Rusko-turski rat (1768—1774)

Rusko-turski rat (1768—1774)
Vreme 1768–1774 Mesto Istočna Evropa, Kavkaz, Egejsko more Ishod Kučukkainardžijski mir

Rusko-turski rat (1768—1774) je pripreman dugo i temeljno. Cilj Rusije bio je da izađe na toplo more, u ovom slučaju Crno more. Zato je ruska tajna diplomatija krenula u ozbiljne pripreme i u tom cilju je uspela da u Evropi podbuni Grke, Rumune i Crnogorce. Rasplinuti na više frontova Turci su iz njega izašli poraženi.

Posledica rata bilo je veliko slabljenje Osmanskog carstva. Rusija je obezbedila izlaz na Crno more, kao i pravo da se meša u unutrašnju politiku Turske u pitanjima zaštite hrišćanskih naroda.

Između prvog i drugog rusko-turskog rata za vreme carice Katarine prilike su se razvijale u glavnim linijama na sledeći način: Rusija je pripremala osvojenje Krima i krajeva oko Kubana što je bilo god. 1783 sprovedeno i formalno u delo. Južno-ruski krajevi na severu od Crnog mora i Krim sastavili su novu pokrajinu zvanu »Novorosija«

Uzroci rata

Izbijanje rata je bila posledica zategnute situacije u Poljskoj gde su se plemići pobunili protiv vlasti kralja Stanislava II, nekadašnjeg ljubavnika i marionete carice Katarine. Ovi plemići su napali trupe koje je Katarina poslala u pomoć kralju, a zatim se povukli u susedne zemlje. Jedna grupa ruskih kozaka je 1768. upala u grad Balta u poteri za poljskim ustanicima. Krimski Tatari su zbog toga požalili sultanu Mustafi III u Carigradu. Tako je sultan 25. septembra 1768. proglasio rat Rusiji i uspostavio savez sa poljskim ustanicima. Rusija je dobila podršku Ujedinjenog Kraljevstva koja je omogućila nesmetan pristup ruskih brodova Sredozemlju.

Tok rata

Iako je Osmansko carstvo objavilo rat, Turci nisu uzeli inicijativu u ratu, jer im je tokom celog rata nedostajala prava strategija. To je dozvolilo generalu Suvorovu da uguši pobunu u Poljskoj i 1768. zauzme Krakov. Za to vreme Ruska baltička flota je februara 1770. stigla do Moreje (u Grčkoj), gde su pomoću špijuna inicirali neuspeli narodni ustanak. Ipak, Turci su morali da vojsku iz Ukrajine pošalju u Grčku, što se zakomplikovalo posle uništenja turske flote u pomorskoj bici kod Češme koja je trajala od 5. do 7. jula.

Istog dana kada je admiral Orlov porazio Turke na Egejskom moru, feldmaršal Pjotr Rumjancev je u Ukrajini porazio Turke i njihove saveznike u bici na reci Larga. Dve nedelje kasnije Rusi su odneli još veću pobedu u bici kod Kagula. Iznenadni napad na poluostrvo Krim prinudio je tatarskog kana da pošalje svoga sina u Petrograd da pregovara o miru. Time je krimska tatarska država okrenula leđa saradnji sa Osmanskim carstvom.

Suvorov je 1773. završio kampanju u Poljskoj i prešao da se bori u Ukrajini. Tu je ređao pobedu za pobedom i stekao reputaciju nepobedivog generala. Osmansko carstvo je 1774. zatražilo da pregovara o miru.

Kučukkainardžijski mir

Glavni članak: Kučukkainardžijski mir

Rat je okončan Kučukkainardžijskim mirom iz jula 1774. godine. Rusija je dobila određene teritorije u Ukrajini i na Kavkazu. Krimski Tatari su dobili nezavisnost od Turske i time faktički potpali pod rusku interesnu sferu. Rusija je takođe kao najvažniju posledicu ove pobede dobila pravo na neometano korišćenje Bosfora i Dardanela kao i pravo da se meša u unutrašnju politiku Turske u pitanjima zaštite hrišćanskih naroda.

Posledice

Ovaj rat je možda i presudno uticao na potonje urušavanje turskog carstva i na seriju ustanaka neturskih naroda, koji su se u narednih vek i po jedan po jedan završili oslobođenjem i nezavisnošću od centralističke turske vlasti.

Uspeh koji je u ovom ratu imala carica Katarina Velika može delom da zahvali ustanku u Severnoj Americi zbog kojeg je velika saveznica Turske i zaštitnica turskih interesa — Velika Britanija, privremeno više bila okrenuta sebi i sopstvenim problemima, nego Bosforu.

U isto vreme, u Crnoj Gori je nimalo slučajno na vlasti lice u istoriji poznato kao Šćepan Mali, zasluženo ili ne proglašen za samozvanog cara.

Srbija je obeznarođena i poučena poslednjim represalijama i egzodusima krajem 17. i sredinom 18. veka zahvaljujući oportunizmu pravoslavnog monaštva koje je trebalo da preuzme organizaciju ustanka u Srbiji, uspela da ostane po strani od ovog rata i da time kupi vreme do sledeće prilike, tj. do početka 19. veka kada je svoj nacionalni projekat uspela da izvede do kraja.

Literatura

• Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga. 
• Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura.