine i preimenovan za distribuciju u SAD 1943. godine.[27][28]

Novembra 1937. Paderevski je pristao da uzme još jednog studenta klavira. Muzičar je bio Vitold Małcuzinski, koji je osvojio treće mesto na Međunarodnom pijanističkom takmičenju Šopen.[29]

Povratak u javni život[uredi | uredi izvor]

Posle invazije na Poljsku 1939. Paderevski se vratio u javni život. Godine 1940. postao je šef Nacionalnog saveta Poljske, poljskog sejma (parlamenta) u egzilu u Londonu. Ponovo se obratio Americi za pomoć i njegov prenos je prenosilo preko 100 radio stanica u Sjedinjenim Državama i Kanadi. Lično se zalagao za pomoć Evropi i poraz nacizma. Godine 1941. Paderevski je bio svedok dirljivog odavanja počasti njegovoj umetnosti i humanitarnom radu; američki gradovi slavili su 50. godišnjicu njegove prve američke turneje tako što su organizovali Nedelju Paderevskog, sa preko 6000 koncerata u njegovu čast. Tada 80-godišnji umetnik je takođe ponovo pokrenuo Poljski fond za pomoć i održao nekoliko koncerata kako bi prikupio novac. Međutim, njegovo mentalno stanje je oslabilo, tako da je odbio je svira koncert u Medison Skver Gardenu insistirajući da je već odsvirao koncert; verovatno se sećao koncerata koji je tamo svirao 1920-ih.[24]

Klavir Paderevskog u ambasadi Poljske u Vašingtonu[30]

Smrt i nasleđe[uredi | uredi izvor]

Paderevski se razboleo na turneji 27. juna 1941. Lekari su mu dijagnostikovali upalu pluća. Uprkos znacima poboljšanja zdravlja i oporavka, Paderevski je preminuo u Njujorku u 11:00 uveče, 29. juna, sa 80 godina. Privremeno je položen u kriptu na nacionalnom groblju Arlington, u Arlingtonu, Virdžinija, blizu Vašingtona, uprkos anegdotskim pričama da je želeo da bude sahranjen u blizini svoje druge žene i sina u Francuskoj. Tokom 1992. godine, po krahu komunizma u Poljskoj, njegovi posmrtni ostaci su preneti u Varšavu, u Arhikatedralu Svetog Jovana. Njegovo srce je umeteno u bronzanu skulpturu u Nacionalnom hramu Gospe od Čenstohove u blizini Dojlstauna, Pensilvanija.

Početkom 1941. muzički izdavač Boosey & Hawkes pozvao je 17 istaknutih kompozitora da prilože po jednu solo klavirsku kompoziciju za album u znak sećanja na 50. godišnjicu debija Paderevskog u Americi 1891. godine. To je postalo posthumno priznanje celom životu i radu Paderevskog, Omaž Paderevskom (1942). Takođe, Helena Paderevska je pripremila memoare o političkim aktivnostima svog supruga između 1910. i 1920. čije izdanje nije objavljeno tokom života njega ili supruge, ali ga je otkrio arhivista Huver instituta 2015. i potom objavio.[31]

Muzejske postavke[uredi | uredi izvor]

Poljski muzej Amerike[32] u Čikagu dobio je donaciju njegovih ličnih stvari nakon smrti u junu 1941. godine. I Ignacij Paderevski i njegova sestra Antonina Paderevska Vilkonska bili su entuzijastične pristalice i velikodušni sponzori Muzeja. Antonina, izvršilac Ignacijevog testamenta, odlučila je da lične stvari pokloni Muzeju, kao i artefakte iz svog stana u Njujorku. Prostor je zvanično otvoren 3. novembra 1941. godine. Još jedan muzej u njegovu čast postoji u Morgesu, u Švajcarskoj, iako je vila Paderevskog srušena 1965. godine.[33]

Spomenice i počasti[uredi | uredi izvor]

Zvezda Paderevskog na holivudskoj stazi slavnih
Bista Alfreda Gilberta Ignacija Jana Paderevskog (1891)

Godine 1948. osnovana je Fondacija Ignaci Paderevski u Njujorku, na inicijativu tamošnje poljske zajednice sa ciljem promocije poljske kulture u Sjedinjenim Državama.[34] Dve druge poljsko-američke organizacije takođe su imenovane u njegovu čast i posvećene su promovisanju nasleđa maeestra: Udruženje Paderevskog u Čikagu kao i Muzičko društvo Paderevskog u Južnoj Kaliforniji.

U pesmi Irvinga Berlina „Volim klavir“, koju je 1916. snimio Bili Marej,[35] narator spominje Paderesvkog.[36]

Njegova neobična kombinacija pijaniste svetske klase i uspešnog političara naterala je Saula Kripkea da spominje u čuvenom filozofskom primeru u svom članku „Zagonetka o verovanju“.[37] Paderevski je bio toliko poznat da u filmu 5.000 prstiju dr T iz 1953. godine, koji je napisao Teodor Seuss Geisel, poznatiji kao dr Sus, profesor klavira Tervilliker govori svojim učenicima da će od njih napraviti Paderevskog.

Dva muzička festivala u čast Paderevskog obeležavaju se u Sjedinjenim Državama, oba u novembru. Prvi Paderevski festival održava se svake godine od 1993. godine u Paso Roblesu u Kaliforniji . Drugi festival Paderevskog – Roli održava se od 2014. godine u Roliju, Severna Karolina.

Fasadu Sale Belog orla u Džersi Sitiju, Nju Džersi, krase biste poljskih heroja Ignacija Jana Paderevskog, Kazimira Pulaskog, Tadeuša Košćuška i Henrika Sjenkijeviča.[38]

Počasti i nagrade[uredi | uredi izvor]

Prigodna marka SAD u čast Paderevskog, izdanje iz 1960
Verzija od 4 centa
Spomenik Paderevskom u Ćenškovice

Muzička akademija u Poznanju nosi ime Paderevskog, a mnogi veći gradovi u Poljskoj imaju ulice i škole nazvane po Paderevskom. Po njemu su nazvane i ulice u Pert Amboju u Nju Džersiju i Bafalu u Njujorku. Pored toga, od 1960. Paderevski ima zvezdu na holivudskoj stazi slavnih u Los Anđelesu.[39]

Dana 8. oktobra 1960. godine, Ministarstvo pošte Sjedinjenih Država objavilo je dve marke u čast Ignacija Jana Paderevskog.[49] Poljska ga je takođe izdala poštans marke sa njegovim likom u najmanje tri navrata.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Carol R. Ember; Melvin Ember; Ian Skoggard (2005). Encyclopedia of Diasporas: Immigrant and Refugee Cultures Around the World. Springer. str. 260. ISBN 0306483211. 
  2. ^ „A list of famous Freemasons of Poland”. www.loza-galileusz.pl. 
  3. ^ a b Hanna Marczewska-Zagdanska, and Janina Dorosz, "Wilson – Paderewski – Masaryk: Their Visions of Independence and Conceptions of how to Organize Europe" Acta Poloniae Historica (1996), Issue 73, pp. 55–69. ISSN 0001-6829
  4. ^ Hartman, Carl. "Paderewski Remains Begin Journey Home", Associated Press via The Daily News (26 June 1992).
  5. ^ „Ignacy Jan Paderewski – Życie i twóczość”. Pristupljeno 2019-09-08. 
  6. ^ „Ignacy Jan Paderewski – polityk i wirtuoz”. Pristupljeno 2019-09-08. 
  7. ^ „Ignacy Jan Paderewski: Virtuoso, composer, statesman”. Pristupljeno 2019-09-08. 
  8. ^ a b v „Ignacy Jan Paderewski: Virtuoso, composer, statesman”. Pristupljeno 2019-09-08. 
  9. ^ Harold C. Schonberg, The Great Pianists, p. 284.
  10. ^ fr:Henri Kowalski
  11. ^ Wieczorek, Marlena (2021). From Poland with Music. 100 Years of Polish Composers Abroad (1918–2018) (na jeziku: engleski). London: Fundacja MEAKULTURA, Scala Arts & Heritage Publishers. str. 284. ISBN 978-1-78551-407-4. 
  12. ^ Maja Trochimczyk, (2010). „An Archangel at the Piano: Paderewski's Image and His Female Audience”. Polish American Studies. 67 (1): 5—44. 
  13. ^ „Ignacy Jan Paderewski”. Pristupljeno 2019-09-08. 
  14. ^ "Wine Talk" The New York Times, 5 July 1995
  15. ^ „Ignacy Paderewski: Artysta i symbol Rzeczypospolitej” (na jeziku: poljski). Pristupljeno 27. 8. 2021. 
  16. ^ „80 lat temu zmarł Ignacy Jan Paderewski. Działacz na rzecz odbudowy niepodległej Polski” (na jeziku: poljski). Pristupljeno 27. 8. 2021. 
  17. ^ Correspondence between Elgar and Paderewski
  18. ^ Riff, str. 1992, 89–90
  19. ^ „Ignacy Jan Paderewski - mąż stanu, który łagodził obyczaje” (na jeziku: poljski). Pristupljeno 27. 8. 2021. 
  20. ^ Prazmowska, Anita (2010). Makers of the Modern World: Ignacy Paderewski, Poland. Haus Publishing Ltd. str. 76—97. ISBN 978-1-905791-70-5. 
  21. ^ „95 lat temu podpisano Traktat Wersalski” (na jeziku: poljski). Pristupljeno 27. 8. 2021. 
  22. ^ Biskupski 1987, str. 503
  23. ^ Biskupski 1987, str. 505–509
  24. ^ a b Oscar Levant, The Unimportance of Being Oscar, Pocket Books 1969 (reprint of G.P. Putnam 1968). ISBN 0-671-77104-3. str. 125–126,.
  25. ^ „"The Lewandowski of his age!" Exhibition celebrates the remarkable life of Ignacy Paderewski”. Pristupljeno 21. 11. 2020. 
  26. ^ „Riond-Bosson | Musée Paderewski”. 
  27. ^ „IGNACY JAN PADEREWSKI. BOHATER SZTUKI I OJCZYZNY”. Pristupljeno 21. 3. 2020. 
  28. ^ „Moonlight Sonata”. Pristupljeno 21. 3. 2020. 
  29. ^ „Witold Małcużyński. Pianista emocjonalny”. Pristupljeno 21. 3. 2020. 
  30. ^ "Paderewski's Piano", Smithsonian magazine. Accessed 11 March 2010
  31. ^ Paderewska, Helena. Paderewski: The Struggle for Polish Independence (1910–1920). Edited by Ilias Chrissochoidis. Stanford, Brave World. . 2015. ISBN 0692535411 https://www.academia.edu/15832670/.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  32. ^ Polish Museum of America Arhivirano 5 februar 2007 na sajtu Wayback Machine home page
  33. ^ „Paderewski | Musée Paderewski”. 
  34. ^ "Ignacy Paderewski (1860–1941)"Arhivirano 9 oktobar 2012 na sajtu Wayback Machine. Government of Poland.
  35. ^ The Online Discographical Project http://78discography.com. Accessed 2018 December 30.
  36. ^ Irving Berlin 'I Love a Piano' Lyrics" http://lyricsfreak.com . Accessed 2018 December 30.
  37. ^ Kripke, Saul. „A Puzzle About Belief” (PDF). str. 449. Pristupljeno 2014-07-29. 
  38. ^ „Mystery Solved: The Four Men on White Eagle Hall”. timothyherrick.blogspot.nl. 2. 5. 2013. Pristupljeno 3. 5. 2017. 
  39. ^ "Ignacy Paderewski". WalkOfFame.com. Hollywood Chamber of Commerce.
  40. ^ a b Łoza, Stanisław (1938). Czy wiesz kto to jest?. Warsaw: Główna Księgarnia Wojskowa. str. 549. 
  41. ^ „Ignacy Jan Paderewski odznaczony Orderem Virtuti Militari”. Pristupljeno 21. 3. 2020. 
  42. ^ „Order Odrodzenia Polski. Trzechlecie Pierwszej Kapituły. 1921–1924”. Pristupljeno 21. 3. 2020. 
  43. ^ a b v g d đ „Ignacy Jan Paderewski (1860–1941). Polak, Europejczyk, Mąż Stanu, Artysta” (PDF). Pristupljeno 21. 3. 2020. 
  44. ^ a b Perkowska-Waszek, Małgorzata. Mała kronika życia artysty i męża stanu (1860–1941). 
  45. ^ „Order Korony Włoch – Krzyż Kawalerski – komplet”. Pristupljeno 21. 3. 2020. 
  46. ^ „Kąśna Dolna- MARZENIE IGNACEGO JANA PADEREWSKIEGO”. Pristupljeno 21. 3. 2020. 
  47. ^ a b v g d đ e „Odznaczenia i tytuły”. Pristupljeno 21. 3. 2020. 
  48. ^ „IGNACY JAN PADEREWSKI”. Pristupljeno 21. 3. 2020. 
  49. ^ „8-cent Paderewski”. Smithsonian National Postal Museum. Arhivirano iz originala 29. 10. 2013. g. Pristupljeno 7. 9. 2013. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Игнациј_Јан_Падеревски&oldid=27695263”