Ketrin Hepbern

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ukoliko ste tražili glumicu istog prezimena, sa kojom nije u srodstvu, pogledajte članak Odri Hepbern.
Ketrin Hepbern
Lični podaci
Puno imeKetrin Hoton Hepbern
Datum rođenja(1907-05-12)12. maj 1907.
Mesto rođenjaHartford, Konektikat,  SAD
Datum smrti29. jun 2003.(2003-06-29) (96 god.)
Mesto smrtiOld Sajbruk, Konektikat,  SAD
Porodica
SupružnikLadlou Smit (1928—1934)
PartnerSpenser Trejsi (1941—1967)
Potpis
Veza do IMDb-a

Ketrin Hepbern (engl. Katharine Hepburn; Hartford, 12. maj 1907 — Old Sajbruk, 29. jun 2003) je bila američka filmska, pozorišna i televizijska glumica, proglašena za najbolju glumicu 20. veka.

Nakon četiri uspešne godine na Brodveju, mlada Ketrin Hepbern odlazi u Holivud, gde snima filmove Male žene i Ladolež, osvaja filmske kritičare, ali i Oskara za najbolju glavnu glumicu. Slede godine propalih filmova i bačenog novca, kada krajem četrdesetih, postaje jedno od najprofitabilnijih lica američke filmske industrije i snima kultni film Filadelfijska priča. Pedesetih od Beti Dejvis preuzima titulu najveće filmske zvezde na svetu, zahvaljujući filmovima Afrička kraljica i Iznenada, prošlog leta, a početkom šezdesetih igra u bioskopskom hitu Dugo putovanje u noć. I nakon vrhunca u karijeri, Ketrin nastavlja da snima velike filmove i održava reputaciju najveće glumice veka. Među njene pozne uspehe spadaju prvenstveno filmovi Pogodi ko dolazi na večeru, Zima jednog lava i Na Zlatnom jezeru. Sedamdesetih polako prestaje sa snimanjem filmova, i okreće se pozorištu i televiziji, te briljira u romantičnom TV–filmu Ljubav kad joj vreme nije sa Lorensom Olivijeom. Dobila je četiri Oskara, što je stavlja na prvo mesto po broju osvojenih nagrada u kategoriji glumica. Sa dvanaest nominacija za nagradu Akademije, nalazi se na drugom mestu na listi najnominovanijih glumica svih vremena – iza Meril Strip.

Ketrin Hepbern je na platnu uvek bila sofisticirana, prijatna, neposredna i duhovita. Neretko noseći pantalone, gradeći nekonvencionalne, čvrste ženske likove, snažne volje i velikog samopouzdanja, Hepbernova je lagano ali konstantno razvijala svest o modernoj i slobodnoj ženi 20. veka. Ostavila je pečat u istoriji filma zahvaljujući ulogama romantičnih, šarmantnih, ljupkih, ali obrazovanih i nezavisnih žena.

Mladost[uredi | uredi izvor]

Hepbernova je rođena u Hartfordu (Konektikat) u porodici Tomasa Norvala Hepberna (1879—1962), uglednog urologa iz Virdžinije i Ketrin Marte Hoton (1878—1951). Njen otac je čvrsto podržavao ideju da se objave informacije o opasnostima polnih bolesti u vreme kad se o tome nije govorilo, dok joj je majka bila aktivistkinja i žestok borac za ženska prava.[1][2] Jednom se vrlo mlada Ketrin pridružila majci u protestu za ženska prava.[3] Hepbernovi su zahtevali porodične rasprave o ovim i mnogim drugim aktuelnim i kontroverznim temama, a kao rezultat svega njihova su deca bila upoznata sa društvenim i političkim problemima, stekla su slobodu govora i liberalan duh.[4] Deca Hepbernovih jednostavno nikad nisu napuštala sobu bez obzira o čemu se govorilo. Roditelji su decu ohrabrivali da izraze svoja mišljenja o svim pitanjima, uključujući i o seksu.

Slika Ketrin Hepbern iz fakultetske dokumentacije (1928).

Društvo je prema porodici Hepbern često bilo kritički i neprijatno nastrojeno, jer su navodno bili previše napredni. „Mnogi su nas prezirali, ali smo uživali u tome“, rekla je posle Ketrin o svojoj smeloj liberalnoj porodici.[5][6][7][8] Tomas je insistirao na tome da njegova deca budu sportisti te ih je upisivao na plivanje, jahanje, golf i tenis.[9][10] Hepbernova, koja je htela udovoljiti svom ocu, izrasla je u tinejdžerskim godinama u dobru sportistkinju. Bavila se umetničkim klizanjem, golfom i plivanjem. Često bi rano ujutro plivala i govorila: Što gorči lek, to bolje po tebe! [11] Volela je da je zovu Džimi, i često šišala kosu kao dečak.[12] Obožavala je filmove, te je svake subote išla u bioskop na projekcije.[13] Kod kuće bi za komšije izvodila predstave, za koje je ulaznica koštala pedeset centi. Svu zaradu je slala Navaho Indijancima.[14]

Aprila 1921. godine, dok je bila u poseti prijateljima u Grinič Vilidžu, Ketrin je pronašla starijeg brata Toma, za kog je bila veoma vezana, obešenog u potkrovlju.[15] Hepbernovi su dugo poricali da se namerno ubio, govoreći kako je bio srećan i ispunjen dečak.[16] Insistirali su na tome da je to bio eksperiment koji je pošao po zlu. Bilo je spekulacija kako je dečak pokušavao da izvede trik koji je video u sestrinoj predstavi, što je Ketrin veoma teško padalo, te se na neki način osećala odgovornom. Bila je duboko pogođena njegovom smrću, pala je u depresiju i nije se družila sa vršnjacima, a većinom se školovala u kući.[17] Postala je nepoverljiva i rezervisana prema prijateljima i poznanicima.[18] Mnogo je godina slavila Tomov rođendan (8. novembar) — svoj pravi rođendan otkrila je tek 1991. godine![19] Školovala se na koledžu Kingsvud–Oksford pre nego što je otišla na Byrn Mawr College, gde se govorilo kako je izbačena zbog pušenja i kršenja pravila. Završila je istoriju i filozofiju 1928. godine, iste godine kada je debitovala na Brodveju.

Ketrin se takođe iste godine udala za biznismena Ladloua (Ladija) Ogdena Smita, koga je upoznala dok je pohađala Byrn Mawr College. Njihov brak je bio nestabilan od početka, i često su ga ljuljale brojne razmirice. Ketrin je između ostalog zahtevala da on promeni ime u S. Ogden Ladlou, kako ga ne bi menjali sa poznatom pevačicom Kejt Smit. Razveli su se u Meksiku 1934. godine. Bojeći se da meksički razvod nije legalan, Ladlou se drugi put razveo u Sjedinjenim Državama 1942. godine, a nekoliko dana posle se ponovo oženio. Iako je njihov brak bio promašaj, Ketrin Hepbern je uvek govorila koliko mu je zahvalna na finansijskoj i moralnoj podršci u ranim danima njene karijere. Ona i Ladi su ostali prijatelji do kraja njegovog života.

Godine 1938, kuću Hepbernovih u Old Sajbruku (Konektikat) uništio je uragan. Porodica je pobegla neposredno pre samog udara. Ketrin je često isticala da su njeni roditelji bili izuzetni ljudi, zaslužni za njen uspeh i formiranje njene ličnosti.[20][21][22] Ostala je bliska sa svojom porodicom do kraja svog života.[23][24]

Karijera[uredi | uredi izvor]

1928—1932: Rad u pozorištu[uredi | uredi izvor]

Hepbernova je upisala glumu u školi Byrn Mawr, i vrlo brzo je dobila nekoliko manjih uloga u lokalnom pozorištu.[25][26] Tokom zadnje godine škole, upoznala je mladog producenta Edvina Nofa, koji je imao pozorište u Baltimoru (Merilend), te je angažovao za par sporednih uloga u svojim predstavama. Prvu glavnu ulogu dobila je u predstavi Carica, a kada je Nof produkciju preselio u Njujork, Hepbernova je dobila ulogu i u predstavi The Big Pond.[27] U Njujorku su se našli sasvim slučajno, pošto je Ketrin išla kod jednog uglednog logopeda, budući da je jedan od kritičara rekao da je njen glas piskav.[28] Producent je u zadnjem trenutku otpustio glavnu glumicu i zamolio Hepbernovu da uskoči na to mesto.[10][29] Ketrin je zakasnila na premijeru, a onda zaboravljala tekst, spoticala se i govorila tako brzo da je bila gotovo nerazumljiva.[29] Dobila je otkaz, ali je nastavila da radi u manjim pozorištima kao zamena za druge glumice.

Hepbernova u predstavi Suprug ratnice (1932).

Malo po malo, Ketrin je zahvaljujući predstavi Ovih dana popravljala prve utiske koje je ostavila na kritičare. Konačno je debitovala na Brodveju u novembru 1928. godine, mada prilično neuspešno, jer je predstava zbog slabog interesovanja publike, posle sedam dana skinuta sa repertoara.[29] Uprkos svemu, producent je odlučio da je zadrži i dao joj ulogu u predstavi Praznik. Međutim, već početkom decembra, Ketrin se udala za Ladloua Smita, kolegu sa fakulteta, i odlučila da napusti glumu. Pozorišne daske su vrlo brzo počele da joj nedostaju, te se ubrzo nakon venčanja vratila glumi, i glavnu ulogu u Prazniku igrala narednih šest meseci.[30]

Godine 1929, Hepbernova je odlučila da stavi tačku na igranje u Prazniku i prihvatila ulogu u predstavi Death Takes a Holiday.[31] Bio je to pogrešan potez, jer je otpuštena nekoliko dana posle premijere.[32] Pridružila se jednoj pozorišnoj trupi iz Masačusetsa, i nastavila da plaća privatnog profesora glume iako joj njena budućnost na pozorišnim daskama nije izgledala ružičasto.[33][34] Ketrin je 1931. godine bez mnogo nade otišla na audiciju za brodvejsku predstavu Umetnost i gospođa Botl. Odmah je bilo jasno da se mlada devojka iz Konektiketa ne dopada dramaturgu, budući da je ispratio rečima: Izgleda uplašeno, držanje joj je očajno, a nema ni talenta.[35] Međutim, videvši da nijedna druga glumica ne odgovara njegovim zahtevima, odlučio je da zaposli Hepbernovu.[32] Bio je to njen prvi mali uspeh posle nekoliko godina pogrešnih poslovnih poteza, i loše sreće.[36] Ketrin je tokom celog leta te godine igrala u predstavama jedne kontektiketske trupe, a njihova gledanost je bila solidna.[35] Baš tada je od Filipa Barija dobila poziv da igra u njegovom komadu Životinjsko carstvo, zajedno sa Leslijem Hauardom. Trebalo je da probe počnu u jesen, no Hauard nije bio zadovoljan svojom partnerkom, te je na njegov zahtev, Ketrin otpuštena.[37] Kada je pitala režisera gde je pogrešila, rekao je: Pa, da budem surovo iskren, nisi bila dovoljno dobra.[37] Ovo je prilično povredilo i obeshrabrilo inače samouverenu devojku, ali je ipak nastavila da traži posao.[38]

Nakon još jednog leta u pozorištima, 1932. godine dobija ulogu Antiope, amazonske princeze u predstavi Suprug ratnice, u kojoj je nosila kratki kostim.[39] Konačno je, neočekivano dobila izvanredne kritike, osvojila je Njujork, a o njoj se već počelo govoriti u Holivudu.[40] Bila je poznata kao mlada glumica koja je ušla na pozornicu skočivši preko stepenica, noseći velikog jelena na ramenima.[41] Ketrin je u predstavi pokazala u kakvoj je kondiciji – godine bavljenja sportom su se konačno isplatile.[42]

Prve uloge u Holivudu: „Ladolež“ i „Male žene“[uredi | uredi izvor]

Lovac na talente produkcijeske kuće RKO, Liland Hejvord, zapazio je Ketrin u Suprugu ratnice, i predložio joj da se prijavi na audiciju za ulogu Sidni Ferfild u novoj drami A Bill of Divorcement. Ona nije bila zadovoljna materijalom koji je izabran iz predstave Suprug ratnice, te je za predstavljanje režiseru i ekipi filma odabrala insert iz Praznika.[43] Režiser filma, Džordž Kjukor, bio je zapanjen: Nikada nikoga nisam video poput tog čudnog stvorenja. Bio je oduševljen svakim njenim pokretom, dopalo mu se čak i kako podiže čašu sa stola: Mislim da se toliko talenta vidi u tom pokretu.[44]

Hepbernova i Barimor u filmu A Bill of Divorcement (1932).

Dobivši ulogu, glumica je zatražila honorar od hiljadu i petsto dolara nedeljno, što je za Holivudu potpuno nepoznatu osobu bilo previše.[45] Na Kjukorov nagovor, producent Dejvid O. Selznik je prihvatio zahtev, i sa glumicom potpisao privremeni ugovor.[46] Kasnije je rekao da je to bio jedan od najvećih rizika u njegovoj karijeri.[47]

Njen partner u filmu je bio Džon Barimor, glumac proslavljen ulogom u drami Grand hotel. Ketrin je uporno izbegavala svako intimiziranje sa njim, jednostavno bi uvek želela da radi, iako je otvoreno pokazivao da želi da spava sa njom.[47] „Nikada nisam sumnjala u svoje odluke. Radeći sa Džonom, i posmatrajući ga, samo bih pomislila: Ma izboriću se ja sa njim“, napisala je u svojoj biografiji.[48] U jednom od mnogobrojnih Barimorovih pokušaja da je odvede u krevet, štipnuo je za zadnjicu na setu. Rekla je: Ako to još jednom napraviš, prestaću da glumim. Barimor je odgovorio: Nisam ni znao da si počela, draga.[49] Iako se dugo prilagođavala na novi posao, bila je oduševljena filmskom industrijom.[50] Film je ostvario ogroman komercijalni uspeh, a dvadesetpetogodišnja glumica je dobila pohvale holivudskih filmskih kritičara.[51] Njujork tajms je objavio da je njeno izvođenje bilo neverovatno lepo, jedno od najsavršenijih koje je ikada viđeno, dok je Varajeti pohvalio njenu snažnu glumu i napisao da u njoj ima toliko vitalnosti, da je glumica gotovo realna, van filma.[52][53] RKO je odlučio da glumicu zaposli za stalno, a ona i Kjukor su ostali prijatelji do kraja života.[54][55]

U filmu Christopher Strong, drugom koji je snimila, glumi avijatičarku koja ima ljubavnu aferu sa oženjenim muškarcem. Bio je to jedan veliki finansijski promašaj, no komentari kritičara na glumu Hepbernove opet su bili pozitivni.[56] Ketrin je već sa trećim filmom, Ladolež, postigla ono o čemu mnoge glumice sanjaju tokom čitave svoje karijere – dobila je Oskara za najbolju glavnu glumicu. Nije čak bilo ni ideje da ona dobije bilo kakav angažman u tom filmu, a kamoli da glumi glavnu ulogu, Iv Lavlejs, slavoljubivu i ekscentričnu mladu glumicu. Naime, videvši scenario na stolu u producentovoj kancelariji, molila ga je da joj dodeli glavnu ulogu i govorila da je rođena da igra taj lik.[57] Ceremoniji dodele Oskara nije prisustvovala (taj stav je zadržala do kraja svoje karijere), a bez sumnje je bila presrećna kada je čula da je nagrađena.[58]

Nagli uspeh mlade glumice se nastavlja najvećim bioskopskim hitom produkcijske kuće RKO, filmom Male žene.[59]

Ketrin u filmu Male žene (1934).

Ketrin je za svoje izvođenje nagrađena Volpi peharom na Venecijanskom filmskom festivalu, i uvek je isticala da joj je taj film jedan od njenih najomiljenijih. „Čikam nekoga da bude jednako dobar kao što sam ja bila u ulozi Džo,“ sa ponosom se šalila Ketrin.[60] Film je snimljen po istoimenom romanu Luize Mej Alkot, a kasnije su urađena još tri rimejka – 1949. sa Elizabet Tejlor, 1978. sa Meredit Bakster i 1994. sa Suzan Sarandon i Vinonom Rajder.

Nakon ogromnog uspeha na filmu, postignutog za veoma kratko vreme, Ketrin je poželela da se vrati pozorištu.[61][10] Prihvatila je ponudu brodvejskog producenta Džeda Harisa da za jako male pare igra u predstavi Jezero.[62] Studio je međutim insistirao da u međuvremenu snima film Prznica, gde će biti u ulozi neuke seljančice Triger Hiks. Ispostavilo se da su oba projekta bila potpuni promašaji. Film nije bio gledan, a Ketrin je dobila očajne kritike za svoje izvođenje.[61] Kasnije je priznala da je ceo život na zidu, kao kaznu, držala poster Prznice, da je drži na zemlji, postiđenu.[63] S druge strane, u Vašingtonu je prodat veliki broj karata za premijeru Jezera.[64] Harisov neprofesionalizam učinio je da Hepbernova posumnja u srećno finale projekta, te da samim tim splasne i njeno samopouzdanje. Prijem kod publike bio je poražavajući, jer se, kako je rečeno, Ketrin borila sa ulogom.[65] Uprkos tome, čvrsto uveren u uspeh predstave, Haris produkciju seli na Brodvej. Njujorški kritičari su gotovo pokopali Hepbernovu. Čuvena Doroti Parker je napisala da je Ketrin uspešno vladala emocijama – od onih iskrenih i dobro odglumljenih, išla je ka lažnim i jeftinim.[66] Hepbernova je bila očajna znajući da je za Harisa vezuje desetonedeljni ugovor. Saznavši za njegovu ideju da zakaže nastupe u Čikagu, raskinula je ugovor i isplatila mu petnaest hiljada dolara.[67] Kasnije je napisala da je radeći sa njim naučila kako da se odnosi prema svojoj karijeri i čuva svoj imidž od loših uloga.[68] Rekla je da je on bio jedan od najđavolskijih ljudi sa kojima je radila.[62] Kada mu se, očajna i rezignirana, požalila da Jezero neverovatno škodi njenoj karijeri i da moraju da vode računa i o tome, on joj je samo zlurado odgovorio: „Draga moja, jedino do čega mi je stalo kod tebe jeste novac koji pokušavam da zaradim na tebi.“[64]

1935—1939: Nagli pad popularnosti[uredi | uredi izvor]

Nakon Jezera i Prznice – dva velika promašaja, studio je angažovao Ketrin za film The Little Minister, doduše jer je ona izrazila želju da glumi u njemu. Na njeno veliko razočaranje, publika nije bila zainteresovana za kostimiranu ljubavnu dramu, te su troškovi snimanja uveliko prevazišli zaradu na blagajnama.[69] Hepbernova se stoga predano okrenula novom projektu, ljubavnom filmu Break of Hearts, misleći da to mora da bude uspeh. Nažalost, i ovo je bio još samo jedan u nizu od njenih filmova koje kritika nije štedela, a gledaoci nisu želeli da vidi.[70] Međutim, u međuvremenu se dogodilo nešto što nisu očekivali. Ketrin je nominovana za Oskara za najbolju glavnu glumicu za ulogu u filmu Alisa Adams, takođe iz 1935. godine. Alisa Adams je prvi posle niza loših filmova ostvario znatniji komercijalni uspeh u bioskopima, a Ketrin ga je uvek svrstavala među svoje omiljene.[71]

Ketrin kao Marija od Škotske (1936).

Studio je potom dozvolio glumici da sama odabere projekat na kome će raditi, i Hepbernova je izabrala dramu Silvija Skarlet, gde joj je partner bio Keri Grant.[71] Ispostavilo se da je i ovo bio pogrešan izbor, te se gorka priča iz prethodne godine ponovila.[72] Za tu ulogu je odsekla kosu jer je često morala da glumi mladića. Film Marija od Škotske, gde glumi Mariju Stjuart, prošao je isto kao i prethodni – izgledalo je kao da narod više ne voli filmove u kojima glumi Ketrin Hepbern.[73] No, uprkos tome, ona nastavlja da snima, i pravi još dva promašaja. Usledili su filmovi A Woman Rebels i Quality Street, koji, iako je bio komedija, nije uspeo da ugasi animozitet koji je narod osećao prema glumici.[74] Za nagli pad u njenoj karijeri, odgovorna je i sama Ketrin i njen odnos prema Holivudu.[75] Hepbernova još uvek nije bila zvezda kakve su u to vreme bile Greta Garbo i Marlen Ditrih, ali je već imala Oskara iza sebe. Publika je očekivala autograme koje ova nikada nije davala, novinari su očekivali intervjue, koje je izbegavala ili u njima pak bila nepristojna i ćutljiva.[75] U jednom intervjuu je na pitanje da li je zaista u braku sa Ladlouom, rekla da se ne seća, dok je na pitanje ima li dece, odgovorila: „Da, imam ih petoro – dva belca i tri crnca.“[76] Godine 1936. stekla je neslavni nadimak Ketrin od Arogancije, iako u pozadini svega toga nije bilo ni traga od slavoljubivosti i negovanja sopstvenog kulta.[73] Hepbernova je gajila antiholivudski stav, nije želela da je doživljavaju kao filmsku zvezdu ili nedodirljivu femme fatale, nije se šminkala, oblačila se kao muškarac, a ponašala se nimalo ženstveno. Tolika nekonvencionalnost dovela je do toga da u narodu postane veoma nepopularna i nevoljena, kod filmskih kritičara i producenata gotovo prezrena.[77] Videvši kakvo je mišljenje javnosti o njoj, povlači se u pozorište gde sprema Džejn Er, ali uplašivši se za moguć neuspeh u Los Anđelesu, seli produkciju na Brodvej.[78] Predstava je bila prilično uspešna, nadmašila je sva očekivanja, a glumica je ponovo poželela da se vrati filmu.[79] Ovog puta je zaista bila ambiciozna, otkrivši Dejvidu O. Selzniku da priželjkuje ulogu Skarlet O’Hare u visokobudžetnom epskom spektaklu Prohujalo sa vihorom. Iako joj je stavio do znanja da nije dovoljno seksepilna za južnjačku lepoticu, Selznik je ipak držao u rezervi, za slučaj da ne pronađe odgovarajuću glumicu.[80][81] Nije tajna da je Ketrin pomno učila tekst, kada je producent zadnjeg dana kastinga izabrao britansku pozorišnu zvezdu Vivijen Li, potpuno nepoznatu Holivudu.

Hepbernova i Keri Grant u komediji Nevolje sa bebom (1938).

Godine 1937. Hepbernova je igrala u komediji Scenska vrata, sa Džindžer Rodžers u glavnoj ulozi. Ovaj film je gotovo autobiografski jer govori o par devojaka koje žive zajedno i žele da postanu glumice.[82] Iako je Rodžersova u to vreme bila jedna od najpopularnijih zvezda komedija i mjuzikla, Ketrin je po mišljenju kritičara iznela ceo film.[83] Međutim, i pored profitabilne zvezde Džindžer i odlične Ketrin, Scenska vrata nisu bila komercijalni hit kakav je studio očekivao.[82] RKO je bio podeljen – dosta čelnika kuće je smatralo da je Ketrin kriva za mali profit, dok su drugi posvećeno radili na pravljenju zvezde od nje.[84] Sledeće godine je igrala glavnu žensku ulogu i pokazala izuzetne atletičarske veštine u komediji Nevolje sa bebom, zajedno sa Kerijem Grantom.[84] Uprkos Grantovoj popularnosti i odličnim kritikama, ni ovaj film nije bio bioskopski hit.[85] Iste godine je objavljena lista otrova za blagajne, odnosno najnepoželjnijih glumaca, na kojoj se između Freda Astera, Džoun Kraford i drugih našla i Hepbernova.[86] Sledeći film koji joj je ponuđen je bila jeftina komedija Majka Kerini pilići.[86] Videvši o kakvom se projektu radi, Ketrin se ponudila da studiju isplati 75.000 dolara te da raskinu ugovor sa njom.[87] RKO je rado prihvatio ponudu, a Hepbernova je od tad bila prepuštena samoj sebi. Rad nezavisno od filmskog studija je u to vreme bio jako rizičan poduhvat, gotovo jednak svesnom prekidu karijere.[88][89] Beti Dejvis, u to vreme zvezda u usponu, učinila je isto tek dvadeset godina kasnije. Prvi film koji je Ketrin snimila nakon raskida sa RKO-m je bio Praznik, filmska adaptacija predstave sa kojom je počela karijeru. Film je finansirala Kolumbija pikčers, a partner joj je treći put bio Grant. No uprkos dobrim ocenama kritičara, Praznik je bio još samo jedan finansijski promašaj, nakon čega je glumičina zarada spala na deset hiljada dolara – isti iznos koji je dobijala za svoje prve uloge.[90][91] Jedan od njenih biografa napisao je da nijedna filmska zvezda nije napredovala većom brzinom i uz veću podršku kritike, ali ni brže izgubila na popularnosti.[92]

1940 — „Filadelfijska priča“[uredi | uredi izvor]

Napustivši Holivud, Ketrin se okreće pozorištu i prihvata ponudu Filipa Barija, da glumi u njegovoj predstavi Filadelfijska priča. To je priča o mladoj bogatašici Trejsi Lord, i njenim ljubavnim problemima sa bivšim i budućim mužem.[93]

Ketrin sa kolegom Džejmsom Džimijem Stjuartom u kultnom filmu Filadelfijska priča (1940).

Shvativši da komična predstava obećava, Hauard Hjuz, tadašnji ljubavnik Hepbernove, otkupio je prava na film i poklonio ih Ketrin pre nego što je predstava premijerno prikazana.[94] Par je takođe prihvatio da plati četvrtinu troškova produkcije.[95] Sudeći po premijeri, glumci su znali da su uradili pravu stvar. Nakon uspešne turneje po Americi, Filadelfijska priča je premijerno prikazana u Njujorku, u pozorištu Šubert, na opšte oduševljenje publike.[96] Potom je počela i druga turneja, podjednako popularna kao i prva. Bila je to kritički i komercijalno najuspešnija predstava 1939. godine, koja je samo tokom prve turneje odigrana 417 puta.[96]

Posle nekoliko godina konstantnih neuspeha i gubitaka, Ketrin je postala meta svakog holivudskog studija — svi su želeli da dobiju prava na film.[97] Hepbernova ih je pak prodala Metro-Goldvin-Mejeru, najmoćnijem filmskom studiju u Sjedinjenim Državama, pod uslovom da ona bude u glavnoj ulozi.[98] Da se mnogo očekivalo od filma, svedoči i to što je ugovor podrazumevao da Ketrin izabere reditelja i ostale glumce. Njen izbor je pao na Džordža Kjukora, koji se rado prihvatio da režira film, ali dva glumca koja je htela — Klark Gejbl i Spenser Trejsi, bili su zauzeti. Producent joj je obećao veliku zvezdu Džejmsa Stjuarta i još 150.000 dolara, za svakog koga bi želela da vidi u filmu.[99] Ketrin je angažovala svog prijatelja i višestrukog partnera u filmovima, Kerija Granta.[100] Pre nego što je počelo snimanje, Hepbernova se obratila kolegama: „Ne nameravam da se ovim filmom vratim na velika vrata. Filmofili... Misle da sam ja tako malo tra–la–la ili šta već. Toliko ljudi želi da vidi kako se patosiram na nos.“[101] Glumica je kasnije rekla da je ovo bio film koji je stvorio novu Ketrin Hepbern — „ja sam Trejsi Lord udahnula život, a ona mi je vratila moju karijeru.“[102][103] Magazin Tajm (en – Time) je napisao: „Vrati se Keti, sve je zaboravljeno.“ Filadelfijska priča je bio komercijalno najuspešniji film 1940. godine, a nekoliko decenija kasnije proglašen je za jedan od sto najvećih ljubavnih klasika.[104] Ketrin je treći put bila nominovana za Oskara za najbolju glavnu glumicu.[105]

1941—1950: Saradnja sa Spenserom Trejsijem[uredi | uredi izvor]

Zahvaljujući ogromnoj popularnosti koju je stekla zahvaljujući Filadelfijskoj priči, glumica se ponosno vratila na Brodvej sa predstavom Bez ljubavi, Filipa Barija.[106] Iako je njeno izvođenje loše ocenjeno, predstava je bila veliki hit i odmah je rasprodato prvih šesnaest nedelja.[107] Ovo je bio slučaj sa svim ostalim njenim projektima — loš prolaz kod kritičara, odličan na blagajnama.[108][109][110]

Film Žena godine (1942) bio je prvi koji je snimila sa Spenserom Trejsijem.

Sledeći film koji je snimila, bila je romantična komedija Žena godine, gde joj je partner bio Spenser Trejsi i to zahvaljujući scenarisiti Garsonu Kaninu, koji je glumicu predložio studiju.[111] Istakao je koliko mu je pomogla oko pisanja scenarija: čitala ga je, prepravljala, izbacivala i dodavala rečenice i reči, i uopšte ulagala puno energije i entuzijazma u projekat.[111] Ketrin je bila ta koja je studiju donela završen scenario i zatražila 250.000 dolara – pola za nju, pola za Kanina.[112] Studio Metro-Goldvin-Mejer je prihvatio predlog, i glumici dozvolio da izabere reditelja i glavnog glumca. Njen izbor je pao na Džordža Stivensa, koji je režirao film, i naravno, na Trejsija. Žena godine je uspešno prošao na blagajnama, te je Ketrin potpisala desetogodišnji ugovor sa MGM-om,[113] i četvrti put bila nominovana za Oskara. Metro-Goldvin-Mejer je još jednom udružio Trejsija i nju, u propagandnom antifašističkom filmu Čuvar plamena, a 1943. godine igrala je samu sebe u antiratnom mjuziklu Stage Door Canteen.[114][115][116] Hepbernova i Trejsi su započeli svoju romansu na snimanju ovog filma, i ona je s godinama postajala sve lepša i ozbiljnija.[117] Ketrin je odbijala filmske ponude i izbegavala pozive sa Brodveja, kako bi što više vremena provodila uz ljubavnika koji se lečio od alkoholizma i insomnije.[118] U prilog činjenici da je glumica zapostavila svoju karijeru je i podatak da je prvi sledeći veliki film snimila tek 1949. godine — komediju Adamovo rebro, ponovo sa Trejsijem.[119]

Ketrin sa kolegom i dugogodišnjim ljubavnikom, Spenserom Trejsijem, u komediji Adamovo rebro (1949).

Povratak na filmsko platno, imala je 1945. godine sa filmom Without Love, da bi zatim snimila film noar Undercurrent, i romantični vestern More trave, sa Spenserom u glavnoj ulozi.[120][109][121] Sam reditelj, Elija Kazan, bio je tako razočaran filmom da je savetovao narod da ga ne gleda.[122]

U jesen 1947. godine, pošto je u bioskope izašla njena autobiografska drama Ljubavna pesma, gde je igrala Klaru Šuman, i predano učila da svira klavir, u Holivudu je intenzivno počeo lov na komuniste, na čijoj je meti bila Ketrin, zbog svojih odveć liberalnih i progresivnih stavova.[123][124] Prikazivanja Ljubavne pesme su glumici ceo život bile samo neprijatne uspomene jer su ljudi tokom projekcija bacali predmete na bioskopsko platno.[124] Peti put je igrala sa zajedno sa ljubavnikom u političkoj drami State of the Union, reditelja Frenka Kapre, i po peti put su udruženim snagama napravili komercijalni hit.[110]

Najveći uspeh još od 1940. godine došao je sa Adamovim rebrom, komedijom od ravnopravnosti polova iz 1949. godine. Ona i Spenser u filmu glume muža i ženu, i oboje su advokati. Nevolja nastaje kada se oboje zauzmu za različite strane istog slučaja — ona za devojku koja je u napadu ljubomore ranila dečka, a on, naravno za mladića.[125] Ketrin je producente savetovala da za ulogu optužene angažuju mladu Džudi Holidej, te je tako glumicu bukvalno uvela u svet filma.[126] Premda je u početku bilo dosta protesta i bojkotovanja filma zbog političkih stavova glavne glumice, Adamovo rebro je bio pravi finansijski pogodak i jedna od najomiljenijih komedija s kraja četrdesetih.[127] Kolumnista Njujork Tajmsa, Bozvel Krauter, napisao je da su njih dvoje jedan od najkompatibilnijih holivudskih parova.[128]

Vrhunac karijere: „Afrička kraljica“[uredi | uredi izvor]

Početkom pedesetih, Hepbernova je igrala Rozalind u predstavi Kako vam drago, adaptaciji Šekspirove komedije. To je za nju bio izazov, jer su pre nje, Lorens Olivije, Vivijen Li i Elizabet Bergner postavili standarde u izvođenju Šekspirovih drama.[26] Govorila je kako je bolje pokušati napraviti nešto veliko pa omanuti, nego stalno ići na sigurno i igrati male uloge.[129] Iako su ocene za njeno izvođenje bile mešovite, Ketrin se etablirala kao vodeća holivudska diva koja u pozorištu igra uloge visokog kalibra.[130]

Ketrin Hepbern je možda najviše ostala zapamćena po ulozi Rouz u filmskom klasiku Afrička kraljica iz 1951. godine. Uloga je najpre bila ponuđena Beti Dejvis 1938. godine, kada ju je glatko odbila. Producenti su čekali devet godina, nadavši se da će je Beti, tada najveća filmska zvezda na svetu, napokon prihvatiti. Još jednom ih je odbila.[131] Kada su je 1949. godine pitali da li hoće da razmisli u vezi sa ulogom, Dejvisova je ostala pri svojoj odluci, rekavši da nije zainteresovana za projekat ako studio nije u stanju da film snimi u Americi.[132] Saznavši da će Kraljica biti snimljen u DR Kongu i Ugandi, Hepberova je oberučke prihvatila angažman.[133]

Sa kolegom i prijateljem, Hamfrijem Bogartom, u filmu Afrička kraljica (1951).

Snimanje filma je glumcima kasnije budilo i lepe i ružne uspomene. Uslovi u kojima su živeli, bili su u najmanju ruku spartanski, o čemu je Ketrin pričala u svojoj knjizi Nastanak „Afričke kraljice“ ili Kako sam putovala u Afriku sa Bogijem, Bakol i Hjustonom, i umalo poludela.[131] Najveći problem im je svakako bio nedostatak pijaće vode. Ketrin se zgražavala gledajući Bogarta i Hjustona kako kao jedino piće koriste viski. Njima u inat, pila je vodu sa lokalnih izvora, i žestoko obolela od dizenterije. Ostatak ekipe (osim Bogarta i Hjustona) imao je ili dizenteriju, ili malariju.[131]

Ketrin je za ulogu uštogljene misionarke u Africi, koja se zaljubljuje u neotesanog vlasnika broda Afrička kraljica i u njegovom zagrljaju proživljava dane nemačke okupacije Konga, peti put bila nominovana za Oskar za najbolju glavnu glumicu. Uspeh brojnih komedija koje je snimila sa Trejsijem četrdesetih, bio je mali u poređenju sa uspehom koji je ostvario ovaj film. Afrička kraljica je bio njen prvi blokbaster posle Filadelfijske priče iz 1941. godine, jedan od velikih povratničkih filmova tih godina, i prvi film u boji u njenoj karijeri. Zanimljivo je i to da je godinu dana pre, Beti Dejvis, priredila maestralan povratak na filmsko platno zahvaljujući kultnom filmu Sve o Evi.[134][135] Hepbernova je dokazala da je velika filmska zvezda sama po sebi, a ne samo kada glumi sa svojim ljubavnikom, i od Dejvisove preuzela titulu najveće filmske zvezde na svetu.[136][137][138][139] Od tog trenutka, njena karijera nije zabeležila padove. Nekoliko decenija kasnije, Američki filmski institut je ovaj film proglasio za jedan od dvadeset najboljih filmova ikad snimljenih i za jednu od najlepših ljubavnih priča svih vremena.[140] Oskar je pak otišao u ruke Vivijen Li, za film Tramvaj zvani želja. Kao i za njene dve koleginice, i Lijevoj je ovo bio povratnički film, budući da hit nije imala još od slavnog Prohujalo sa vihorom.

1952—1960: „Iznenada, prošlog leta“[uredi | uredi izvor]

Tokom leta 1952. godine Ketrin je spremila Milionerku, koju je 1936. godine napisao Džordž Bernard Šo. Govorila je da je za tu predstavu bila emotivno vezana, budući da su joj roditelji često čitali Šoa kada je bila dete.[141] Izuzetno prihvaćena i popularna, predstava je bila prikazivana širom zemlje, da bi na kraju stigla na Brodvej i u pozorište Šubert.[142][143] Glumica je nameravala da po istom scenariju snimi film, međutim niko nije bio zainteresovan za projekat. Čak ni kada je predložila da sama snosi troškove produkcije i da plati reditelja, opet se niko nije javio.[144][145] Hepbernova je u svojoj biografiji napisala da je to bilo najveće razočarenje u njenoj karijeri.[146] Sledeći film koji je snimila bila je sportska drama Pet i Majk, njen osmi film sa Spenserom Trejsijem. Scenario su specijalno za poznati glumački par napisali Garson Kanin i Rut Gordon. Kanin je izjavio da je inspiraciju dobio gledajući Ketrin kako igra tenis, i da je mislio da njenim obožavaocima nedostaju filmovi u kojima može da pokaže izuzetne atletske sposobnosti.[147] Nedelje prekomerne ishrane radi povećanja telesne mase, isplatile su se nominacijom za Zlatni globus za najbolju glavnu glumicu.[148][149] Pet i Majk je ostvario solidnu zaradu u bioskopima i pobrao odlične kritike, a Ketrin je često isticala da joj je između devet filmova, koliko je uradila sa Trejsijem, taj bio omiljeni.[150]

Ketrin u filmu Letnje vreme (1955), snimljenom u Veneciji.

Film Pet i Majk bio je poslednji koji je uradila za studio Metro-Goldvin-Mejer. Desetogodišnji ugovor koji je vezivao za njih je istekao, i bila je slobodna da otpočne saradnju sa drugim studijom ili da karijeru nastavi samostalno i nezavisno od studija.[151] Izabrala je ovo drugo, i otišla na dvogodišnju pauzu, tokom koje je putovala svetom. Potom je prihvatila rolu u romantičnoj komediji Letnje vreme Dejvida Lina, koja je 1955. godine snimljena u Veneciji.[152] Ketrin je igrala usedelicu koja putuje u čuveni grad na vodi, gde doživljava strasnu ljubavnu vezu. Glumica je rekla da joj je ova uloga prirasla srcu, a reditelj da mu je to omiljeni film koji je snimio, a Ketrin omiljena glumica.[153][154] Letnje vreme je bio veliki bioskopski hit, koji je uspeo da udvostruči godišnji broj posetilaca Venecije, a Hepbernova je za svoje izvođenje još jednom bila u konkurenciji za Oskara.[155] Sledeće godine je sa britanskim pozorištem Old Vik otišla na uspešnu šestomesečnu turneju po Australiji, gde je igrala Porciju u Mletačkom trgovcu, Kejt u Ukroćenoj goropadi i Izabelu u Meri za meru.[156] Potom je glumila u filmu The Rainmaker, gde joj je partner bio Bert Lankaster.[157] I za ovu ulogu, sličnu onima iz filmova Afrička kraljica i Letnje doba, bila je nominovana za Oskara. „Kada sam igrala Lizi, Džejn Hadson i Rouz, ja sam zapravo igrala samu sebe. Nije mi bilo teško da tumačim te uloge jer sam i ja jedna babadevojka!“ – izjavila je Hepbernova kada je upitana zašto bira takve uloge.[157] Veliki kritički i komercijalni promašaj bila je komedija The Iron Petticoat, gde je glumila rezervisanog i nepristupačnog sovjetskog pilota.[158] Godine 1957. još jednom je zaigrala sa Trejsijem, u kancelarijskoj komediji Desk Set, koja je naišla na mlake ocene i ne preteranu zainteresovanost u bioskopima.[159] Jedan kritičar je taj film nazvao hibridom njenih i Trejsijevih filmova.[160] Ketrin je nakon toga intenzivno igrala u pozorištu, a prvi naredni film snimila je dve godine kasnije.

Tokom leta 1957. godine nastupala je u American Shakespeare Theatre u rodnom Konektikatu. Ponovo je tumačila ulogu Porcije u Mletačkom trgovcu, ali i Beatriče u Mnogo buke ni oko čega. Obe predstave su naišle na izuzetno lep prijem kod publike, i glumici su značile prijatan predah od filma.[160] Dve godine kasnije, prihvatila je ulogu jezive tetke Vajolet u filmu Iznenada, prošlog leta, adaptaciji istoimene drame Tenesija Vilijamsa. U ostalim ulogama su bili Elizabet Tejlor i Montgomeri Klift, a reditelj je bio Džozef L. Mankevic. Snimanje ovog filma je za Ketrin bilo vrlo neprijatno iskustvo.[161] Između Mankevica i nje su izbile brojne nesuglasice, svađe između setova su bile svakodnevne. U jednoj od njih, glumica je reditelja pljunula posred lica, i prestala da priča sa njim.[162] Pored toga, Hepbernova je bila zgrožena načinom na koji se ekipa (osim Tejlorove, koja mu je bila jedna od najboljih prijateljica) odnosila prema Kliftu, koji je otvoreno bio homoseksualac, te je često stajala u njegovu zaštitu i burno reagovala na šale koje su s njim zbijali.[163][164][165] Film je bio ogroman hit na blagajnama, ocene kritičara su bile visoke.[166] Ketrin je još jednom bila nominovana za Oskara za najbolju glavnu glumicu, kao i za Zlatni globus. Tenesi Vilijams je bio oduševljen izvođenjem Hepbernove: „Kejt je san svakog pisca. Svojom besprekornom lepotom i savršenom dikcijom, ona svaki dijalog učini lepšim i izraženijim.“[167] Dve godine kasnije, napisao je dramu Noći iguane, i planirao da Ketrin dobije glavnu ulogu. Iako je bila počastvovana, glumica je odbila ponudu i objasnila da jednostavno ne misli da joj uloga odgovara. Dobila ju je Beti Dejvis.[168]

1961—1970: „Dugo putovanje u noć“[uredi | uredi izvor]

Krajem 1960. glumica je prihvatila ulogu Viole u Šekspirovoj Dvanaestoj noći, i često je isticala kako je na to izvođenje istinski ponosna.[169][170] Godine 1962. igrala je glavnu ulogu u filmu Dugo putovanje u noć reditelja Sidnija Lumeta. Bila je to adaptacija istoimene drame Judžina O’Nila, koji je pristao da napiše scenario. Ketrin je igrala Meri Tajron, nekadašnju južnjačku lepoticu, a u starosti ženu zavisnu od morfijuma, koja ne želi da vidi kako joj se porodica raspada, niti da prizna sebi da joj je život uzaludno protraćen. Hepbernova je govorila o ovoj drami kao o najvećoj koja je ikad izvođena u Americi, a o liku gospođe Tajron kao o najizazovnijem u istoriji američke književnosti. Smatrala je da je to najbolja uloga u njenoj karijeri, i mnogi kritičari su se slagali sa tim.[171] Za maestralno izvođenje je bila nominovana za Oskara za najbolju glavnu glumicu, a dobila je Nagradu za najbolju glumicu na Kanskom filmskom festivalu.[172]

Hepbernova u najboljoj ulozi u svojoj karijeri (film Dugo putovanje u noć, 1962)

Koliko je verovala u projekat, pokazuje i činjenica da je za ulogu prihvatila minimalan honorar – deset puta manji od onog koji je obično dobijala.[173] Nakon ovog filma, Ketrin je otišla na četvorogodišnju pauzu, kako bi se brinula o Trejsiju, čije se zdravstveno stanje u međuvremenu pogoršalo.[174]

Vratila se 1967. godine, sa filmom Pogodi ko dolazi na večeru. Godine 1969. u filmu Luda iz Šaljoa igrala je staru aristokratkinju, groficu Aureliju, koja se zgražava gledajući kako raste moć srednje klase. Film je snimljen u Nici,[175] a pored Hepbernove igraju još i Pol Henrid i Jul Briner. Ovo je bio finansijski i kritički fijasko – kritičari su se složili da je Ketrin glumila na potpuno pogrešan način.[176] Od decembra 1969. do avgusta 1970. igrala je naslovnu ulogu u brodvejskom mjuziklu Koko Šanel. Glumica je priznala da je bila zabrinuta za uspeh projekta, jer je mislila da nije neka pevačica.[177] Iako je šest puta nedeljno uzimala časove pevanja, pred svaki nastup je imala ogromnu tremu[177] – „pitala bih se šta ja tražim ovde!“ [178] Povodom njenog izvođenja, reditelj se jednom našalio rekavši da je milozvučnost koja je nedostala njenom glasu, nadoknadila jakim krčanjem creva.[179] Iako je produkcija bila siromašna, zbog čega je predstava dobila oštre kritike, Ketrin Hepbern je pak bila odlična[180] kao Koko Šanel – narod je voleo predstavu, te je u nekoliko navrata bila produžena. [181] Hepbernova, koja je za ovu ulogu bila nominovana za Nagradu Toni za najbolju glumicu u mjuziklu, priznala je da je po prvi put u karijeri shvatila da je publika zapravo voli i želi – do tada je mislila da su svi protiv nje.[26]

1971—1980: „Ljubav kad joj vreme nije“[uredi | uredi izvor]

Filmski kritičar Endru Brajton je uloge koje je Ketrin tumačila sedamdesetih okarakterisao kao ili posesivne majke ili ekscentrične starice.[182] Najpre je 1970. otputovala u Španiju, na snimanje filma Trojanke, adaptaciji čuvene Euripidove tragedije. U sporednoj ulozi je bila Vanesa Redgrejv, čije je glumačke sposobnosti Hepbernova izuzetno cenila. Kada su je upitali šta je navelo da prihvati ulogu u filmu tog tipa, rekla je da želi da proširi dijapazon svojih uloga i da se okuša što raznovrsnijim ulogama dok još ima vremena.[183] Iste godine je prihvatila ulogu u filmu Putovanja sa mojom tetkom, no nezadovoljna radom scenariste, uzela je da prepravlja tekst. Studiju se nisu dopale njene izmene, te je glumica napustila projekat.[184] Umesto nje je izabrana Megi Smit, i za nju bila nominovana za Oskara. Godine 1973. snimila je film A Delicate Balance, koji je dobio slabe ocene kritike i još slabije prošao u bioskopima.[185] Hepbernova je potom prvi put u karijeri prihvatila rolu u TV–filmu. Bila je u pitanju adaptacija čuvene predstave Staklena menažerija Tenesija Vilijamsa. Za maestralno izvođenje mentalno nestabilne južnjačke majke dobila je i prvu nominaciju za Emi. Film od koga se nije očekivalo mnogo iznenađujuće dobro je prošao kod publike – premijerno prikazivanje je pratio milionski auditorijum i učinio ga jednim od najgledanijih TV–filmova godine.[186][10] Ponesena uspehom Staklene menažerije, Ketrin se okrenula TV–ulogama.[187]

Poster za TV–film Ljubav kad joj vreme nije (1975), gde glumi sa starim prijateljem, Lorensom Olivijeom.

Jedan od njenih najvećih projekata u poznim godinama bio je dirljiv ljubavni TV–film Ljubav kad joj vreme nije[188] (orig. Love Among the Ruins, srp. Ljubav među ruševinama). U sporednoj ulozi je bio njen dugogodišnji prijatelj Lorens Olivije – to im je bio jedini zajednički projekat. Ketrin je glumila britansku damu starog kova, optuženu za zavođenje pa ostavljanje jednog mladića. Ona angažuje uglednog britanskog advokata, starog, šarmantnog džentlmena, ali se iznenadi kada shvati da je pre nekoliko decenija sa njim bila u strasnoj ljubavnoj vezi.[189] Ljubav kad joj vreme nije je imao veoma raskošnu produkciju – ambijent i duh edvardijanske Engleske su oživljeni do najsitnijih detalja – te nije ni čudo što je u to vreme bio najskuplji TV–film svih vremena.[190] Ocene kritičara su bile izuzetne, a Hepbernova je za svoje izvođenje dobila prvog i jedinog Emija za najbolju glavnu glumicu u karijeri. Pored toga, film je nagrađen sa još pet Emija i bio je popularan širom sveta.[191]

Ketrin se prvi put u karijeri pojavila na dodeli Oskara 1974, i to da bi Počasnu nagradu Irvinga Talberga dodelila Lorensu Vajngartenu. Njena pojava na sceni, ali i duhovite opaske bili su propraćeni ovacijama.[192] Sledeće godine igrala je sporednu ulogu u vesternu Ruster Kogbern, gde joj je partner bio Džon Vejn. Taj film je bio svojevrsni nastavak Vejnovog blokbastera Čovek zvani hrabrost iz 1969. godine. Njen lik je velikim delom zasnovan na karakternim crtama lika koji je igrala u Afričkoj kraljici – bila je elokventna, prefinjena, uzdržana i uštogljena žena, koja pokušava da izađe na kraj sa grubim i prostim Kogbernom.[193] Film je bio potpuni debakl na blagajnama, i pritom je dobio izuzetno niske ocene filmskih kritičara.[194][195]

Godine 1976. vratila se na Brodvej, gde je tri meseca igrala ekscentričnu gospođu Bejsil, u predstavi Stvar gravitacije.[196] Iako joj kritičari nisu bili naklonjeni, Hepbernova je uspela da sa predstavom obiđe čitave Sjedinjene Države.[197][198] Na premijeri u Los Anđelesu, uganula je kuk, ali ipak nastavila da glumi – u kolicima.[199] Tolika predanost poslu i ljubav prema glumi, rezultovala je time da te godine bude proglašena za najomiljeniju glumicu nacije.[200] Nakon trogodišnje pauze sa snimanjem filmova, Ketrin se 1978. vratila na platno, ulogom u crnoj komediji Olly Olly Oxen Free. Bio je to jedan od njenih najvećih promašaja u karijeri, koji je možda naterao da i naredne tri godine ne snimi ni jedan film. Jedan od njenih biografa rekao je da je Olly Olly Oxen Free bio mrtav istog dana kada je izašao u bioskope,[201] dok se glumica branila rečima da ga je snimila samo zato što je želela da leti u balonu.[202] Međutim, Hepbernova je već TV–filmom Kukuruz je zelen osvojila kritičare. Radilo se o rimejku istoimenog filma iz 1945. sa Beti Dejvis u glavnoj ulozi.[203] To je bio njen deseti i poslednji film koji je režirao Džordž Kjukor, i treći za koji dobila nominaciju za Emi.[204]

1981—1994: „Na Zlatnom jezeru“[uredi | uredi izvor]

Piter O’Tul, njen partner u filmu Zimi jednog lava, rekao je u mnogim intervjuima kako mu je Hepbern najdraža saradnica. On i Hepbern ostali su veliki prijatelji sve do njene smrti. O’Tul je svoju kćer, Kejt O’Tul, nazvao po Hepbernovoj. Godine 1994. je snimila svoja poslednja tri filma - Jedan Božić, temeljen na kratkoj priči Trumana Kapotea, kao Džini u remakeu Ljubavne afere, i Ovo ne može biti ljubav, koji je režirao jedan od njenih najboljih prijatelja, Entoni Harvi.

Privatni život[uredi | uredi izvor]

Javni imidž[uredi | uredi izvor]

Ketrin je ostala upamćena po žučnoj borbi za svoju privatnost – toliko je izbegavala novinare i davanje intervjua da su je već na početku karijere prozvali Ketrin od Arogancije (aluzija na Ketrin od Aragona). Neretko je na pitanja koja, bilo da su se ticala njenog privatnog života, bilo da su se odnosila na karijeru, odgovarala sa da i ne, ili bi namerno nevešto lagala, bila ironična i odvraćala glavu od ljudi koji su želeli autogram.[205]

Fotografija sa snimanja filma Nevolje sa bebom – glumica i leopard Nisa.

Hepbernova je jednostavno mislila da ima potpuno pravo na svoju privatnost, i da je njen život samo njena stvar.[206] Poanata je po svojoj rečenici da će smrt biti takvo olakšanje – neće biti intervjua.[207] Izbegavala je holivudske žurke,[208] večere u otmenim restoranima,[209] i uopšte nije vodila nikakav društveni život – mrzela je status zvezde.[88][210] Jednom je čak izbila foto-aparat iz ruku novinara koji je krišom fotografisao, i mislio da ga nije primetila.[211] Zbog takvog ponašanja, Ketrin je sve do 1940. i filma Filadelfijska priča nosila reputaciju površne, dosadne, uobražene i iskompleksirane glumice.[205] Malo po malo, mediji i javnost su se navikivali na Ketrin, i sve je više voleli. Njena averzija prema novinarima počela je lagano da nestaje negde posle filma Pogodi ko dolazi na večeru. Hepbernova je ispričala sve što joj je bilo na duši u emisiji Šou Dika Kaveta 1973. godine, i toliko je uživala u tom razgovoru da se on, neplanirano, odužio na dva dana i na višečasovnu emisiju, uspešno repriziranu godinama kasnije.[212] Jedan od njenih biografa citirao je Ketrin: „Ne bih volela da me mediji baš potpuno ignorišu“ i dodao: „Ljubomorno je čuvala svoju privatnost... Ali i pored toga, ona je ipak glumica i zvezda, i deo nje ipak želi da bude primećen, koliko god se ona pretvarala da to prezire.“[213]

Hepbern je posle bila deveruša na venčanju Li i Olivijea 1940. godine. Njih dve su ostale prijateljice sve do smrti Vivijen Li, 1967. godine.

Ljubavne afere[uredi | uredi izvor]

Jedini suprug Hepbernove bio je Ladlou Ogden Smit, ugledni filadelfijski biznismen i aristokrata. Upoznali su se dok je ona bila na studijama, a venčali 12. decembra 1928. godine – ona je imala 21, a on 29 godina.[214] Ketrin je insistirala da njen suprug promeni ime u Smit Ogden Ladlou, kako ona ne bi bila Kejt Smit, poput jedne tada popularne pevačice.[30] Prema rečima glumice, to nikada nije bila prava veza, zasnovana na jakoj ljubavi. On se bavio svojim finansijama, a Ketrin je uporno radila na svojoj karijeri i gradila ime u Holivudu.[214] Najveća udaljenost, u svakom smislu te reči, nastala je kada se ona 1932. preselila u Holivud, a on ostao na istočnoj obali.[215] Razveli su se dve godine kasnije, u Meksiku. Hepbernova je uvek isticala da mu je neizmerno zahvalna na finansijskoj, moralnoj i egzistencijalnoj pomoći koju joj je pružao u to vreme, i sebe nazivala svinjom jer je eksploatisala njegovu ljubav.[216] Ostali su bliski prijatelji sve do njegove smrti 1979. godine.[217]

Ubrzo nakon dolaska u Kaliforniju, Ketrin je započela ljubavnu vezu sa svojim agentom, Lilandom Hejvordom, iako su oboje bili zauzeti.[63] Hejvord se razveo i zaprosio je, ali je ona odbila bračnu ponudu, rekavši da više voli da bude slobodna.[218] Ipak, ostali su zajedno do 1936. godine.[219] Vezu su okončali kada je Hepbernova, igrajući Džejn Er širom zemlje, upoznala milijardera Hauarda Hjuza. Njih je zapravo pre toga upoznao Keri Grant, na snimanju filma Silvija Skarlet.[220] Hjuz je takođe hteo da je zaprosi, a priče o njihovoj vezi svakodnevno su punile naslovnice novina, ali Hepbernova mu je jasno stavila do znanja da ne želi brak.[221] Raskinuli su 1938. godine, kada je glumica proglašena za otrov za bioskope, te je napustila Holivud.[222][223] Hjuz je dve godine kasnije učinio jedan lep gest, otkupivši i poklonivši Hepbernovoj prava na film Filadelfijska priča, koji je naglo oživeo glumičinu popularnost.[94] Neki delovi ove priče se na malo drugačiji način prikazani u filmu Avijatičar Martina Skorsezea iz 2004. Film je dosta kritikovan, a između ostalog, reditelju su zamerili što je izmislio neke biografske detalje, vezane naročito za odnos Hepbern–Hjuz.[224] Ona Hjuza nije ostavila zbog Trejsija, kako Skorseze prikazuje, već je to učinila ranije, 1938. godine.[94]

Do kraja svog života, Ketrin je ostala pri odluci da se ne udaje i da ne rađa.[5] Smatrala je da je za materinstvo potrebna velika odgovornost, i potpuna posvećenost, na šta ona nikako nije bila spremna. „Mislim da bih bila užasna majka, jer sam, u suštini, jedno veoma sebično ljudsko biće.“[225] Govorila je da je neki način, zahvaljujući svojim nećacima, osetila čari roditeljstva, i da su oni nadoknadili nedostatak vlastitih potomaka.[226] Tridesetih godina 20. veka kružile su priče da je poznata glumica zapravo lezbijka ili biseksualka, čime se bavi jedna od njenih kasnijih biografija.[227][228] Njena nećaka, glumica Ketrin Hoton, izričito tvrdi da njena tetka nije imala sklonosti prema istom polu.[229]

Spenser Trejsi[uredi | uredi izvor]

Hepbern i Trejsi u filmu Žena godine

Hepbern je prvi put nastupila sa Spenserom Trejsijem u filmu Žena godine (1942), kojeg je režirao Džordž Stivens. Iza kulisa par se zaljubio, počevši ono što će postati jedna od najpoznatijih filmskih romansi, iako je Trejsi već bio oženjen. Postali su jedan od najprepoznatljivijih holivudskih parova i na filmu, a i van njega. Hepbern, sa svojom oštroumnošću i jedinstvenim naglaskom Nove Engleske, nadopunila je Trejsijev radnički mačizam. Kad ih je upoznao Džozef Mankjevič, Hepbern, koja je nosila visoke potpetice koje su nadodale nekoliko centimetara njenoj vitkoj pojavi, je rekla, „Bojim se da sam previsoka za vas, gospodine Trejsi“. Mankjevič je uzvratio, „Ne brini se, ubrzo će te on stesati“. U Hepberninom nekrologu, iz „Dejli telegrafa“, stoji: „Hepbern i Trejsi bili su najprivlačniji kad su se najžešće svađali: bilo je teško reći uživaju li više u svađi ili jedno u drugome.“ Većinom bi u njihovim zajedničkim filmovima najviše iskrilo kad su pokušavali naći ravnotežu snage. Seksi rečkanja oko moći i kontrole gotovo uvek bi se rešavala dogovorom. Zajedno su se pojavili u devet filmova, među ostalim „Adamovo rebro“ (1949), „Pet i Majk“ (1952) i „Pogodi ko dolazi na večeru“ (1967), za koji je Hepbernov dobila Oskara po drugi put za najbolju glavnu ulogu. Par je vešto skrivao svoju vezu od javnosti, koristeći zadnje ulaze u studija i hotele, izbegavajući novinare. Hepbernova i Trejsi su decenijama bili u vezi ali nisu živeli zajedno sve do pred kraj života Trejsija. I tada su živeli u odvojenim kućama. Trejsi, katolik, bio je u braku sa pokojnom Luiz Tredvel od 1923. godine, i ostao je u njemu sve do svoje smrti. Trejsiju je, međutim, ona bila jedina prava ljubav. Hepbernova je napravila pauzu od pet godina nakon filma „Dugo putovanje u noć“ (1962) kako bi se brinula za Trejsija, kod koga se zdravlje sve više pogoršavalo. Iz poštovanja prema Trejsijeoj porodici, Hepbernova nije bila na sahrani. Opisala je kako je bila isuviše tužna da uopšte pogleda film „Pogodi ko dolazi na večeru“, rekavši da je taj film probudio sećanja na Trejsija koja su bila isuviše bolna.

Poslednje godine[uredi | uredi izvor]

Budući da su devedesetih kolale priče da Ketrin boluje od Parkinsonove bolesti, glumica je 1993. odlučila da govori o tome u dokumentarcu o svom životu: „E, sad da opovrgnem glasinu... Nemam Parkinsona. Tresuću glavu sam nasledila od svoje bake. Otkrila sam da prestaje da se trese kada uzmem malo viskija. Problem je u tome što, ako ne pazite te uzmete malo više, sve može da prestane. Ona se samo trese, ali obećavam vam, neće otpasti.“[230]

Pred kraj svog života, tada već legendarna glumica izjavila je da se ne boji smrti, već da joj ona izgleda čarobno – kao jedan veoma dugačak san.[26] Bile su naznake da će Ljubavna afera biti njen poslednji film, jer je već godinu dana posle njega smeštena u bolnicu zbog upale pluća.[231] Već početkom 1997. postala je toliko slaba da je jedva govorila i uzimala hranu, međutim, njeno stanje se ubrzo stabilizovalo.[232] Početkom 2003. pojavili su se simptomi demencije, i otkriven je opasan tumor na njenom vratu.[233][234] Odluka lekara je bila da bi bilo kobno izvršiti operaciju, te je glumica dobila još nekoliko meseci života – umrla je 29. juna 2003. godine, u kući njenih roditelja, u Konektikatu.[235] Imala je 96 godina. Pokopana je na lokalnom groblju, a medijima je bio zabranjen pristup pogrebu.[236]

Glumica je testamentom izrazila želju da sve što je posedovala bude rasprodato na aukciji u Njujorku, što je i učinjeno 2004. godine. Brižno je čuvala veliku količinu materijala vezanog za svoju karijeru u Holivudu, bistu Spensera Trejsija koju je sama napravila, i vlastita ulja na platnu. Aukcijom je skupljeno oko šest miliona dolara, koje je Hepbernova ostavila rođacima i bliskim prijateljima, poput televizijske novinarke Sintije Makfejden.[237]

Uticaji i priznanja[uredi | uredi izvor]

Najveća glumica veka[uredi | uredi izvor]

Ketrin nije bila od one sorte glumaca koji improvizuju ili tekst prepuštaju slučaju i trenutnom osećanju.[238] Ona bi scenario iščitavala danima, analizirajući likove i pokušavajući da razume i opravda njihove postupke, potpuno se utapala u ulogu, te nije ni čudo što je smatrana jednom od najdarovitijih glumica svoje generacije.[8][24][239] Sa neverovatnom snagom se bavila detaljima i ne toliko bitnim rečenicama, maksimalno uvežbavala pokrete i savlađivala neophodne fizičke veštine,[123][89] učila je čak i tekstove svojih kolega, te bi uvek bila spremnija od njih.[240][10] Reditelj Stenli Kramer opisao je slavnu glumicu rečima rad, rad, rad. „Ta može da radi dok svi ostali oko nje ne popadaju!“[241] Volela je da iznese svoje mišljenje u vezi sa scenarijom, da predloži kako treba da izgleda kostim ili kakvo osvetljenje treba koristiti.[8][242][243][244][245]

Jedna ulica u Njujorku nosi ime slavne glumice.

Većina likova koje je igrala bile su bogate i pametne žene, naizgled jake i nezavisne, ali zapravo uvek nežne i ranjive.[246][247] Garson Kanin je, kako kaže, pronašao formulu uspeha Ketrin Hepbern: „Žena iz visokog društva... U škripcu... Spusti je na zemlju jedan čvrst momak, prostak, ili neka katastrofa... Izgleda da je ovaj šablon palio u svim njenim filmovima.“[248] Filmska kritičarka Moli Haskel rekla je da je neka vrsta samo–poniženja, koju je često trpeo uglađen i sofisticiran lik kakav bi Ketrin igrala, bila jednostavno neophodna kako bi je publika volela.[249] Žene koje je tumačila, najčešće aristokratkinje, neretko su krasili demokratičnost, visprenost, energičnost i sportski duh.[172]

Hepbernova je često bila kritikovana zbog nedostatka svestranosti, neprestanog igranja jednih te istih osoba. Godine 1991. priznala je da je uvek birala sebi slične likove. „Mislim da sam uvek ista. Definisana sam kao ličnost, i privlačile su me ponude koje to mogu da prikažu i na filmskom platnu.“[250] Jedan od kritičara rekao je da Ketrin u filmu često izgleda kao da se pita da li to opet igra ulogu koju je nekad već odigrala.[251] Bilo kako bilo, Hepbernova je i danas ostala jedna od najcenjenijih glumica na svetu, nekadašnja planetarna filmska zvezda.[252] Jedina je koja je dobila četiri Oskara, a broj nominacija za tu nagradu – čak dvanaest – nadmašila je jedino Meril Strip. Američki filmski institut proglasio je za najveću glumicu 20. veka.

„Nosite li Vi suknje, gđo Hepbern?“[uredi | uredi izvor]

Otkrivši mu da priželjkuje ulogu Skarlet O’Hare u ambicioznom filmu Prohujalo sa vihorom, Dejvid O. Selznik je bio surovo iskren: „Ti jednostavno nisi dovoljno seksi za tu ulogu. Prosto ne mogu da zamislim da Ret Batler trči za tobom dvanaest godina.“[80] Uvek naprasita i direktna, Ketrin je otvoreno pričala o svemu, pa i kolegama koje voli i ne voli. Za svoju poslednju biografiju priznala je da ne ceni rad Lorensa Olivijea, kao i da joj nikada neće biti jasno kako su jedan Silvester Stalone i Arnold Švarceneger postali zvezde. Međutim, za Džuliju Roberts je rekla da će biti ogromna zvezda – zvezda kakve nije bilo godinama, i da je prava milina gledati i slušati Vanesu Redgrejv.[253][254] Priznala je da je Glen Klous veoma talentovana glumica, ali su njena stopala toliko velika da je niko nikada neće uzimati za ozbiljnu glumicu.[254]

Hepbernova je bila poznata po svom oštrom jeziku i izrazito kritičnom duhu (slika iz filma Žena godine).

Postoji dosta anegdota i legendi vezanih za veliku glumicu. Poznato je da je imala strah od vatre, da je praktikovala tuširanje hladnom vodom, da je na snimanju filma Afrička kraljica dobila menstruaciju, te je cela ekipa mislila da je sa njom nemoguće sarađivati...[254] Odbivši da zatvori oči pre nego što uskoči u venecijanski kanal, na snimanju drame Letnje doba dobila je bolnu očnu infekciju.[254] Na snimanju Afričke kraljice, u sceni gde svira klavir, nedaleko od nje se nalazila kanta u koju je povremeno povraćala.[131]

U filmu Zima jednog lava igrala je majku lika kog je tumačio Entoni Hopkins. Hopkins je kasnije priznao da mu je glas Hepbernove poslužio kao osnova za glas Hanibala Lektora.[230]

Ketrin Hepbern o ...[uredi | uredi izvor]

  • Marlonu Brandu: „Ne mislim da je on ograničen glumac. Zapravo, mislim da je jako talentovan. Bojim se doduše da je ograničen kao osoba.“[255]
  • Džordžu Kjukoru: „Činio je da verujem u sebe samu.“[255]
  • Meril Strip: „Klik, klik, klik! Točkovi u njenoj glavi!“[256] (dok glumi)
  • braku i muškarcima:
    „Ako želiš da žrtvuješ obožavanje mnogih muškaraca zbog kritike jednog, samo napred – udaj se.“[207]
    „Ponekad se pitam koliko su žene i muškarci odgovarajući jedni drugima. Možda bi bilo najbolje da žive u susednim kućama i posećuju se s vremena na vreme.“[207]
    „San svake holivudske zvezde je da je poštuje Amerikanac, da joj se udvara Italijan, da bude udata za Britanca, a da joj ljubavnik bude Francuz.“[207]
  • Hamfriju Bogartu: „Bio je kao i Henri Fonda – ponosan i srećan što je glumac. Takođe je bio pravi muškarac – ničega feminiziranog nije bilo u njemu. Znao je da je pravi aristokrata – veći nego mnogi koji su to bili rođenjem.“[255]
  • Beti Dejvis: „Volim Beti Dejvis. Mislim da je neverovatna glumica!“ (i brzo promenila temu) [257]

Ostvarenja i uloge[uredi | uredi izvor]

Film[uredi | uredi izvor]

Uloge Ketrin Hepbern
Godina
Srpski naziv
Izvorni naziv
Uloga
Napomena
1932. A Bill Of Divorcement Sidni Ferfild
1933. Christopher Strong Ledi Sintija
Ladolež Morning Glory Iv Lavlejs Oskar za najbolju glavnu glumicu
Male žene Little Women Džozefina Džo Marč Volpi pehar za najbolju glumicu
1934. Prznica Spitfire Triger
The Little Minister Babi
1935. Break of Hearts Konstans Dejn
Alisa Adams Alice Adams Alisa Adams nominovana — Oskar za najbolju glavnu glumicu
Silvija Skarlet Sylvia Scarlett Silvija Skarlet
1936. Meri od Škotske Mary of Scotland Meri Stjuart
A Woman Rebels Pamela
1937. Quality Street Fibi
Scenska vrata Stage Door Teri Rendal
1938. Nevolje sa bebom Bringing Up Baby Suzan
Praznik Holiday Linda Seton
1940. Filadelfijska priča The Philadelphia Story Trejsi Lord nominovana — Oskar za najbolju glavnu glumicu
1942. Žena godine Woman of the Year Tes Harding nominovana — Oskar za najbolju glavnu glumicu
Čuvar plamena Keeper of the Flame Kristina Forest
1943. Stage Door Canteen kao Ketrin Hepbern
1944. Dragon Seed Džejd
1945. Without Love Džejmi Rouen
1946. Undercurrent En Hamilton
1947. Ljubavna pesma Song of Love Klara Šuman
More trave The Sea of Grass Luti
1948. State of the Union Meri Metjuz
1949. Adamovo rebro Adam's Rib Amanda
1951. Afrička kraljica The African Queen Rouz nominovana — Oskar za najbolju glavnu glumicu
nominovana — Nagrada BAFTA za najbolju glumicu u glavnoj ulozi
1952. Pet i Majk Pat and Mike Patriša Pet Pemberton nominovana — Zlatni globus za najbolju glavnu glumicu (komedija)
1955. Letnje doba Summertime Džejn Hadson nominovana — Oskar za najbolju glavnu glumicu
nominovana — Nagrada BAFTA za najbolju glumicu u glavnoj ulozi
1956. The Rainmaker Lizi nominovana — Oskar za najbolju glavnu glumicu
nominovana — Nagrada BAFTA za najbolju glumicu u glavnoj ulozi
nominovana — Zlatni globus za najbolju glavnu glumicu (drama)
The Iron Petticoat Vinka Kovelenko
1957. Desk Set Bani Votson
1959. Iznenada, prošlog leta Suddenly, Last Summer Vajolet nominovana — Oskar za najbolju glavnu glumicu
nominovana — Zlatni globus za najbolju glavnu glumicu (drama)
1962. Dugo putovanje u noć Long Day's Journey Into Night Meri Tajron Najbolja glumica na Kanskom filmskom festivalu
nominovana — Oskar za najbolju glavnu glumicu
nominovana — Zlatni globus za najbolju glavnu glumicu (drama)
1967. Pogodi ko dolazi na večeru Guess Who's Coming to Dinner Kristina Drejton Oskar za najbolju glavnu glumicu
Nagrada BAFTA za najbolju glumicu u glavnoj ulozi
nominovana — Zlatni globus za najbolju glavnu glumicu (drama)
1968. Zima jednog lava The Lion in Winter Eleonora od Akvitanije Oskar za najbolju glavnu glumicu
Podeljen sa Barbrom Strajsend (Smešna devojka)
Nagrada BAFTA za najbolju glumicu u glavnoj ulozi
nominovana — Zlatni globus za najbolju glavnu glumicu (drama)
1969. Luda iz Šaljoa The Madwoman of Chaillot Aurelija (Luda iz Šaljoa)
1971. Trojanke The Trojan Women Hekaba
1973. A Delicate Balance Agnes
1975. Ruster Kogbern Rooster Cogburn Gospođa Gudnajt
1978. Olly, Olly, Oxen Free Gospođica Pad
1981. Na Zlatnom jezeru On Golden Pond Etel Tajer Oskar za najbolju glavnu glumicu
Nagrada BAFTA za najbolju glumicu u glavnoj ulozi
nominovana — Zlatni globus za najbolju glavnu glumicu (drama)
1985. Grejs Kvigli[258] Grace Quigley Grejs
1994. Love Affair Džini

Televizija[uredi | uredi izvor]

Uloge Ketrin Hepbern
Godina
Srpski naziv
Izvorni naziv
Uloga
Napomena
1973. Staklena menažerija The Glass Menagerie Amanda Vingfild nominovana – Emi za najbolju glavnu glumicu u TV–filmu
1975. Ljubav kad joj vreme nije Love Among the Ruins Džesika Medlikot Emi za najbolju glavnu glumicu u TV–filmu
1979. Kukuruz je zelen The Corn is Green Lili Mofat nominovana – Emi za najbolju glavnu glumicu u mini-seriji
1986. Mrs. Delafield Wants to Marry Margaret nominovana – Emi za najbolju glavnu glumicu u mini-seriji
1988. Laura Lansing Slept Here Lora Lensing
1992. The Man Upstairs Viktorija Braun nominovana – Zlatni globus za najbolju glumicu u mini-seriji ili TV filmu
1994. This Can't Be Love Marion Benet
One Christmas Kornelija nominovana — Nagrada Udruženja filmskih glumaca za najbolju glavnu glumicu u mini-seriji ili TV–filmu

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Britton 2003, str. 41
  2. ^ Hepburn 1991, str. 14.
  3. ^ Chandler 2011, str. 37.
  4. ^ Higham 2004, str. 2
  5. ^ a b „Katharine Hepburn: Part 2”. The Dick Cavett Show. 3. 10. 1973. American Broadcasting Company.  Ketrin izjavila u intervjuu.
  6. ^ Higham 2004, str. 4.
  7. ^ Chandler (2011) str.. 39
  8. ^ a b v Prideaux 1996, str. 55.
  9. ^ Hepburn 1991, str. 43.
  10. ^ a b v g d Higham 2004, str. 55.
  11. ^ Higham 2004, str. 3.
  12. ^ Chandler 2011, str. 30.
  13. ^ Chandler 2011, str. 34.
  14. ^ Higham 2004, str. 4.
  15. ^ Hepburn 1991, str. 44.
  16. ^ Chandler 2011, str. 6.
  17. ^ Higham 2004, str. 5.
  18. ^ Hepburn 1991, str. 49.
  19. ^ Chandler 2011, str. 7.
  20. ^ Hepburn 1991, str. 21.
  21. ^ Berg 2004, str. 47.
  22. ^ „Katharine Hepburn: Part 1”. The Dick Cavett Show. 2. 10. 1973. American Broadcasting Company.  Kada su je pitali da li su njeno lepo detinjstvo i dobro vaspitanje bili od uticaja na njen uspeh u karijeri, odgovorila je: Mislim da je lepo imati inteligentne, briljantne i inspirišuće roditelje...
  23. ^ Hepburn 1991, str. 30.
  24. ^ a b Kanin 1971, str. 55.
  25. ^ „Cinema: The Hepburn Story”. Time. 1. 9. 1952. Arhivirano iz originala 21. 07. 2013. g. Pristupljeno 21. 8. 2011. 
  26. ^ a b v g Directed by David Healy (18. 1. 1993). „Katharine Hepburn: All About Me”. Turner Network Television.  Nedostaje ili je prazan parametar |series= (pomoć) Ketrin izjavila u dokumentarcu o njenom životu.
  27. ^ Higham 2004, str. 8.
  28. ^ Higham 2004, str. 9.
  29. ^ a b v Berg 2004, str. 59
  30. ^ a b Berg 2004, str. 73.
  31. ^ Hepburn 1991, str. 109.
  32. ^ a b Higham 2004, str. 11
  33. ^ Higham 2004, str. 16.
  34. ^ Hepburn 1991, str. 55.
  35. ^ a b Higham 2004, str. 16
  36. ^ Kanin 1971, str. 22.
  37. ^ a b Hepburn 1991, str. 118
  38. ^ Berg 2004, str. 74.
  39. ^ Hepburn 1991, str. 120.
  40. ^ Dickens 1990, str. 229.
  41. ^ Berg 2004, str. 75.
  42. ^ Higham 2004, str. 17.
  43. ^ Hepburn 1991, str. 128.
  44. ^ Higham 2004, str. 23.
  45. ^ Higham 2004, str. 21.
  46. ^ Haver 1980, str. 94.
  47. ^ a b Haver 1980, str. 96
  48. ^ Prideaux 1960, str. 15.
  49. ^ „Katharine Hepburn”. Pristupljeno 18. 3. 2012. 
  50. ^ Higham 2004, str. 30–31.
  51. ^ Berg 2004, str. 82.
  52. ^ Hall, Mordaunt (3. 10. 1932). „Movie Review – A Bill of Divorcement”. The New York Times. Pristupljeno 18. 3. 2012. 
  53. ^ „A Bill of Divorcement Review”. Variety. oktobar 1932. Pristupljeno 18. 3. 2012. 
  54. ^ Higham 2004, str. 39.
  55. ^ Hepburn 1991, str. 181.
  56. ^ Berg 2004, str. 84.
  57. ^ Berg 2004, str. 85.
  58. ^ Berg 2004, str. 88.
  59. ^ Haver 2004, str. 96.
  60. ^ Berg 2004, str. 86.
  61. ^ a b Berg 2004, str. 89.
  62. ^ a b Berg 2004, str. 91
  63. ^ a b Berg 2004, str. 90
  64. ^ a b Berg 2004, str. 93
  65. ^ Higham 2004, str. 60.
  66. ^ Higham 2004, str. 62.
  67. ^ Hepburn 1991, str. 166.
  68. ^ Hepburn 1991, str. 4.
  69. ^ Higham 2004, str. 66.
  70. ^ Berg 2004, str. 106.
  71. ^ a b Berg 2004, str. 109
  72. ^ Berg 2004, str. 110.
  73. ^ a b Berg 2004, str. 111
  74. ^ Berg 2004, str. 112.
  75. ^ a b Horton & Simmons 2007, str. 120
  76. ^ Kanin 1971, str. 284.
  77. ^ Britton 2003, str. 16.
  78. ^ Berg 2004, str. 114.
  79. ^ Chandler 2011, str. 105.
  80. ^ a b Higham 2004, str. 94
  81. ^ Haver 1980, str. 237–238.
  82. ^ a b Berg 2004, str. 116
  83. ^ Hepburn 1991, str. 238.
  84. ^ a b Berg 2004, str. 117
  85. ^ Higham 2004, str. 88.
  86. ^ a b Berg 2004, str. 118
  87. ^ Hepburn 1991, str. 201.
  88. ^ a b Verlhac 2009, str. 8.
  89. ^ a b Chandler 2011, str. 55.
  90. ^ Edwards 1985, str. 166.
  91. ^ Berg 2004, str. 119.
  92. ^ Britton 2003, str. 13.
  93. ^ Higham 2004, str. 97.
  94. ^ a b v Berg 2004, str. 132
  95. ^ Berg 2004, str. 133.
  96. ^ a b Berg 2004, str. 136
  97. ^ Berg 2004, str. 137.
  98. ^ Curtis 2011, str. 224.
  99. ^ Hepburn 1991, str. 217.
  100. ^ Dickens 1990, str. 17.
  101. ^ Berg 2004, str. 139.
  102. ^ Berg 2004, str. 140.
  103. ^ „Katharine Hepburn: All About Me (TV 1993) - IMDb”. Pristupljeno 5. 4. 2012. 
  104. ^ „Cinema: The Hepburn Story - TIME”. Arhivirano iz originala 21. 07. 2013. g. Pristupljeno 5. 4. 2012. 
  105. ^ Higham 2004, str. 104.
  106. ^ Curtis 2004, str. 457.
  107. ^ Berg 2011, str. 178.
  108. ^ Curtis 2011, str. 515.
  109. ^ a b Curtis 2011, str. 549
  110. ^ a b Curtis 2011, str. 564
  111. ^ a b Kanin 1971, str. 81
  112. ^ Berg 2004, str. 147.
  113. ^ Dickens 1970, str. 71.
  114. ^ „Keeper of the Flame (1942) - Overview - TCM.com”. Pristupljeno 13. 5. 2012. 
  115. ^ Berg 2004, str. 175.
  116. ^ „Stage Door, starring Katherine Hepburn, Ginger Rogers, Lucille Ball | clown ministry | Lucille Ball reviews”. Arhivirano iz originala 25. 3. 2012. g. Pristupljeno 13. 5. 2012. 
  117. ^ Curtis 2011, str. 700.
  118. ^ Curtis 2011, str. 702.
  119. ^ Berg 2011, str. 179.
  120. ^ Curtis 2011, str. 522.
  121. ^ „The Sea of Grass (1947) - Release dates”. Pristupljeno 7. 4. 2012. 
  122. ^ „The Sea of Grass (1947) - Trivia - IMDb”. Pristupljeno 7. 4. 2012. 
  123. ^ a b Higham 2004, str. 131.
  124. ^ a b Curtis 2011, str. 555
  125. ^ Hepburn 1991, str. 246.
  126. ^ Kanin 1971, str. 156–157.
  127. ^ Curtis 2011, str. 587.
  128. ^ Crowther, Bosley (26. 12. 1949). „'Adam's Rib,' 'Tight Little Island,' 'Amazing Mr. Beecham' Among Movie Newcomers”. The New York Times. Pristupljeno 7. 3. 2012. 
  129. ^ Curtis 2011, str. 728.
  130. ^ Berg 2004, str. 186.
  131. ^ a b v g „The African Queen (1951) - Trivia - IMDb”. Pristupljeno 9. 5. 2012. 
  132. ^ Considine 2000, str. 225.
  133. ^ Berg 2004, str. 194.
  134. ^ „All About Eve”. Pristupljeno 9. 5. 2012. 
  135. ^ „Bette Davis Online: Bette Davis Biography”. Arhivirano iz originala 17. 4. 2012. g. Pristupljeno 9. 5. 2012. 
  136. ^ Curtis 2011, str. 633.
  137. ^ Stine, str. 197.
  138. ^ „Hollywood hints from an original: What would Katherine Hepburn do? | Mail Online”. Pristupljeno 9. 5. 2012. 
  139. ^ „AFI's 100 YEARS...100 STARS”. Pristupljeno 9. 5. 2012. 
  140. ^ „AFI's 100 YEARS...100 MOVIES”. Pristupljeno 9. 5. 2012. 
  141. ^ Chandler 2011, str. 200
  142. ^ dickens, str. 22.
  143. ^ Curtis, str. 635.
  144. ^ Kanin 1971, str. 163.
  145. ^ Berg 2004, str. 55.
  146. ^ Chandler, str. 200.
  147. ^ Kanin 1971, str. 169
  148. ^ Curtis 2011, str. 622.
  149. ^ „Katharine Hepburn Golden Globe Awards history”. The Hollywood Foreign Press Association. Arhivirano iz originala 14. 10. 2012. g. Pristupljeno 13—05—2012.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |access-date= (pomoć)
  150. ^ Berg 2004, str. 198–199.
  151. ^ Dickens 1990, str. 22
  152. ^ Edwards 1985, str. 291–292.
  153. ^ Hepburn 1991, str. 253.
  154. ^ Chandler 2011, str. 204.
  155. ^ „Summertime (1955) - Trivia - IMDb”. Pristupljeno 13. 5. 2012. 
  156. ^ Berg 2004, str. 203.
  157. ^ a b Berg 2004, str. 204
  158. ^ Dickens 1990, str. 166
  159. ^ Curtis 2011, str. 738.
  160. ^ a b Berg 2004, str. 206
  161. ^ Berg 2004, str. 209.
  162. ^ Kanin 1971, str. 218–219.
  163. ^ „Elizabeth Taylor (I) - Biography”. Pristupljeno 22. 5. 2012. 
  164. ^ „Morbid Outlook - Tragic Star: The Life of Montgomery Clift”. Pristupljeno 22. 5. 2012. 
  165. ^ „Suddenly, Last Summer (1959) - Trivia - IMDb”. Pristupljeno 22. 5. 2012. 
  166. ^ Berg 2004, str. 210.
  167. ^ Kanin 1971, str. 219.
  168. ^ Kanin 1971, str. 220.
  169. ^ Dickens 1990, str. 239.
  170. ^ Hepburn 1991, str. 270.
  171. ^ Berg 2004, str. 212.
  172. ^ a b Baum, Geraldine (28. 6. 2012). „Classy Film Feminist Had Brains, Beauty, That Voice”. Los Angeles Times. Pristupljeno 28. 6. 2012. 
  173. ^ Kanin 1971, str. 242.
  174. ^ Hepburn 1991, str. 393
  175. ^ Higham 2004, str. 210.
  176. ^ Higham 2004, str. 211.
  177. ^ a b Berg (2004). pp. 252.
  178. ^ Berg 2004, str. 254.
  179. ^ Berg 2004, str. 253.
  180. ^ Kanin 1971, str. 296.
  181. ^ Kanin 1971, str. 297.
  182. ^ britton, str. 41.
  183. ^ Dickens 1990, str. 202
  184. ^ Edwards 1985, str. 374–376.
  185. ^ Dickens 1990, str. 29
  186. ^ Berg 2004, str. 256–257.
  187. ^ Berg 2004, str. 257.
  188. ^ Tomislav Gavrić: Enciklopedija filmskih reditelja
  189. ^ „Love Among the Ruins Plot Summary and Details | Moviefone”. Arhivirano iz originala 21. 1. 2013. g. Pristupljeno 9. 5. 2012. 
  190. ^ „Love Among the Ruins (1975) - Trivia - IMDb”. Pristupljeno 9. 5. 2012. 
  191. ^ „Love Among the Ruins (1975) - Awards - IMDb”. Pristupljeno 9. 5. 2012. 
  192. ^ Produced by The Academy of Motion Picture Arts and Sciences (2. 4. 1974). „46th Academy Awards”. National Broadcasting Company.  Nedostaje ili je prazan parametar |series= (pomoć)
  193. ^ dickens, str. 29.
  194. ^ Berg 2004, str. 29.
  195. ^ Dickens 1990, str. 55–30.
  196. ^ Edwards 1985, str. 390.
  197. ^ Dickens 1990, str. 30.
  198. ^ Berg 2004, str. 259
  199. ^ Higham 2004, str. 230.
  200. ^ „People's Choice Awards 1976 Nominees”. People's Choice. Pristupljeno 11—05—2012.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |access-date= (pomoć)
  201. ^ Prideaux 1996, str. 123.
  202. ^ Chandler 2011, str. 280.
  203. ^ „The Corn Is Green (1945) - IMDb”. Pristupljeno 11. 5. 2012. 
  204. ^ „Katharine Hepburn Emmy Awards history”. Primetime Emmy Awards. Pristupljeno 11—05—2012.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |access-date= (pomoć)
  205. ^ a b Higham 2004, str. 3., 37
  206. ^ Kanin 1971, str. 85.
  207. ^ a b v g „Katharine Hepburn Quotes - Page 2 - BrainyQuote”. Pristupljeno 9. 4. 2012. 
  208. ^ Kanin 1971, str. 100.
  209. ^ Berg 2004, str. 289.
  210. ^ Prideaux 1996, str. 20.
  211. ^ Curtis 2011, str. 464.
  212. ^ „'A Wild Desire to Be Absolutely Fascinating' - New York Times”. Pristupljeno 9. 4. 2012. 
  213. ^ Prideaux 1996, str. 60.
  214. ^ a b Higham 2004, str. 10
  215. ^ Hepburn 1991, str. 153.
  216. ^ Hepburn 1991, str. 154.
  217. ^ Chandler 2011, str. 54.
  218. ^ Hepburn 1991, str. 185.
  219. ^ Hepburn 1991, str. 189.
  220. ^ Berg 2004, str. 127.
  221. ^ Berg 2004, str. 131.
  222. ^ Berg 2004, str. 132.
  223. ^ Hepburn 1991, str. 55–205.
  224. ^ „My DVD Collection - The Aviator - Fact vs. Fiction, Style, Trivia”. Pristupljeno 3. 7. 2012. 
  225. ^ Berg 2004, str. 50.
  226. ^ Hepburn 1991, str. 37.
  227. ^ Curtis 2011, str. 881.
  228. ^ Mann 2007, str. 24.
  229. ^ Curtis 2011, str. 449.
  230. ^ a b „Katharine Hepburn Trivia - Katharine Hepburn Information and Facts - Page 2”. Pristupljeno 9. 4. 2012. 
  231. ^ Berg 2004, str. 306.
  232. ^ Berg 2004, str. 307.
  233. ^ Berg 2004, str. 3., 322
  234. ^ Bacall 2005, str. 55–490.
  235. ^ Berg 2004, str. 323.
  236. ^ Teather, David (30. 6. 2003). „Katharine Hepburn, film star for 60 years, dies at 96”. The Guardian. Pristupljeno 6. 7. 2012. 
  237. ^ „Hepburn auction in US makes $5.8m”. BBC News Online. 13. 6. 2004. Pristupljeno 6. 7. 2012. 
  238. ^ Curtis 2011, str. 435.
  239. ^ Higham 2004, str. 3., 34
  240. ^ Chandler 2011, str. 241.
  241. ^ Higham 2004, str. 201.
  242. ^ Curtis 2011, str. 3, 539, 844
  243. ^ Higham 2004, str. 55, 126, 139, 180
  244. ^ Kanin 1971, str. 55
  245. ^ Berg 2004, str. 144
  246. ^ Horton & Simmons 2007, str. 118.
  247. ^ French, Philip (12. 4. 2009). „Philip French's Screen Legends: Katharine Hepburn”. The Observer. Pristupljeno 8. 7. 2012. 
  248. ^ Kanin 1971, str. 80.
  249. ^ McNamara, Mary (1. 7. 2003). „It was her defining role: life”. Los Angeles Times. Arhivirano iz originala 13. 1. 2012. g. Pristupljeno 2. 10. 2011. 
  250. ^ James, Caryn (1. 9. 1991). „Katharine Hepburn: The Movie”. The New York Times. Pristupljeno 8. 7. 2012. 
  251. ^ Macaray, David (14. 7. 2003). „Admire Hepburn's qualities, but not her acting”. Los Angeles Times. Pristupljeno 8. 7. 2012. 
  252. ^ King, Susan (27. 5. 2007). „Kate at 100: No one else like her”. Los Angeles Times. Pristupljeno 8. 7. 2012. 
  253. ^ „Ketrin Hepbern o današnjim filmskim zvezdama - Film Krstarice”. Arhivirano iz originala 16. 1. 2013. g. Pristupljeno 9. 4. 2012. 
  254. ^ a b v g „Katharine Hepburn Trivia - Katharine Hepburn Information and Facts”. Pristupljeno 9. 4. 2012. 
  255. ^ a b v „Katharine Hepburn - Biography”. Pristupljeno 9. 4. 2012. 
  256. ^ „Meryl Streep - Biography”. Pristupljeno 29. 3. 2012. 
  257. ^ „"The Dick Cavett Show" Katharine Hepburn: Part 2 (TV episode 1973) - IMDb”. Pristupljeno 7. 4. 2012. 
  258. ^ „Katharine Hepburn - PORT.rs”. Arhivirano iz originala 16. 1. 2013. g. Pristupljeno 11. 5. 2012. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кетрин_Хепберн&oldid=27553724”