Pređi na sadržaj

Mitelbau-Dora

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mitelbau-Dora
Koncentracioni logor
Drugi naziviNorthauzen-Dora
MestoNorthauzen, Nemačka
IzgradioTreći Rajh
Pod kontrolomSS
KomandantOto Foršner Rihard Baer
Postojao28 avgust 1943 – april 1945
Broj zatvorenikaoko 20,000

Mitelbau-Dora je bio nacistički koncentracioni logor koji se nalazio u blizini Nordhauzena u Tiringiji, Nemačka. Osnovan je krajem leta 1943. kao podlogor koncentracionog logora Buhenvald, snabdevajući robovsku radnu snagu iz mnogih istočnih zemalja okupiranih od Nemačke (uključujući evakuisane preživele iz istočnih logora za istrebljenje), za proširenje obližnjih tunela u Konštajnu i za proizvodnju V-2 raketa i bombi V-1. U leto 1944. Mitelbau je postao nezavisni koncentracioni logor sa brojnim sopstvenim podlogorovima. 1945. godine, većinu preživelih zatvorenika SS je slao na marševe smrti ili ih je ubacio u vozove amrti. 11. aprila 1945. američke trupe oslobodile su preostale zatvorenike.

Sa zatvorenicima u Dora-Mittelbau se postupalo na brutalan i nehuman način, radili su po 14 sati i bili su uskraćeni za osnovnu higijenu, krevete i adekvatne obroke. Otprilike svaki treći od otprilike 60.000 zatvorenika koji su poslati u Dora-Mitelbau je umro[1].

Danas se na ovom mestu nalazi spomenik i muzej.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Početkom leta 1943. masovna proizvodnja balističke rakete A4 (kasnije poznatije kao V-2, V što znači Vergeltung ili odmazda) počela je u Heresanstalt Penemunde na baltičkom ostrvu Usedom, kao i u Rakverke u Viner Nojštatu, Austrija. i na Cepelin radovima u Fridrihshafenu na Bodenskom jezeru.

18. avgusta 1943. bombardovanje Kraljevskog vazduhoplovstva na Peneminde („Operacija Hidra“) ozbiljno je oštetilo objekte i prekinulo izgradnju V-2. Drugi vazdušni napadi oštetili su druga dva lokaliteta u junu i avgustu. Kao rezultat toga, nacističko rukovodstvo je ubrzalo planove za premeštanje vojne izgradnje u područja koja su manje ugrožena od savezničkih bombardera. Adolf Hitler je 22. avgusta 1943. naredio SS vođi Hajnrihu Himleru da koristi radnike iz koncentracionih logora u budućoj proizvodnji A4/V-2[2]. Jedno od odabranih lokacija bilo je na planini poznatoj kao Konštajn, blizu Nordhausena u Tiringiji. Od 1936. godine, Virtschaftliche Forschungsgesellschaft (VIFO) gradilo je podzemno skladište goriva za Vermaht tamo. Do kasnog leta 1943, ovo je bilo skoro gotovo.

Da bi nadgledali stvaranje i rad novog građevinskog objekta, Albert Šper, Himler i Karl Saur su se dogovorili o osnivanju Mittelverk GmbH . Njegov odbor činili su Hans Kamler, koji je bio šef Amtsgruppe C u SS-Virtschafts-Vervaltungshauptamt (VVHA) i dva Šperova menadžera za naoružanje, Karl Maria Hetlage i Gerhard Degenkolb, bivši upućen iz Komercbanke. Da bi zapravo vodio fabriku, imenovan je Albin Savacki, koji je ranije bio zadužen za proizvodnju tenka „Tigar 1“ u Henšelu. Operativnu bezbednost projekta nadgledao je SS-Obersturmbannfirer Helmut Bischof, bivši zvaničnik Gestapoa i član Kamlerovog štaba. Prvobitni ugovor za Mitelverk je bio za 12.000 raketa, u vrednosti od 750 miliona rajhsmaraka po standardnoj ceni po jedinici, kada proizvodnja dostigne 5.000 jedinica, od 50.000 rajhsmaraka po raketi[3].

Posebno za Kammlera, ovo je postao prestižan projekat[4].

Uspostavljanje[uredi | uredi izvor]

Samo deset dana nakon napada na Peneminde, 28. avgusta 1943. godine, prvih 107 logoraša iz Buhenvalda stiglo je sa svojim SS stražarima u Konštajn. Zvanični naziv novog potlogora Buhenvalda bio je Arbeitslager Dora. Još 1.223 zatvorenika iz Buhenvalda usledilo je 2. septembra, a radnici iz Peenemindea došli su sredinom oktobra..[traži se izvor] Tokom narednih meseci, mnogo više zatvorenika je dovođeno u to područje u skoro svakodnevnim transportima iz Buhenvalda. Do kraja septembra, broj radnika je porastao na preko 3.000, krajem oktobra na 6.800, a do Božića 1943. na više od 10.500. Pošto u početku nije bilo koliba, zatvorenici su bili smešteni unutar tunela – u posebno određenom Šlafstolenu sa četiri nivoa kreveta naslaganih jedan preko drugog.

Nije bilo sanitarnih čvorova osim buradi koje su služile kao klozet. Zatvorenici (većina njih iz Sovjetskog Saveza, Poljske ili Francuske) umirali su od gladi, žeđi, hladnoće i prekomernog rada. Tokom prvih meseci, najveći deo posla je bio teška gradnja i transport. Tek u januaru 1944. godine, kada je počela proizvodnja A4/V-2, prvi zatvorenici su premešteni u novi nadzemni logor na južnoj strani planine. Mnogi su morali da spavaju u tunelima do maja 1944. godine[4].

U ovim početnim mesecima, od oktobra 1943. do marta 1944, od ukupno 17.500 robova, skoro 2.900 je umrlo na Dori. Još 3.000 veoma bolesnih ili na samrti poslato je u koncentracione logore Lublin-Majdanek i Bergen-Belzen. Malo njih je preživelo. Krajem 1943. godine, radni odredi Dore imali su „najveću smrtnost u celom sistemu koncentracionih logora“[3].

Krajem 1943. proizvodnja je počela. 10. decembra, Albert Šper i njegovo osoblje posetili su tunele, posmatrajući užasne uslove i nalazeći ih zatrpane leševima. Neki članovi Šperovog osoblja bili su toliko šokirani da su morali da uzmu dodatni odmor. Nedelju dana kasnije, Šper je pisao Kamleru, čestitajući mu na uspehu „u transformisanju podzemne instalacije... iz sirovog stanja pre dva meseca u fabriku, kojoj nema ravnih u Evropi i koja je neprevaziđena čak i kada se meri u odnosu na američke standarde Koristim ovu priliku da izrazim svoju zahvalnost za ovo zaista jedinstveno dostignuće i da vas takođe zamolim da ubuduće podržavate Her Degenkolba na ovaj divan način.“[3]

Zatvorenici[uredi | uredi izvor]

Zatvorenici su dolazili iz gotovo svih zemalja Evrope; mnogi od njih su uhapšeni iz političkih razloga. Posle maja 1944. u Mitelbau su dovođeni i Jevreji. Raspuštanjem takozvanog Zigeuner-Familienlager (ciganskog porodičnog logora) u Aušvic-Birkenau, SS je prevezao mnogo Roma i Sinta u Mitelbau između aprila i avgusta 1944. godine[5].

Zatvorenici su bili izloženi ekstremnoj okrutnosti. Kao rezultat toga, često su pretrpeli povrede, uključujući trajni invaliditet i unakaženost, i smrt. Teška premlaćivanja su bila rutinska, kao i namerno izgladnjivanje, mučenje i pogubljenja po prekom postupku[6].

Ukupno je između avgusta 1943. i marta 1945. kroz logore Mitelbau prošlo oko 60.000 zatvorenika. Tačan broj ubijenih je nemoguće utvrditi. SS dosijei brojali su oko 12.000 mrtvih. Pored toga, nepoznat broj neregistrovanih zatvorenika je preminuo ili ubijen u logorima. Oko 5.000 bolesnih i umirućih poslato je početkom 1944. iu martu 1945. u Lublin i Bergen-Belzen[7].

Od ubijenih, oko 350 je obešeno (uključujući 200 zbog sabotaže). Stopa pogubljenja je značajno ubrzana nakon dolaska osoblja iz Aušvica: u februaru i martu 1945. SS-ovci su nekim danima obesili 30, jednom prilikom čak 50 zatvorenika[8].

Izgradnja i potkampovi[uredi | uredi izvor]

Izgradnja nadzemnog logora, na manje od kilometra od ulaza u tunel B, bila je dovoljno završena 31. decembra 1943. godine za useljenje radnika. Podzemni smeštaji za zatočenike su demontirani u maju 1944. godine[9].

Pored glavnog logora Dora, u kome je bilo u proseku 15.000 zatvorenika, glavni podlogori su bili Lager Elrih (osnovan 2. maja 1944, sa prosečno oko 8.000 zatvorenika), Lager Harzungen (1. april 1944., 4.000 zatvorenika), Lager Rotleberode (13. mart 1944, 1.000 zatvorenika) i SS građevinske jedinice 3 i 4 (ukupno oko 3.000 zatvorenika, raspoređenih u nekoliko malih logora duž novoizgrađene železničke pruge između Nordhauzena i Hercberga na Harcu. Dodatno je još podlogora kada je Mitelbau bio zvanično nezavisan Do proleća 1945. broj logoraša iznosio je preko 40.000 u oko 40 logora.

Od proleća/leta 1944. logor postaje centar sopstvenog podlogorskog sistema. Prvobitno, oni su još uvek bili deo Buhenvaldovog sistema. Stvaranjem Jagerstab-a (borbenog štaba), na čelu sa Šperom, kao institucije koja bi nadgledala povećanje proizvodnje borbenih aviona i premeštanje vojne proizvodnje u podzemlje, trebalo je da se stvore pogoni za proizvodnju borbenih aviona za kompaniju Junkers oko Nordhauzen – zajedno sa potrebnom infrastrukturom. Pored toga, nakon stvaranja Geilenbergstaba, tokom leta 1944. za nemačku naftnu industriju je zatraženo više podzemne izgradnje. Potražnja za radnicima za ove projekte bila je zadovoljena kod logoraša, ali i stranih prinudnih radnika, ratnih zarobljenika i regrutovanih Nemaca.

SS administracija je odvojila Mitelabau-Dora iz Buhenvalda krajem septembra 1944. a Dora je postala njegov centar. U stvari, novi logor je zvanično postao operativan 1. novembra 1944. sa 32.471 zatvorenikom[10].

U vreme kada je Dora postala operativna u novembru 1944, opadanje Mitelbau-Dore je već počelo. Sa pretrpanim potkampovima i hladnijim vremenom, uslovi u svim logorima su se pogoršali i stopa smrtnosti je značajno porasla. Nakon vrhunca u martu 1944. na 750, ovaj broj je do leta opao na 100 do 150 mesečno. Od novembra je porastao i decembra 1944. zvanični broj je bio 570, od kojih je 500 umrlo u Lager Elrichu.

Transferi iz Aušvica[uredi | uredi izvor]

Krajem 1944. SS je počeo da evakuiše zatvorenike iz Aušvica i Gros-Rozena pred Crvenom armijom koja je napredovala. Mnogi od njih su prevezeni u Mitelbau. Do marta 1945. stiglo je do 16.000 zatvorenika, uključujući žene i decu. Iako su mnogi umrli u tranzitu, ovo je povećalo broj Jevreja u Mitelbauu. Oni koji su preživeli često su bili izuzetno slabi ili bolesni. Stopa smrtnosti je još jednom porasla: između januara i početka aprila 1945. umrlo je oko 6.000 zatvorenika, od kojih oko 3.000 u Boelcke-Kaserne u Nordhauzenu, koju su SS koristili nakon januara 1945. glavni Sterbelager (logor za umiruće) za sistem Mitelbau. Takođe od januara do aprila 1945. godine napravljeno je najmanje 1.700 V-2 i preko 6.000 raketa V-1[11].

Zajedno sa zatvorenicima iz Aušvica stiglo je nekoliko stotina SS stražara koji su se pridružili osoblju u Mitelbauu, uključujući Riharda Baera, koji je 1. februara 1945. nasledio Ota Feršnara na mestu generalnog komandanta Mitelbaua. Baer je zamenio većinu starijeg osoblja ljudima iz Aušvica. Franc Hesler je postao komandant Haftlinglager Dora. Eduard Virths je postao novi Standortarzt. Maks Sel je postao šef Arbeitseinsatz-Dienststelle koji je koordinirao upotrebu prinudnog rada. Hans Šurc je postao šef Politische Abteilung (lokalne kancelarije Gestapoa).

Napadi saveznika[uredi | uredi izvor]

3. i 4. aprila 1945. godine, Nordhauzen je u dva maha napalo nekoliko stotina Lankastera i Komaraca iz grupa br. 1 i 8 Komande bombardera Kraljevskog vazduhoplovstva. Uništeno je oko 75% grada, a posebno je pogođen srednjovekovni stari grad. Od 40.000 stanovnika, oko 8.800 ljudi je umrlo, 20.000 je izgubilo domove. Među mrtvima je takođe bilo oko 1.300-1.500 zatvorenika Mittelbau, koji su u to vreme bili zatvoreni u Boelcke-Kaserne[12].

Evakuacija[uredi | uredi izvor]

Početkom aprila 1945, dok su američke trupe napredovale ka Harcu, SS je odlučio da evakuiše većinu logora Mitelbau. U velikoj žurbi i sa priličnom brutalnošću, zatvorenici su bili primorani da se ukrcaju u vagone. Nekoliko vozova, svaki sa hiljadama zatvorenika, napustilo je ovo područje do 6. aprila za Bergen-Belzen, Zaksenhauzen i Ravensbrik. Drugi su bili primorani da hodaju kroz brda Harc prema severo-istoku. One koji nisu mogli da održe korak sa ovim marševima smrti stražari su po kratkom postupku streljali[13].

Najgori zločin dogodio se u Gardelegenu, poznat kao masakr u Gardelegenu. Više od 1.000 zatvorenika iz potlogora Mitelbau i Nojengame ubijeno je u štali koja je zapaljena. One koje nisu žive spalili su streljali SS, Vermaht i ljudi iz Folksturma.

Sve u svemu, iako ne postoje pouzdani statistički podaci o broju smrtnih slučajeva u ovim transportima, procene govore da je broj ubijenih zatvorenika dostigao 8.000[13].

Oslobođenje[uredi | uredi izvor]

Pošto je većina logora sistema Mitelbau bila potpuno evakuisana, nije ostalo mnogo zatvorenika da ih saveznici oslobode. Samo neki mali podlogori, uglavnom sa italijanskim ratnim zarobljenicima, nisu evakuisani. SS je takođe ostavio nekoliko stotina bolesnih zatvorenika u Dori i u Belke-Kaserne. Oslobođeni su kada su američke trupe (koje se sastoje od 3. oklopne divizije, 104. pešadijske divizije i 9. pešadijske divizije) stigle do Nordhauzena 11. aprila 1945. U kasarni je takođe bilo oko 1300 mrtvih zatvorenika[14].

Ratni dopisnici su slikali i snimali mrtve i umiruće zarobljenike u Dori. Kao i dokumentacija o nacističkim zločinima u Bergen-Belzenu, oni su objavljeni širom sveta i postali su neka od najpoznatijih svedočanstava o nacističkim zločinima[14].

Većina zatvorenika koji su preživeli transport puštena je sredinom aprila u Bergen-Belzen ili u druge logore. Neki su, međutim, ostali zatvorenici do početka maja i oslobođeni su u Meklenburgu ili Austriji[14].

Ukupno, čak i konzervativne procene govore da je broj ljudi koji nisu preživeli slanje u Mitelbau-Doru na preko 20.000. Dakle, otprilike svaki treći od onih koji su ovde zatvoreni nije preživeo.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Neumann-Thein, Philipp; Schuch, Daniel; Wegewitz, Markus, ur. (2022). „Organisiertes Gedächtnis”. doi:10.5771/9783835348387. 
  2. ^ Stacey, C. P.; Collier, Basil (1964). „Barren Victories. Versailles to Suez (1918-1956)”. International Journal. 19 (4): 599. ISSN 0020-7020. doi:10.2307/40199105. 
  3. ^ a b v Tooze, J. Adam (2007). The wages of destruction: the making and breaking of the Nazi economy. London: Penguin Books. ISBN 978-0-14-100348-1. 
  4. ^ a b Orth, Karin (2017-02-05). „Jens-Christian Wagner, Produktion des Todes. Das KZ Mittelbau-Dora. Hrsg. im Auftrag der Stiftung Gedenkstätten Buchenwald und Mittelbau-Dora. Göttingen, Wallstein 2015”. Historische Zeitschrift. 304 (1): 275—277. ISSN 2196-680X. doi:10.1515/hzhz-2017-1062. 
  5. ^ Orth, Karin (2017-02-05). „Jens-Christian Wagner, Produktion des Todes. Das KZ Mittelbau-Dora. Hrsg. im Auftrag der Stiftung Gedenkstätten Buchenwald und Mittelbau-Dora. Göttingen, Wallstein 2015”. Historische Zeitschrift. 304 (1): 275—277. ISSN 2196-680X. doi:10.1515/hzhz-2017-1062. 
  6. ^ Priemel, Kim Christian (2012). „Annegret Schüle, Industrie und Holocaust. Topf & Söhne – Die Ofenbauer von Auschwitz. Hrsg. v. d. Stiftung Gedenkstätten Buchenwald und Mittelbau-Dora. Göttingen, Wallstein 2010 Schüle Annegret Industrie und Holocaust. Topf & Söhne – Die Ofenbauer von Auschwitz. Hrsg. v. d. Stiftung Gedenkstätten Buchenwald und Mittelbau-Dora. 2010 Wallstein Göttingen € 29,90”. Historische Zeitschrift. 295 (1): 256. ISSN 0018-2613. doi:10.1524/hzhz.2012.0444. 
  7. ^ Orth, Karin (2017-02-05). „Jens-Christian Wagner, Produktion des Todes. Das KZ Mittelbau-Dora. Hrsg. im Auftrag der Stiftung Gedenkstätten Buchenwald und Mittelbau-Dora. Göttingen, Wallstein 2015”. Historische Zeitschrift. 304 (1): 275—277. ISSN 2196-680X. doi:10.1515/hzhz-2017-1062. 
  8. ^ Neander, Joachim; Szatko, Marzena Dabrowa (2004). „Auschwitz und die Deutschen im Spiegel polnischer Schullektüren”. German Studies Review. 27 (1): 103. ISSN 0149-7952. doi:10.2307/1433551. 
  9. ^ Neufeld, Michael J. (1995). The rocket and the Reich: Peenemünde and the coming of the ballistic missile era. New York: Free Press. ISBN 978-0-02-922895-1. 
  10. ^ Béon, Yves; Neufeld, Michael J. (1997). Planet Dora: a memoir of the Holocaust and the birth of the space age. Boulder, Colo: WestviewPress. ISBN 978-0-8133-3272-7. 
  11. ^ Neander, Joachim; Szatko, Marzena Dabrowa (2004). „Auschwitz und die Deutschen im Spiegel polnischer Schullektüren”. German Studies Review. 27 (1): 103. ISSN 0149-7952. doi:10.2307/1433551. 
  12. ^ Glynn, Air Cdre Arthur Samuel, (29 June 1885–15 April 1967), late Principal Medical Officer, Fighter Command, Royal Air Force, Oxford University Press, 2007-12-01, Pristupljeno 2024-05-26 
  13. ^ a b Priemel, Kim Christian (2012). „Annegret Schüle, Industrie und Holocaust. Topf & Söhne – Die Ofenbauer von Auschwitz. Hrsg. v. d. Stiftung Gedenkstätten Buchenwald und Mittelbau-Dora. Göttingen, Wallstein 2010 Schüle Annegret Industrie und Holocaust. Topf & Söhne – Die Ofenbauer von Auschwitz. Hrsg. v. d. Stiftung Gedenkstätten Buchenwald und Mittelbau-Dora. 2010 Wallstein Göttingen € 29,90”. Historische Zeitschrift. 295 (1): 256. ISSN 0018-2613. doi:10.1524/hzhz.2012.0444. 
  14. ^ a b v Priemel, Kim Christian (2012). „Annegret Schüle, Industrie und Holocaust. Topf & Söhne – Die Ofenbauer von Auschwitz. Hrsg. v. d. Stiftung Gedenkstätten Buchenwald und Mittelbau-Dora. Göttingen, Wallstein 2010 Schüle Annegret Industrie und Holocaust. Topf & Söhne – Die Ofenbauer von Auschwitz. Hrsg. v. d. Stiftung Gedenkstätten Buchenwald und Mittelbau-Dora. 2010 Wallstein Göttingen € 29,90”. Historische Zeitschrift. 295 (1): 256. ISSN 0018-2613. doi:10.1524/hzhz.2012.0444. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мителбау-Дора&oldid=27829912”