Četiri plemenite istine

Četiri plemenite istine (sanskrit: catvāri āryasatyāni; pali: cattāri ariyasaccāni) predstavljaju temeljni koncept budizma. Ove istine je Sidarta Gautama nakon probuđenja izložio svojim starim prijateljima, petorici asketa, u svojoj prvoj propovedi u Isipatani (današnji Sarnat) blizu Benaresa.

Četiri plemenite istine su:

1. Plemenita istina o patnji (pali: dukha - patnja, bol, tuga) - patnja postoji u životu svakog bića
2. Plemenita istina o nastanku patnje (pali: samudaja) - postoji uzrok patnje, a to su vezanost i žudnja (pali: tanha - žudnja, žeđ) koji nastaju iz neznanja (avidja)
3. Plemenita istina o prestanku patnje (pali: nirodha) - postoji način da se patnja prevaziđe, a to je iščezavanje i iskorenjivanje vezanosti i žudnje
4. Plemenita istina o putu prestanka patnje (sanskrit: marga, pali: magga - put) - postoji način da se eliminišu vezanost i žudnja, a to je osmostruki plemeniti put

Plemenita istina o patnji

Glavni članak: Patnja (budizam)

Prva plemenita istina (pali: dukkha-arijasaćća) se uglavnom prevodi kao „plemenita istina o patnji“. Sve vrste patnje u životu, kao što su rođenje, starost, bolest, smrt, bliskost sa neprijatnim osobama i stanjima, razdvojenost od voljenih i prijatnih stanja, nedobijanje onoga što želimo, žalost, plač, uznemirenost – svi ovi oblici fizičke i mentalne patnje, koji su najšire prihvaćeni kao patnja ili bol, uključeni su u dukkhu.

Buda priznaje i različite oblike sreće, materijalne i duhovne (sreća porodičnog života i sreća života u osami, sreća čulnih zadovoljstava i sreća odvraćenosti, sreća privrženosti i sreća odvojenosti, fizička sreća i mentalna sreća itd.) ali mnoge od njih su uključene u dukkhu. Osećaji sreće zasnovani na vezanosti za prolazne stvari takođe su prolazni, pre ili kasnije. Kada se dogodi promena, ona stvara bol, patnju, nesreću.

Buda je govorio: "O prosjaci, šta je dukkha? Treba reći da je ona tih pet sastojaka prianjanja."

Ukratko, patnja izvire iz pet sastojaka prianjanja. Ono što nazivamo „ja“, prema budističkoj filozofiji, samo je konvencionalni naziv za kombinaciju ovih pet stalno menjajućih sastojaka bića (skandha). Svi su oni nepostojani, svi se neprestano menjaju. A sve što je nepostojano je dukkha.

Pet sastojaka prianjanja su:

1. materija ili oblik (pali: rupa).
2. osećaji ili utisci (pali: vedana) - nastaju zahvaljujući kontaktu čulnih organa sa spoljašnjim svetom (u čulna organa se ubraja i um, koji oseća svet ideja, misli i mentalnih objekata).
3. opažaji (pali: sanjnja) - poput osećaja, i oni nastaju kontaktom naših šest čula sa spoljašnjim svetom. Opažaji su ti koji razlučuju objekte na fizičke i mentalne.
4. izrazi volje ili mentalni obrasci (pali: sankhara) - mentalne veze u umu koje nastaju bezbrojnim ponavljanjem, navike, mišljenja, stavovi... Za razliku od osećaja i opažaja, koji ne stvaraju karmičke posledice, voljne radnje uvek imaju karmičke posledice.
5. svest (pali: vinjnjana) - za svoj objekat ima jedan od šest spoljašnjih fenomena (sliku, zvuk, miris, ukus, opipljivo ili ideju). Ona nije neka vrsta sopstva ili duše i ne čini trajnu suštinu, već se takođe neprekidno menja.

Prema budizmu, ne postoji „ja“ koje bi stajalo iza tih pet sastojaka i doživljavalo dukkhu.

"Postoji patnja, ali ne i onaj ko pati

postoje dela, ali ne i njihov počinitelj." (Budagoša)

Plemenita istina o poreklu patnje

Glavni članak: Uslovni nastanak

Budina prva propoved petorici asketa o četiri plemenite istine.

Druga plemenita istina tiče se nastanka ili porekla patnje (pali: dukkhasamudaja-arijasaćća). Definicija ove istine prema tekstovima pali kanona je da žudnja (pali: tanha – žeđ, želja, žudnja) uzrokuje novo postojanje i novo rađanje, a ispoljava se kao: (1) žudnja za čulnim uživanjima (kamatanha), (2) žudnja za postojanjem i ponovnim rođenjem (bhava-tanha) i (3) žudnja za nepostojanjem (ili samoponištavanjem; vibhava-tanha).

Ta žudnja, koja se manifestuje na najrazličitije načine, uzrok je nastanka svih oblika patnje i kontinuiteta bića. No, čak i ta žudnja, koja se smatra izvorom patnje, zavisi u svome nastanku od nečeg drugog, a to je osećaj, a osećaj nastaje zahvaljujući kontaktu (phassa) i tako dalje se nastavlja krug poznat kao uslovljenost nastanka (patićća-samuppada). Tako žudnja nije jedini, ali je najdirektniji uzrok patnje. Stoga se u nekim spisima u objašnjenje nastanka patnje uključuju i druga “prljanja i nečistoće” (kilesa) pored žudnje, koja se uvek stavlja na prvo mesto.

Ova žudnja ne uključuje samo privrženost čulnim zadovoljstvima, bogatstvu i moći, već isto tako i privrženost idejama, stavovima, verovanjima (dhamma-tanha). Prema Budinoj analizi, sve nevolje i sukobi, od ličnih zađevica do velikih ratova između naroda i država, izviru iz sebične „žeđi“.

Buda je govorio Ratapali: "Svet je gladan i žedan i robuje želji."

Iako htenja i dela (karma/kamma) mogu biti dobra ili loša, ona uvek imaju kao svoju silu ka produžavanju. I dobra i loša dela se nalaze unutar kruga trajanja (samsara). Prema budizmu, volja (odnosno energija) ne prestaje sa prestankom funkcionisanja tela, odnosno smrću; ona nastavlja da se ispoljava u drugom obliku, izazivajući novo postojanje, odnosno preporađanje. Sve dok postoji „žeđ“ da se bude i da se postaje, održava se kružni tok preporađanja (samsara). Njega je moguće zaustaviti jedino kada mu pokretačka sila, ta „žudnja“, presahne zahvaljujući uvidu u istinu i prestanku vezivanja.

Stoga arahant, mada dela, ne akumulira karmu, jer se oslobodio lažne ideje o sopstvu, „žeđi“ za trajanjem i preporađanjem i svakog drugog prljanja i nečistoća.

Plemenita istina o okončanju patnje

Glavni članak: Nirvana

Stupa Čaukandi u Parku jelena, blizu mesta na kojem je Buda održao prvu propoved o četiri plemenite istine

Treća plemenita istina kaže da postoji izbavljenje od patnje, od zamke dukkhe, i ona se naziva plemenitom istinom o dokončanju patnje (dukkhanirodha-arijasaćća), a to je nirvana/nibbana.

Tako je nirvana takođe poznata pod nazivom tanhakkhaja, „iskorenjivanje žeđi“. Pošto budisti smatraju da se prava priroda ili krajnja realnost koju ne može tačno izraziti rečima, ona se često opisuje negativnim pojmovima, kao što su tanhakkhaja „iskorenjivanje žeđi“, asankhata „jedinstvena“, „neuslovljena“, viraga „odsustvo želje“, nirodha „utrnuće“, nibbana „ugasnuće“ ili „iskorenjivanje“.

Buda je govorio: „O prosjaci, postoji nerođeno, nenastalo i neuslovljeno. Kad ne bi bilo nerođenog, nenastalog i neuslovljenog, tada ne bi bilo izlaza iz rođenog, nastalog i uslovljenog. Pošto postoji nerođeno, nenastalo i neuslovljeno, postoji i izlaz za rođeno, nastalo i uslovljeno“.

Nirvana/nibbana nije poništavanje sopstva, jer prema budizmu ni ne postoji sopstvo koje bi trebalo poništiti. Ona je poništavanje iluzije, lažne predstave o sopstvu.

Plemenita istina o putu okončanja patnje

Glavni članak: Plemeniti osmostruki put

Četvrta plemenita istina je o Putu što vodi do iskorenjivanja patnje (dukkhanirodha-gamini-patipada-arijasaćća). Taj put je poznat kao srednji put, zato što izbegava dva ekstrema: jedan je traganje za srećom kroz zadovoljstva čula i to je „nisko, prostačko, svojstveno prostim ljudima"; drugi je traganje za srećom kroz samoumrtvljavanje putem asketizma i on je „bolan, bezvredan i nekoristan“. Pošto je i sam iskusio ta dva ekstrema i našao da su beskorisni, Buda je otkrio srednji put „koji pruža uvid i znanje, vodi do smirenja, uvida, prosvetljenja, nirvane“. Ovaj srednji put se najčešće označava kao Plemeniti osmostruki put (arijaatthangikamagga), jer je sastavljen od osam delova, a to su:

1. ispravno razumevanje (samma ditthi)
2. ispravna misao (samma sankappa)
3. ispravan govor (samma vaćća)
4. ispravno delovanje (samma kammanta)
5. ispravno življenje (samma ađiva)
6. ispravan napor (samma vajama)
7. ispravna svesnost (samma sati)
8. ispravno zadubljenje (samma samadhi)

Suština praktičnog dela Budinog učenja nalazi se u ovom plemenitom osmostrukom putu. To je način života koji treba slediti, praktikovati i razvijati, i to svako može da radi jedino sam za sebe. On je samodisciplina tela, reči i uma, samorazvijanje i samopročišćenje. To je Put što vodi do sagledavanja krajnje realnosti, do potpune slobode, sreće i mira kroz moralno, duhovno i intelektualno usavršavanje.

Tumačenja

Kada se govori o četiri plemenite istine Buda se često upoređuje sa lekarom jer su istine izložene prema drevnom indijskom medicinskom modelu:

1. postoji bolest (postavljanje dijagnoze)
2. postoji uzrok bolesti (analiza faktora koji do bolesti dovode)
3. postoji način da se bolest izleči (konstatovanje prognoze i postojanja ili nepostojanja načina za otklanjanje uzroka bolesti)
4. propisivanje leka odnosno načina da se bolest izleči

Ovakav pristup problemu predstavlja jednu od ključnih karakteristika u diskusiji budizma u odnosu na druge religije. Naime, ovime se izbegava metafizička spekulacija i potreba za verom u ono što se izlaže. U svakoj od četiri plemenite istine se referiše na pojave i pojmove koji su potpunosti u domenu iskustva svake osobe, što joj omogućava da na osnovu tog iskustva da sud o istinitosti ili neistinitosti predmeta rasprave. Štaviše, u budističkim spisima Buda upravo insistira na ovakvom, empirijskom pristupu i neoslanjanju na slepo verovanje njegovim rečima. Od budiste se očekuje da sve izloženo ne prihvata samo na osnovu vere u istinitost, već se insistira na aktivnom preispitivanju učenja kroz lično iskustvo i analizu tog iskustva jer je, prema Budi, to jedini način da se dođe do istinskog znanja i samim time do oslobođenja od patnje.

Spoljašnje veze

• Četiri plemenite istine
• Valpola Rahula, Čemu je Buda podučavao