Op umetnost

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jedna optička iluzija od mađarskog umetnika Viktora Vazarelija

Op umetnost (skraćeno iz engleskog Optical Art - „optička umetnost“) jeste pravac u istoriji slikarstva i umetnosti i pravac u razvoju savremene umetnosti koji koristi optičke iluzije.[1] On je nastao i razvijao se krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina 20. veka.

Naziv[uredi | uredi izvor]

Naziv je prvi put upotrebljen 23. oktobra 1964. godine u nepotpisanom članku objavljenom u Tajmu.

Karakteristike pravca[uredi | uredi izvor]

Autori dela optičke umetnosti koriste poznavanje geometrije, fiziologije oka i optike. Trude se da pomoću crno-belih geometrijskih obrazaca, rastera, uzajamno se prekrivajućih linijskih i plošnih formi, dosegnu optičke iluzije i utisak pokreta ili nestabilnosti u svojim delima. U svim umetnostima koje su se javile tokom duge istorije, pa čak i u primitivno doba, prisutna je neka vrsta optičke varke, u nekom smislu, a novost u njenoj primeni u optičkoj umetnosti jeste u tome što ona koristi optičku varku u svim mogućim pravcima. Optička umetnost za svoje iluzije uzima mogućnosti svetla i pokreta i one gube svoje kvalitete kada se reprodukuju fotografskim sredstvima, jer se tu koriste osobenosti oka koje su najmanje slične kameri. Op art se dovovi u vezu sa psihološkim istraživanjima odnosa oka i uma, kao i prirode samog opažaja.

Istorija optičke umetnosti[uredi | uredi izvor]

Poreklo optičke umetnosti može se potražiti kod Pita Mondrijana, ili pak Robera Delonea pa čak i kod Salvadora Dalija, u čijim slikama su se oblici i likovi menjali iz jednih u druge. Međutim, za današnji razvoj optičke umetnosti možemo u prvom redu zahvaliti mađarskom umetniku koji je živeo u Parizu, Viktoru Vazareliju, koji se pojavljuje i kao teoretičar i najinventivniji praktičar ovoga pravca. Većina njegovih slika je u crno-beloj izvedbi, u kojoj se pravilnosti narušavaju izvijanjem linija, stvarajući kvadratne forme koje podsećaju na šahovske table i koje u toku pokreta posmatrača i njegovom menjanju položaja u toku percepcije slike izazivaju utiske pokreta, dinamike jedne vrste talasanja, rastezanja i skupljanja. Op umetnost suočava posmatrača sa delom na novi način koji se zasniva na pokretu i uvodi dinamičnost koristeći očne varke koje će biti značajne i primenjivane i u budućnosti. Savremeni op art umetnici koriste boju, liniju i oblik kako bi stvorili treperave površine koje kod posmatrača stvaraju doživljaj kretanja.

Iluzionizam, fokusiran na percepciju proširenog prostora unutar ravne slike, nalazi se od najranijih tačaka istorije umetnosti. Međutim, prethodnici op umetnosti, u smislu grafičkih efekata i brige za egzotične optičke iluzije, mogu se pratiti do neoimpresionizma, kubizma, futurizma, konstruktivizma i dadaizma.[2] Divizionisti, grupa neoimpresionističkih slikara, pokušali su da povećaju prividnu luminoznost svojih slika korišćenjem optike i optičkih iluzija.[3]

Časopis Tajm je 1964. godine skovao termin op umetnost, kao odgovor na predstavu Džulijana Stanšaka Optičke slike u Galeriji Marte Džekson, kao oblik apstraktne umetnosti (posebno neobjektivne umetnosti) koja koristi optičke iluzije.[4][5] Radovi koji se sada opisuju kao „op umetnost” nastajali su nekoliko godina pre Tajmovog članka iz 1964. godine. Na primer, slika Zebre (1938) Viktora Vazarelija je u potpunosti sastavljena od zakrivljenih crno-belih pruga koje nisu sadržane u konturnim linijama. Shodno tome, čini se da se pruge spajaju i izbijaju iz okolne pozadine. Takođe, rani crno-beli paneli koje je Džon Mekhejl postavio na izložbi Ovo je sutra 1956. i njegova serija Pandora na Institutu za savremenu umetnost 1962. pokazuju tendencije proto op umetnosti. Martin Gardner je predstavio op umetnost i njen odnos prema matematici u svojoj rubrici o matematičkim igrama iz jula 1965. u časopisu Scientific American. U Italiji, Franko Grinjani, koji je prvobitno školovan kao arhitekta, postao je vodeća sila grafičkog dizajna gde je op umetnost ili kinetička umetnost bila centralna. Njegov Vulmark logo (pokrenut u Britaniji 1964. godine) je verovatno najpoznatiji od svih njegovih dizajnova.[6]

Op umetnost u modernoj arhitekturi kao mozaik, slika emajl bojom na čeliku Stefana Napa na Univerzitetu u Torunju u Poljskoj (1972).

Op umetnost možda bliže proizilazi iz konstruktivističke prakse Bauhausa.[7] Ova nemačka škola, koju je osnovao Valter Gropijus, naglašavala je odnos forme i funkcije u okviru analize i racionalnosti. Učenici su naučili da se fokusiraju na celokupni dizajn ili celokupnu kompoziciju kako bi predstavili objedinjene radove. Op umetnost takođe potiče od obmanke i anamorfoze. Povezana je i sa psihološkim istraživanjima, posebno sa Geštaltovom teorijom i psihofiziologijom.[2] Kada je Bauhaus bio primoran da prestane s radom 1933. godine, mnogi njegovi instruktori pobegli su u Sjedinjene Države. Tamo je pokret uzeo korene u Čikagu i na kraju na Blek Mauntin koledžu u Ešvilu, Severna Karolina, gde su Eni i Džosef Albers na kraju predavali.[8]

Op umetnici su tako uspeli da iskoriste različite fenomene“, piše Poper, „naknadnu sliku i uzastopni pokret; smetnje u liniji; efekat zaslepljivanja; dvosmislene figure i reverzibilna perspektiva; uzastopni kontrasti boja i hromatske vibracije; a u trodimenzionalnim radovima različita gledišta i superponiranje elemenata u prostoru.[2]

Neki članovi grupe Nove tendencije (1961–1965) u Evropi su se takođe bavili op umetnošću, kao što su Almir Mavignier i Gerhard fon Grivenic, uglavnom sa svojim serigrafijama. Proučavali su optičke iluzije. Termin op je iritirao mnoge umetnike označene pod njim, posebno uključujući Albersa i Stanšaka. Oni su diskutovali o nastanku termina primerenije oznake, odnosno perceptivne umetnosti.[9] Od 1964. Arnold Šmit (Arnold Alfred Šmit) je imao nekoliko samostalnih izložbi svojih velikih, crno-belih optičkih slika izloženih u galeriji Teren u Njujorku.[10]

Responzivno oko[uredi | uredi izvor]

Godine 1965, između 23. februara i 25. aprila, izložba pod nazivom Responzivno oko, koju je kreirao Vilijam K. Sajc, održana je u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku i gostovala je u Sent Luisu, Sijetlu, Pasadeni i Baltimoru.[11][12] Prikazani radovi su bili širokog spektra, obuhvatajući minimalizam Frenka Stele i Elsvorta Kelija, glatku plastičnost Aleksandra Libermana, zajedničke napore grupe Anonima, pored dobro poznatih umetnika, Viktora Vazarelija, Džulijana Stančaka, Ričarda Anuškijeviča, Ven-Jing Caj, Bridžit Rajli i Đetulio Alvijani. Izložba se fokusirala na perceptivne aspekte umetnosti, koji su rezultat iluzije pokreta i interakcije odnosa boja.

Izložba je ostvarila uspeh kod publike (posećenost je bila preko 180.000),[13] ali je manje dobro primljena od strane kritičara.[14] Kritičari su odbacili op umetnosti po osnovi da prikazuje ništa više od obmanke, ili trikova koji zavaravaju oko. Bez obzira na to, prihvaćenost javnosti je porasla, i slike op umetnosti su korišćene u brojnim komercijalnim kontekstima. Jedan od ranih radova Brajana de Palme bio je dokumentarni film o izložbi.[15]

Način rada[uredi | uredi izvor]

Počevši od 1965. Bridžit Rajli je počela da proizvodi op umetnost zasnovanu na bojama;[16] međutim, drugi umetnici, kao što su Džulijan Stanšak i Ričard Anuškevič, uvek su bili zainteresovani da boje postanu primarni fokus njihovog rada.[17] Džosef Albers je 1950-ih podučavao ova dva primarna praktičara u školi „Funkcija boje“ na Jejlu.

Najznačajniji predstavnici optičke umetnosti[uredi | uredi izvor]

Jedan od najznačajnijih predstavnika u ovoj umetnosti je mađarski umetnik Viktor Vazareli, kao i Bridžet Rilej, Jesus-Rafael Soto, Juri Mesen – Jašin, Rihard Anuskijevič, Julijan Stančak, Karlos Kruz-Diaz i drugi.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Artspeak, Robert Atkins, ISBN 978-1-55859-127-1
  2. ^ a b v „The Collection - MoMA”. The Museum of Modern Art. Pristupljeno 5. 11. 2017. 
  3. ^ Lee, Alan. "Seurat and Science." Art History 10 (June 1987): 203-24.
  4. ^ Jon Borgzinner. "Op Art", Time, October 23, 1964.
  5. ^ „Op-Art: History, Characteristics”. www.Visual-Arts-Cork.com. Pristupljeno 5. 11. 2017. 
  6. ^ „The Hypnotic, Mind-bending Work of Italian Designer Franco Grignani”. Eye on Design (na jeziku: engleski). 2019-06-28. Pristupljeno 2019-12-15. 
  7. ^ „Op-Art: History, Characteristics”. www.visual-arts-cork.com. Pristupljeno 2019-12-15. 
  8. ^ „Black Mountain College Movement Overview”. The Art Story. Pristupljeno 2019-12-15. 
  9. ^ Bertholf. "Julian Stanczak: Decades of Light" Yale Press
  10. ^ „A Brief History of the Terrain Gallery”. TerrainGallery.org. Arhivirano iz originala 3. 4. 2010. g. Pristupljeno 5. 11. 2017. 
  11. ^ Seitz, William C. (1965). The Responsive Eye (exhibition catalog) (PDF). New York: Museum of Modern Art. OCLC 644787547. Pristupljeno 23. 1. 2016. 
  12. ^ „The Responsive Eye” (PDF) (Saopštenje). New York: Museum of Modern Art. 25. 2. 1965. Pristupljeno 23. 1. 2016. 
  13. ^ Gordon Hyatt (writer and producer), Mike Wallace (presenter) (1965). The Responsive Eye (Television production). Columbia Broadcasting System, Inc. Arhivirano iz originala 2013-01-03. g.  (Available on YouTube in three sections.)
  14. ^ „MoMA 1965: The Responsive Eye”. CoolHunting.com. Arhivirano iz originala 28. 9. 2009. g. Pristupljeno 5. 11. 2017. 
  15. ^ Brian De Palma (director) (1966). The Responsive Eye (Motion picture). 
  16. ^ Hopkins, David (14. 9. 2000). After Modern Art 1945-2000. OUP Oxford. str. 147. ISBN 9780192842343. Pristupljeno 5. 11. 2017 — preko Google Books. 
  17. ^ See Color Function Painting: The Art of Josef Albers, Julian Stanczak, and Richard Anuszkiewicz, Wake Forest University, reprinted 2002

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Op umetnost na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Оп_уметност&oldid=27553718”