Hipohlorasta kiselina

Hipohlorasta kiselina
Nazivi
	IUPAC naziv hipohlorasta kiselina, hlorna(I) kiselina, hloranol, hidroksidohlor
	Drugi nazivi Vodonik hipohlorit, hlor hidroksid
Identifikacija
CAS broj	7790-92-3 ;
3D model (Jmol)	interaktivna slika;
ChEBI	CHEBI:24757 ;
ChemSpider	22757 ;
ECHA InfoCard	100.029.302
EC broj	232-232-5
PubChem C ID	24341;
UNII	712K4CDC10 ;
	InChI InChI=1S/ClHO/c1-2/h2H Ključ: QWPPOHNGKGFGJK-UHFFFAOYSA-N ; InChI=1/ClHO/c1-2/h2H Ključ: QWPPOHNGKGFGJK-UHFFFAOYAT;
	SMILES ClO; ; ; ; ; ;
Svojstva
Hemijska formula	HOCl
Molarna masa	52,46 g/mol
Agregatno stanje	Bezbojni vodeni rastvor
Gustina	Варијабилна
Rastvorljivost u vodi	Rastvorna
Kiselost (pKa)	7,53
Opasnosti
Glavne opasnosti	Oksidaciono sredstvo
Srodna jedinjenja
	Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25°C [77°F], 100 kPa).
	verifikuj (šta je ?)
	Reference infokutije

Hipohlorasta (hipohloritna) kiselina je slaba kiselina sa formulom HClO. Formira se disocijacijom hlora u vodi. Ne može se razdvojiti od reaktanata zbog nestabilnosti. HClO se koristi kao izbeljivač, oksidant, dezodorans i dezinfikator.^[4]^[5]

Dobijanje[uredi | uredi izvor]

Dodavanje hlora vodi će uzrokovati stvaranje i hipohloraste i hlorovodonične kiseline: (HCl):

Cl₂ + H₂O → HOCl + HCl

Upotreba[uredi | uredi izvor]

U organskoj sintezi, hipohlorasta kiselina pretvara alkene u hlorohidrine. U biologiji, hipohlorasta kiselina je napravljena od neutrofila, peroksidacijom hloridnih jona što doprinosi uništavanju bakterija. Hipohlorasta kiselina se koristi za dezinfikaciju bazena.

Reakcije[uredi | uredi izvor]

U vodi, hipohlorasta kiselina partitivno disosuje u anjon hipohlorit: ClO^-:

HOCl

{\overrightarrow {\leftarrow }}

OCl^- + H⁺

Soli hipohloraste kiseline se zovu hipohloriti. Najpoznatiji je NaOCl, koji je glavni sastojak izbeljivača. Pri uticaju sunčeve svetlosti, hipohlorasta kiselina nagrađuje hlorovodonik. Ta reakcija izgleda ovako:

{-2Cl₂ + 2H₂O → 4HCl + O₂}-

HOCl se smatra većim oksidantom nego sam hlor.

Reaktivnost sa biomolekulima[uredi | uredi izvor]

Hipohlorasta kiselina reaguje sa mnogim biomolekulima kao što su DNK, RNK, proteinima, lipidima i aminokiselinama.

Reakcija sa proteinskim sulfhidralnim grupama[uredi | uredi izvor]

Noks et al. je prvi uvideo da je hipohlorasta kiselina sulfhidralni inhibitor da u dovoljnim količinama može skroz da inaktivira proteine koji imaju slufhidralne grupe. Ovo je zado što hipohlorasta kiselina oksidira sulfhidralne grupe što vodi do disulfidne veze što uzrokuje uporedo vezivanje proteina. Mehanizam hipohloraste kiseline u oksidaciji sulfhidralnih grupa je sličan hloraminovom. Suglasno sa ovim, kaže se da se sulfhidralne grupe koje sadrže sumpor mogu oksidovati čak tri puta sa molekulima hipohloraste kiseline.

Reakcija sa proteinima i aminogrupama[uredi | uredi izvor]

Hipohlorasta kiselina spremno reaguje sa aminokiselinama sa aminogrupama, gde će se hlor iz HOCl zameniti vodonikom što će uzrokovati stvaranje hloramina. Hlorinirane aminokiseline se divlje razlažu ali proteinske hloramine čuvaju neku kapacitivnost oksidativnosti.

Reakcija sa DNK i nukleotidima[uredi | uredi izvor]

Hipohlorasta kiselina reaguje sporije sa DNK i RNK.

Reakcija sa lipidima[uredi | uredi izvor]

Hipohlorasta kiselina reaguje samo sa nezasićenim vezama lipida. Jon OCl ne reaguje. Reakcije se vrše hidrolizom sa dodatkom hlora jednom od ugljenika a hidroksilnom grupom drugom.

Bezbednost[uredi | uredi izvor]

Hipohlorasta kiselina može formirati eksplozivne supstance.

Reference[uredi | uredi izvor]

^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. uredi
^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
^ Harris, Daniel C. (2009). „Exploring Chemical Analysis, Fourth Edition”: 538.
^ Lide David R., ur. (2006). CRC Handbook of Chemistry and Physics (87th izd.). Boca Raton, FL: CRC Press. ISBN 978-0-8493-0487-3.
^ Susan Budavari, ur. (2001). The Merck Index: An Encyclopedia of Chemicals, Drugs, and Biologicals (13th izd.). Merck Publishing. ISBN 0911910131.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

[1] Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. uredi

[2] Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.

[3] Harris, Daniel C. (2009). „Exploring Chemical Analysis, Fourth Edition”: 538.

[CRC-4] Lide David R., ur. (2006). CRC Handbook of Chemistry and Physics (87th izd.). Boca Raton, FL: CRC Press. ISBN 978-0-8493-0487-3.

[Merck13th-5] Susan Budavari, ur. (2001). The Merck Index: An Encyclopedia of Chemicals, Drugs, and Biologicals (13th izd.). Merck Publishing. ISBN 0911910131.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]