Umetničko klizanje

Klizači Marija Petrova i Aleksej Tihonov

Klizaljka ili sličuga.

Umetničko klizanje je zimski sport u kojima individualci, parovi, ili grupe ljudi izvode skokove, piruete, i ostale poteze na ledu, često praćeni muzikom. Klizači se takmiče u više nivoa, od početnika do profesionalca, na nacionalnim i međunarodnim takmičenjima. Međunarodna klizačka organizacija (ISU) određena je za takmičenja i suđenja na njima. Umetničko klizanje spada u jedno od odabranih sportova na Zimskim olimpijskim igrama.

Glavna međunarodna takmičenja većinom organizuje lično ISU. U to se uključuje Zimske olimpijske igre, Svetsko prvenstvo u umetničkom klizanju, ISU Gran pri, Evropsko prvenstvo u umetničkom klizanju i prvenstvo Četiri kontinenta.

Sam sport je takođe usko povezan i sa šou biznisom. Glavna takmičenja uključuju egzibicije u kojima najbolji klizači izvode tačke po izboru, bez ikakvih zabrana i ograničenja pred publikom. Mnogi klizači danas, i tokom karijere, kao i posle nje, klizaju i učestvuju u klizačkim egzibicijama i predstavama obično po završetku godišnje klizačke sezone (obično u leto i proleće).

Istorijat

Litografija iz 1862. koja prikazuje ljude koji klizaju po zaleđenom jezeru

Umetničko klizanje je nastalo sredinom 19. veka kada se izrađuju prve Halifaks klizaljke prvo od gvožđa pa posle i od čelika. Do tada su se ljudi klizali uz pomoć klizaljki napravljenih od drveta ili kostiju a u Evropi se najviše razvio u Holandiji koja, bogata kanalima, razvila ovaj stil kao brzi metod prevoznog sredstva preko zime. Ubrzo klizanje postaje deo rekreacije, zabave i na kraju sporta pa su ostali zapisi da su se još sredinom 18. veka organizovale trke u brzini koje su se kasnije proširile na druge zemlje kao što su Engleska, Škotska, Švedska, Norveška, Nemačka, Austrougarska i Rusija.

Iako se prvim klizačem umetničkom klizanja smatra Englez Robert Džouns koji je živeo u 18. veku i napisao knjigu o osnovnim figurama na ledu, za nastanak zvanične forme klizanja i stila zaslužan je američki klizač Džekson Hejnskoji je predstavio svoje slobodne i zadivljujuće tehnike sredinom 1860-ih. Uprkos popularnosti u Evropi, Hejnov „Internacionalni stil“ nije došao do Amerike sve do kasno posle njegove smrti.

Međunarodna klizačka organizacija je osnovana 1892. Prvo Evropsko prvenstvo, tada samo za muškarce, je održano 1891. dok je Prvo svetsko prvenstvo održano 1896. godine gde je prvi osvajač bio Gilbert Fuks. Medž Sajers je bila prva žena koja se takmičila na Svetskom prvenstvu 1902, a takmičenje je završila kao drugoplasirana. ISU je odmah posle toga zabranio ženama takmičenje protiv muškaraca, ali je zato 1906. osnovao odvojeno takmičenje namenjeno ženama. Takmičenje sportskih parova je prvi put uvedeno 1908. na Svetskom prvenstvu, gde su pobedili Ana Hibler i Hajnrih Burger. Prve olimpijske igre sa umetničkim klizanjem kao standardnom disciplinom održane se iste godine.

Tokom 20. marta, 1914. međunarodno klizačko takmičenje je održano u Nju Hejvenu u Konektikatu. Ono je prethodilo kasnijim nacionalnim takmičenjima u SAD i Kanadi.

Tokom 1920-ih i 1930.ih godina, klizačkom scenom je dominirala Sonja Heni, koja je razvila i iskoristila takmičarski uspeh da bi započela i profesionalnu karijeru filmske zvezde i klizača na turneji. Heni je takođe dizajnirala kostime za ženske klizačice uvodeći kratke haljinice i bele sličuge čime je promovisala klizanje kao glamurozni sport. Tih godina u muškoj konkurenciji najbolji su bili Gilis Grafstrem i Karl Šefer.

Klizačka takmičenja su bila prekinuta tokom Drugog svetskog rata. Posle rata klizačkom scenom su počeli da dominiraju klizači iz SAD i Kanade, koje su uveli neke nove tehničke inovacije. Dik Baton, olimpijski šampion 1948. i 1952, bio jr prvi klizač koji je izveo dvostruki aksel kao i trostruki lup, kao i tada nepoznatu piruetu flying camel.

Prvo Svetsko prvenstvo u disciplini plesnih parova održalo se tek 1952. U prvim godinama, u plesu su ubedljivo dominirali britanski klizači. Prvi osvajači klizačkih titula u plesu bili su Džin Vestvud i Lorens Demi.

Dana 15. februara, 1961, ceo tim umetničkih klizača Sjedinjenih Američkih Država je poginuo u avionskom udesu iznad Brisela, Belgija na putu za Svetsko prvenstvo koji je trebalo da se održi u Pragu. Ova tragedija znatno je unazadila američku klizačku scenu koja je morala opet da se nanovo izgrađuje.

U istom trenutku, Sovjetski Savez postaje dominantna sila u ovom sportu, naročito u sportskim i plesnim disciplinama. Na svim Zimskim olimpijskim igrama od 1964. do današnjeg dana, sovjetski (kasnije ruski) parovi osvajali su zlato. Na Olimpijskim igrama u Solt Lejk Siitju 2002. Rusi Jelena Berežnaja i Anton Siharulidze podelili su zlato sa kanadskim parom koji su činili Džejmi Sejl i David Peletje, čime je prekinut niz uzastopnih pobeda Rusije.

Obavezni elementi formalno je obuhvatalo 60 posto od ukupne ocene u pojedinačnoj konkurenciji, što je nažalost značilo da bi klizači koji naprave sebi veliko vođstvo na početku takmičenja mogli osvojiti zlato, čak i ako bi slabije izveli slobodni program. Kako je televizija počela da prati i izveštava sa klizačkih događaja, čitavo klizanje je postalo više od ozbiljnog sporta. Početkom 1968, ISU počinje rigoroznije da kontroliše telesnu težinu takmičara, a 1973, uveden je prvi put kratki program. Midori Ito je 1990. izvela trostruki aksel ušavši u istoriju kao prva žena koja je to uspela, dok je Kurt Brauning kao muškarac prvi izveo četvorostruki okret.

Umetničko klizanje je veoma popularan i važan deo Zimskih olimpijskih igara, u kojima elegancija i gracioznost, što učesnika, a što i njihovih pokreta privlači i dan danas veoma veliku pažnju i oduševljenje ogromnog broja navijača. Ono što takođe nije iznenađujuće je da je činjenica da najbolji klizači pokazuju iste psihičke i psihološke atribute kao i gimnastičari. Većina najboljih klizača dolazi baš iz Rusije i SAD koje su već tradicionalno jake u tom sportu.

Oprema

Klizaljke umetničkih klizača se vidno razlikuju od hokejaških. Osim što su mnogo manje i jednostavnijih sečiva, one na vrhu imaju takozvane "zupce", tj. špiceve koje pomažu klizaču da odrade skok ili određene figure koje bi bez njih bile nemoguće izvesti. Špicevi su za klizače u plesnoj disciplini manji, a i štikla je ujedno niža.

Oštrenje klizaljki

Sečivo klizaljke je zaobljeno na vrhu prstiju u radijusu od dva metra. Danas su one dizajnirane da održavaju što veću moguću klizačku stabilnost. Oštrica klizaljki je oko 4mm tanka. Oštrica je najvažnija u čitavom sportu, oštra je kao žilet (da bi mogao da seče led, koja je nažalost najviše doprinosila u povredi klizača) i ima dve ivice.

Klizaljke umetničkih klizača su negde oko inč manje tj niže od ostalih klizača u drugim disciplinama, da bi mogli više da kontrolišu rad nogu (što je veoma važno u plesnoj disciplini) kao i da bi imali više kontrole u izvođenju drugih figura.

Klizaljke se tradicionalno izrađuju ručno od više slojeva kože ali se na tržištu mogu naći i one od sintetičkih materijala sa termoizolacijom. Takve klizaljke su više tražene među klizačima zato što su izdržljivije a ujedno i lakše pa pružaju više osećaja od kožnih koje su brže propadale od modernijih. Poslednji dizajn u izradi klizaljki donose izdignutiju petu koje dozvoljavaju veću fleksibilnost i više slobode. Tipična i uobičajena boja klizaljki za muškarce je obično crna, dok devojke najčešće nose bele ili boje kože. Iako postoje i duge boje ove dve su standardne na takmičenjima a klizači neretko navuku čarapu preko klizaljki, kako bi se uklopila uz kostim ili zbor sigurnosti sa pertlama.

Prikaz zubaca i vrha metalnog dela klizačke cipele.

Oštrica je snažno pričvršćena za cipelu šrafovima i ima dve ivice, spoljašnju i unutrašnju. Oštrenje klizaljki je obavezno kao deo održavanja što ponekad rade profesionalni oštrači.

Ostala oprema koju klizači koriste uključuje i uloške koje štite klizača od padova, ublažavajući mu pad i bol, naročito kad uči novi skok. Još jedan deo opreme je i štitnik za klizaljke koji se stavlja na oštricu kad klizač želi da prošeta (npr. do podijuma) kada nije na ledu. Štitnik štiti oštricu od prljavštine, rđe i oštećenja ali i podlogu nad kojoj se hoda.

Kostimi

Odeća za klizanje obuhvata haljinu i suknju za žene, tj. pantalone za muškarce. Za takmičenja ovi delovi odeće mogu biti komplikovano dizajnirani i mogu dostići cene od hiljadu dolara što sve zavisi od vrhunskog dizajnera. Za vežbu, klizači oba pola koriste gamašne ili tanke fleksibilne pantalone. Debele specijalne najlonke u boji mesa se takođe nose u kombinaciji sa suknjom ili haljinom zbog dodatne toplote i bolje estetske kvalitete. Ženski takmičari su najčešće oni koji praktikuju te najlonke, a njihovi kostimi otkrivaju mnogo manje nego što se u prvom utisku vidi. Takmičarska odeća i za muškarce i za žene, naročito u plesnoj disciplini mogu biti više otvorena što ponekad izaziva žalbe zbog "preterane golotinje". Ipak izgled opreme i dalje zavisi od izbora klizača pa iako postoje neka ograničenja, nije zabranjena za nošenje.

U klizanju se ocenjuje i izgled klizača, tj. kostima. Pri njegovom izboru takmičari se trude da bude udoban, atraktivan i da ne ograničava pokret. Mora da zadržava toplotu tela, da se brzo suši i bude rastegljiva. Kod žena u pojedinačnoj kategoriji, suknja mora da bude kratka i pokriva samo kukove i butine. U disciplini plesa preporučuje se duža haljina zbog efekta na ledu, a pošto nema skokova, nema opasnosti za takmičarku.

Od 2004. godine dozvoljeno je ženama da nose pantalone iako je do tada bilo strogo pripisana samo suknja dok su muškarcima dozvoljene samo pantalone ali se nošenje helanki ne uzima uvek za dedukciju.

Ako deo kostima krene da se raspada tokom programa, njeni delovi mogu ugroziti klizača na ledu. Zbog toga veoma bitno da se iz kostima izbace perle i drugi detalji koji bi se usled nekog pokreta mogli rasuti po ledu.

Nošenje istog kostima za parove nije strogo propisana pa sportski (i delom plesni) timovi mogu nositi potpuno drugačije kostime u programu.

Klizalište

Klizačka takmičenja se obično organizuju u otvorenim ili zatvorenim klizalištima standardnih dimenzija. Prema ISU pravilima klizalište mora biti ovalnog oblika, 60X30 m, tj. ne sme biti manji od 56X26 metara, dok temperatura leda iznosi -4 °C. Klizališta u Evropi mogu biti raznih dimenzija u zavisnosti od grada i vremena kad su izgrađeni. Prvo klizalište namenski napravljeno za umetničko klizanje sagrađeno je 1876. u Londonu pod nazivom Glaciarijum. Nešto kasnije, 1910. u Nemačkoj izgrađeno je tada najveće javno klizalište Sportpalast površine 2.44 m². Danas se najvećim otvorenim klizalištem smatra Fuđuku Hajlend, izgrađen 1967. u Japanu sa površinom od 165.750 m².

Discipline

Ulrih Salkov, Pojedinačno muškarci (1908)

Sinhrono klizanje.

Umetničko klizanje, kao olimpijski sport, obuhvata u sebi sledeće discipline:

• Klizanje pojedinaca, za muškarce i žene. Klizači na takmičenjima izvode programe uz muziku koju su sami, ili uz pomoć trenera, izabrali. Nakon kvalifikacija, takmičenje se sastoji iz dva dela: kratkog i slobodnog programa. Kratak program traje 2 minuta i 50 sekundi sa barem osam obaveznih tehničkih elemenata sa koracima koji ih povezuju. Slobodni program traje 4 minuta u ženskoj i 4 i po minuta u muškoj konkurenciji. Obavezni elementi koji se moraju ispuniti su: skokovi, piruete i koraci. Takmičari se ocenjuju na osnovu tehnike, koreografije, interpretacije, muzike, originalnosti izbora muzike i kvaliteta izvođenja.
• Sportski parovi je disciplina koja se sastoji od tima muškarca i žene. Obavezni tehnički elementi za parove obuhvataju dizanje (lift) u kojima se žena drži visoko iznad partnerove glave i to u raznim varijacijama, zavisno od međusobnog dogovora, solo skokove, solo piruete sa promenom noge, piruetu u paru, "spiralu smrti" (gde muškarac zabada vrh svoje klizaljke u led, dok drugu ispruži ispod partnerkinog tela, koju vrti u krug oko sebe, što je moguće niže ledu) i niz spirala. Par izvodi specifične elemente samo za tu disciplinu kao što su skok sa bacanjem, u kom muškarac baca partnerku visoko, dok se ona dočeka na led izvodeći skok.
• Plesni parovi je disciplina koja se isto sastoji iz mešovitog tima muškarac/žena. Od sportskih parova se razlikuju prvenstveno po tome što se više fokusiraju na komplikovane korake koje se striktno drže forme plesa i ritma muzike više nego na akrobatske skokove, bacanja i podizanja. Klizači imaju dva obavezna plesa: jedan originalni na zadatu muzičku temu i četvorominutni slobodni ples uz muziku koju biraju sami klizači. Samo takmičenje ima tri faze koje obuhvata obavezni ples, originalni ples i slobodni ples. Obavezni ples se bira između 18 plesova koja je priznala Međunarodna klizačka federacija. U pitanju su plesovi: austrijski valcer, zlatni valcer, rumba d`amore, ča-ča-ča, silver samba, midnajt bluz, kilijan, jenki polka, kvikstep, paso doble, rumba, argentinski tango, tango romantika, bluz, vestminsterski valcer, bečki valcer, zvezdani valcer i ravensburgški valcer. Ovi plesovi su sastavljeni od nizova koraka prema određenom šablonu uz muziku koja ima određen ritam i brzinu. Par mora biti u skladu sa muzikom, muzičkim izrazom i plesnim koracima. Ovaj ples čini 20% krajnje ocene. Za fazu originalnog plesa tip, ritam i tempo bira klizačka federacija koja uslove objavljuje dve godine unapred. Klizači biraju konkretnu numeru i koreografiju. Dužinu programa određuje ISU na godišnjem nivou mada uvek u proseku iznosi oko dva i po minuta. Na takmičenjima ovaj ples čini 30% krajnje ocene. Slobodanples je niz koraka koju bira par i traje između 3:50 do 4:10 minuta. Njeno izvođenje čini 50% konačne ocene. Uprkos nedostatku skokova uobičajeni za druge discipline, ples ima najdetaljnije moguće ocenjivanje u čiju ocenu ulaze i veoma važni tehnički elementi. Za sada se jedino se u plesnoj disciplini mogu dozvoliti muzičke numere sa vokalima.

Srodni sportovi i predstave u kojima se koriste tehnike umetničkog klizanja:

• Sinhrono klizanje, za izmešane grupe klizača može biti u grupi od 12 do 20. U takvom takmičenju sinhronizovanost svih igrača najvažnija je, i veoma odlučujuća za ocenu. Zajedno prave formacije na ledu.
• Takmičenje u "obaveznim likovima" u kom klizač koristi svoje klizaljke da bi crtao figure na ledu, najčešće u obliku osmice, kao i slične oblike na ledu. Likovi su ocenjivani su po geometrijskoj tačnosti krugova, kao i po pravilnosti i čistoći okreta koji se izvode, kao i po tome da li je klizač tačno ponovio istu figuru unapred predviđeni broj puta. Obavezni likovi su 1990. godine bili obavezan deo takmičenja u umetničkom klizanju, kada su ukinuti na evropskim i svetskim prvenstvima, i zatim ubrzo nestali i sa svih ostalih takmičenja. Danas se obavezni likovi retko treniraju i još manje se izvode na takmičenjima. SAD je poslednja država koja je zadržala takmičenje u obaveznim likovima, mada opet, poslednji put je takvo takmičenje održano 1999. godine.
• Klizačka disciplina koja obuhvata dva para na ledu. U timu postoji dva muškarca i dve žene koji izvode figure i elemente iste kao kod sportskih parova, samo što se ocenjuje i sinhronizovanost sva četiri učesnika.
• Teatar na ledu, poznat i kao „balet na ledu“ nije takmičarskog već izvođačkog stila. Ovo je forma koja obuhvata grupu ljudi koji kližu manje strukturno a više sinhronizovano kao deo predstave za publiku. Dozvoljeno korišćenje propratnih elemenata, kao i svih mogućih kostima. Jedan od poznatijih grupa jeste Nacionalni balet na ledu iz Sankt Peterburga koji je osnovao Konstantin Bojarski 1967. godine kako bi prikazao klasičnu operu na ledu. Postoje i verzije za decu sa prikazima bajki i likova iz crtanih filmova.
• Adađo klizanje, forma klizanja koju obično viđamo u klizačkim predstavama, gde klizač izvodi mnogo spektakularnih akrobatskih podizanja ali malo ili čak i nimalo nema pojedinačnih elemenata koje normalni takmičarski parovi moraju da urade.
• Posebni elementi (Special figures), obuhvata nadmetanje takmičara u stvaranju i izvođenju originalnog elementa - figure.
• Akrobatsko klizanje, takođe poznato i kao „akrobacije na ledu“ ili „Ekstremno klizanje“, je kombinacija cirkuskih tačaka, tehničkih umeća gimnastičarskih umetnika, i umetničko klizanje. Akrobatsko klizanje ujedinjuje više sportskih disciplina i vremenom sve više postaje popularno u svetu.

Skokovi

Aksel skok

Skokovi u klizanju obuhvataju da klizač u toku izvođenja skoči odražavajući se što više od leda i munjevito se rotirajući što je više moguće u vazduhu, da bi na kraju što je najviše moguće pravilnije spustio na zemlju. Postoji mnogo vrsta skokova, ali svi se identifikuju po tome što je neophodno da se klizač odbaci od leda i rotira u vazduhu.

U skoku klizači rotiraju u jednom smeru, bilo u smeru kazaljke na satu, bilo u smeru suprotnom kazaljci na satu. Klizači mogu da izvode i skokove u oba smera, ali to nije uobičajeno na takmičenjima.

Postoje šest osnovnih skokova u klizanju. Dele se na dve kategorije:

Skokovi koji se počinju pomoću vrha oštrice na klizaljki (pomoću špica) su (poređani od najlakšeg do najtežeg):

1. Tulup (Toe-loop)

   Video prikaz skokova

2. Flip (Flip)
3. Luc (Lutz)

Skokovi koji se rade uz pomoć ravnog dela oštrice na klizaljki

1. Salhov (Salchow)
2. Ritberger (Loop)
3. Aksel (Axel)

Od broja rotacija izvedenih u vazduhu tokom skoka zavisi od njih da li će skok biti jednostruki, dvostruki, trostruki, ili čak četvorostruki. Većina vrhunskih klizača muškaraca izvode trostruke i četvorostruke skokove dok vrhunske klizačice izvode sve trostruke skokove i dvostruki aksel. Samo vrlo mali broj klizačica uspešno izvodi trostruki aksel na takmičenju.

Postoje i varijacije skokova. Jedna od varijacija, poznata i kao Tano, podrazumeva da klizač tokom skoka drži jednu ruku podignutu visoko iznad glave. Ime potiče od klizača Brajana Boitana, koji je skočio trostruki luc sa jednom podignutom rukom.

Postoji određeni broj skokova koje se ne izvode kao pojedinačan skok ali se koriste u kombinacijama i sekvencama skokova ili koraka. Neki od njih su:

1. Ojler (half-loop)
2. Polu-flip (half-flip)
3. Vali (Walley jump)
4. Skok „špaga“ (Split jump)
5. Kadet (Waltz jump)
6. Aksel sa unutrašnje ivice (Inside axel)
7. Aksel sa doskokom na odskočnu nogu (One-foot axel)

Skokovi se često izvode u kombinaciji skokova.

Da bi se serija skokova mogla nazvati kombinacijom, drugi (i svaki sledeći) skok mora da se izvede neposrednim odskokom iz doskoka prethodnog skoka, ne sme obuhvatati ni korake, ni okrete, čak ni promenu ivice doskočne noge između skokova.

Serija skokova se naziva sekvencom skokova, kada osim osnovnih, sadrži i pomoćne skokove.

Piruete

Postoje više vrsta pirueta, indentifikuju se i razlikuju po različitosti pozicije ruku, nogu, i uglu povijenosti leđa. Piruete se obavljaju na ravnom delu oštrice. Uprkos popularnom mišljenju, pirueta se ne obavlja na zaobljenom vrhu klizaljke—one su tu prvenstveno samo za skokove.

Piruete se mogu izvoditi na bilo kojoj nozi. Za klizače koji se rotiraju u smeru suprotnom od kazaljke na satu, i pirueta na levoj nozi obično se naziva prednja, dok se pirueta na desnoj nozi naziva zadnja.

Uskočena pirueta je pirueta koja počinje skokom. Ima različitih uskočenih pirueta - uskočena lasta, uskočena donja, preskočena donja i sl.

Piruete su obavezni element u svakoj disciplini klizanja.

Koraci i spirale

Sekvenca koraka je obavezan element u takmičarskim programima. U sebi sadrži korake, poskoke i razne vrste okreta, koji se izvode po putanji koja može biti oblika (približno prave) linije, kruga, ili u obliku latiničnog slova s.

Postoji više vrsta okreta koji klizač može koristiti tokom izvođenja:

• trojka
• protivtrojka
• okret
• protivokret
• Mohawk korak
• Choctaw korak
• Twizzle, višestruke rotacije na jednoj nozi po linijskoj putanji

Spirale i njihove sekvence su takođe obavezni element (u ženskom pojedinačnom izvođenju i slobodnom sastavu sportskih parova), i obuhvataju klizanje u pozama sa slobodnom nogom podignutom iznad visine iznad kuka u poziciju sličnoj arabeski u baletu, ili „vagi“ u gimnastici. Spirale se izvode klizanjem unapred i unazad, na obe ivice, a uspešnost izvođenja spirala najviše zavisi od ugla oštrice pod kojom se kliže..

Neke spiralne sekvence obuhvataju i spiralu tipa „Bilman“, podizanje noge u stranu, i ostale pozicije.

Takmičarski događaji i ocenjivanje

Međunarodna klizačka organizacija (ISU) je glavna u organizovanju internacionalnih amaterskih klizačkih takmičenja. ISU je glavni posmatrač na svetskim prvenstvima i ostalim glavnim klizačkim događajima kao što su Zimske Olimpijske igre.

U pojedinačnim i u takmičenjima parova, takmičari moraju ispoštovati dve rutine, takozvani „kratki program“, u kojima klizač mora ispuniti listu potrebnih elemenata koje se sastoje od skokova, koraka i okreta; i takozvani „slobodni program“ ili „dugačak program“, u kojima klizač ima malo više vremena i izbora u izvođenju elemenata. Takmičenja plesnih parova obično obuhvataju tri faze: to su "obavezni", „originalni ples“ koji je po takmičenju unapred pripremljen i „slobodan ples“ (koji obuhvata muziku koju klizači izaberu po sopstvenom slobodnom izboru).

Sistem 6.0 ocenjivanja

Klizanje se formalno ocenjivalo po „tehničkim merilima“ (za slobodan program), „potrebni elementi“ (za kratki program), i „prezentaciju“ (u oba programa). Ocene za svaki program bile su od 0.0 do 6.0 i svaki sudija ju je donosio pojedinačno; Sudijske preference su kombinovane da bi se na kraju odlučilo na koje mesto dotični takmičar stoji u svakom programu. Ovakvo ocenjivanje odbačeno je 2004. godine.

Novi sistem ocenjivanja

Godine 2004, dve godine posle skandala koji je usledio na Zimskim Olimpijskim igrama 2002 (gde su dva sportska para dobila zlatnu medalju), ISU je prihvatio novi sistem ocenjivanja, koji je od tada prihvaćen na svim glavnim klizačkim takmičenjima, uključujući i u to Zimske Olimpijske igre u Torinu.

Pod novim sistemom, tehničke ocene se sabiraju i nagrađuju pojedinačno za svaki otklizani element. Ocenjuje se tehnička vrednost kao i pet komponenti programa. Ocena za tehničku vrednost je zbir ocena datih za svaki element koji program u sebi poseduje. Svaki element prvo ocenjuje tehnički specijalista koji je prvo identifikuje. Tehnički specijalista takođe koristi i instant video riplej da bi potvrdio svoju odluku ili je ispravio; Na primer: tačna pozicija noge prilikom početka skoka i dočeka na led. Odluka i ocenjivanje i tehničkog specijaliste zavisi od uspešnosti i preciznosti datog elementa. Grupa od 12 sudija na kraju nagrađuje ili oduzima poene i to od -3 poena do +3 poena. Ostalih pet komponenti programa koje se ocenjuju su klizačke sposobnosti takmičara, prelazi, izvođenje, koreografija i interpretacija i svaka od njih dobija ocenu u rasponu od 10 bodova. Ocena za svaku komponentu je prosek ocena koje daju sve sudije a najviše i najniže se odbacuju. Taj broj se onda množi sa faktorom koji određuju pravila specifična za svako takmičenje. Krajnja ocena je zbir ocene za tehničku vrednost i ocene komponenti pa se tako i manje vešti klizači, sa manje tehničkih elemenata u programu, mogu "umetničkim prikazom" osvojiti veliki broj poena. Najbolji klizači mogu da dobiju do osamdeset poena za kratak program i do 160 za slobodni sastav.

Detaljniji opis svake komponente je više dato u ISU pravilniku pod brojem 322.2. Svaka komponenta je nagrađivana ocenom od 0 do 10, sa markom od 5 being koja je definisana kao „prosečna“. Tih pet ocena se kasnije transformiše u programske ocene određujući ih pritom faktor koji zavisi od težine programa i nivoa težine.

Za dame seniore, osnovni faktor je 0.8 za kratki program i 1.6 za duži program.

Ocenjivanje u umetničkom klizanju je subjektivno i zavisno od sudije do sudije. Uprkos generalnom izboru da jedan klizač izgleda „mnogo bolje“ od drugog, tehnički je veoma teško reći šta jednog od drugog klizača razlikuje da bude markiran ocenom od 5.5 a drugog 5.75 za određene klizačke elemente.

Broj i izbor elemenata u klizačkom programu zavisi od događaja i nivoa takmičenja. U seniorskom internacionalnom nivou, pojedinci, kao i parovi u svoj kratkom programu sadrže do osam tehničkih elemenata. Jedinstvenih osam elemenata su posebno detaljno naznačena za pojedinačne klizače po pravilu ISU broj 310. Svaki klizač mora da pokuša da odradi jednu kombinaciju skokova, dva samostalna skoka, tri piruete, i dve klizačke sekvence. Osam elemenata obuhvata seniorske parove u sportskom klizanju koje obuhvata dva lifta, dva skoka, dve piruete, jednu sekvencu koraka i jednu spiralu smrti (ISU pravilo br. 313).

Slobodni program ima u sebi 14 elemenata za parove i muškarce, a 13 elemenata za žene. Detalji o pravilima elemenata propisao je ISU pravilima u priručniku pod brojem 320 i 321. Parovi rade 4 lifta, 4 skoka, i 6 pirueta, korake, ili spiralu. Muškarci rade 8 skokova, i 6 pirueta kao i sekvencu koraka. Dame rade do 7 skokova, 6 pirueta, korake i spirale.

Skokovi urađeni u kombinaciji su markirani kao samostalni element sa osnovnom ocenom jednakom sumi osnovne ocene za individualne skokove. Mada, neke kombinacije mogu biti i degradirane kao „sekvence“, u kojem je slučaju osnovna ocena 0.8 za sumu od individualnih skokova. Skokovi i elementi seniorskih takmičenja i njihovih osnovnih ocena daje se za četvorostruki tulup (9), trostruki Aksel (7.5), trostruki lutc (6), trostruki flip (5.5), trostruki ritberger (5), trostruki salhov (4.5), trostruki tulup (4) i za dupli aksel (3.5).

Ocenjivanje plesnih parova je donekle isto kao i kod parova i pojedinaca, samo što su kod njih podeljena pravila vezane za ocenjivanje. U obaveznom programu, koraci su specifični i postaju „elementi“ i definisani su za svako izvođenje. U obaveznom programu, ne postoji ocena koja će biti data za koreografiju. Umesto toga postoje ocene vezane za klizačku veštinu i tranziciju i deli se sa ocenom 1.5. U originalnom plesu postoje 5 tehničkih elemenata. U slobodnom plesu, taj broj se podiže na 9 tehničkih elemenata.

Novi sistem ocenjivanja pomera umetničko klizanje bliže ocenjivanju kako imaju sportovi kao što su ronjenje i gimnastika. Takođe ima pretenziju da postane mnogo bolji, precizniji, i profesionalniji. Mada u svakom slučaju, još uvek se postavljaju pitanja da li je novi sistem ocenjivanja zaista bolji od starog. Pod ISU pravilima, sudijske ocene su anonimne, što isključuje mogućnost saznanja i simpatiziranja jednog sudije za određenog predstavnika neke države. Ali opet, postoji pritužba da tehnički specijalisti po mišljenju nekih sada imaju više moći da kontrolišu klizačke ocene.

Ostala takmičenja

Postoje takođe klizačka takmičenja organizovana za profesionalne klizače od nezavisnih promotera. Ova takmičenja obuhvataju pravila koja postavljaju ljudi koji su organizovali takmičenje. Tu ne postoji „profesionalna liga“.

Klizački institut (ISI), i Međunarodna klizačka organizacija, organizuje svoja sopstvena takmičenja i testove. Sedište im je originalno u Minesoti, ali se nedavno preselila u Dalas, u državi Teksas. ISI takmičari su slobodni da se takmiče kod njih ali samo pod uslovom ako prođe njihova testiranja. Postoji jako malo „kvalifikacionih“ takmičenja, ali prvo plasirani klizači u većim takmičenjima uvek upadaju direktno u takmičenje bez kvalifikacije. ISI takmičenja su posebno popularna u Azijskim zemljama koje još nisu požele da sarađuju sa ISU federacijom i ne spadaju u njene članove.

Vidi još

• Evropsko prvenstvo u umetničkom klizanju
• Svetsko prvenstvo u umetničkom klizanju
• Umetničko klizanje na olimpijskim igrama

Spoljašnje veze

• Međunarodna klizačka organizacija
• Skejt Kanada
• Američka klizačka asocijacija
• Kineski umetnički klizači
• Klizači Australije
• Oficijelni sajt klizačkog muzeja i hale slavnih Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. jul 2010)
• Poljska klizačka asocijacija
• SkateWeb Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. oktobar 2017)
• Figure Klizački univerzum
• Baza informacija
• Zlatna klizaljka