Кина

Из Википедије, слободне енциклопедије

Координате: 18°-54° СГ Ш, 74°-135° ИГД

Народна Република Кина (кинески: 中华人民共和国, пинјин: Zhōnghuá Rénmín Gònghéguó), познатија само као Кина или као континентална Кина, је држава у источној Азији. НР Кина има обалу од 14.500 km и граничи се са (смер казаљке сата, од истока ка северу) Вијетнамом, Лаосом, Мјанмаром, Индијом, Бутаном, Непалом, Пакистаном, Авганистаном, Таџикистаном, Киргизијом, Казахстаном, Русијом, Монголијом и Северном Корејом. Главни град је Пекинг.

Кине је четврта по величини земаља у свету са површином преко 9,6 милиона km², као и најмногољуднија земља света са око 1,3 милијарде становника, што је око 20% од укупног броја становника на свету.

Кина има стално место у савету безбедности Уједињених нација. Кина је четврта највећа економија света, као и највећи увозник и извозник роба и услуга. Због великог развоја и раста трошкова војске, као и све већег повећања броја становника, на Народну Републику Кину се гледа као на будућу суперсилу света.

Садржај 1 Географија 1.1 Рељеф 1.2 Воде 1.3 Клима 2 Историја 2.1 Историја Народне Републике Кине 3 Економија 4 Административна подела 5 Референце 6 Види још 7 Спољашње везе

[уреди] Географија

Народна Република Кина је друга највећа држава у Азији после Русије, а сматра се трећом највећом на свету по површини копна и мора. Кина се граничи са 14 држава: Вијетнамом, Лаосом, Мјанмаром, Индијом, Непалом, Пакистаном, Авганистаном, Таџикистаном, Киргистаном, Русијом, Монголијом и Северном Корејом. Кина је морем одвојена од Тајвана, који сматра својим делом.

[уреди] Рељеф

Територија Кине обухвата рановрсне типове рељефа. Више од 2/3 земље заузимају планински ланаци, брда и висоравни, пустиње и полупустиње. На истоку, уз обале Жутог и Источнокинеског мора, налази се пространа и густо насељена алувијална раван у којој живи око 90% становништва. Ове области су у озбиљним еколошким условима, што је резултат дуге и интензивне пољопривредне и загађења животне средине.

На северу се налази Монголска висораван. Јужном Кином доминирају брда и ниски планински венци. На западу се простиру високи планински ланци, од којих су најважнији Хималаји, са највишом тачке Кине на источној страни Монт Евереста, док се високе висоравни појављују између сушнијих предела као што су пустиње Такламакан и Гоби.

[уреди] Воде

У Кини постоји многе река чија је укупна дужина је 220.000 km. Реке Кине чине унутрашње и спољашње системе. Спољaшње реке, међу којима су Јангцекјанг, Хоангхо, Хеилунгђанг, Бисерна река, Меконг, Нујианг и Јалутсангпо се уливају у Тихи, Индијски и Северни ледени океан, а њихов слив покрива око 64% државе. Унутрашње реке покривају око 36% земље, чији број је мали, налазе се далеко једна од друге. Оне се уливају у језера у унутрашњим областима или се губе у пустињама и сланим мочварама.

У Кини се налази много језера, укупне површине око 80.000 km². Постоје и око хиљаду вештачких језера. Језера у Кини се такође, могу поделити на спољашња и унутрашња. Да изван углавном богата аквапродуктами слатководних језера као што су Појанг, Донгтинг и Тајху. Унутрашњости обухватају слана језера, од којих је највећа - језеро Кингхај. Многа језера у унутрашњости су сува, као што су језера Лоб Нор.

[уреди] Клима

Клима Кине је веома разнолика - од суптропске на југу до умерене на северу. На обали време одређују монсуни, који се јављају због различитих апсорпционе моћи земљишта и океана. Сезонско кретање ваздуха и пратећи ветар доносе велике количине влаге лети и релативно суве зиме. Долазак и трајање монсуна у великој мери одређују број и расподелу падавина у земљи. Огромна разлика у ширини, дужини и висини Кине за последицу има различите температуре и временске режиме, упркос чињеници да највећи део земље лежи у области умерене климе.

Најсевернија кинеска провинција Хеилунгђанг налази се у области умерене климе, а јужно острво Хајнан у тропима. Температура разлике између ове две регије током зимских месеци је велика, али је у лето разлика се смањује. У северном делу Хеилунгђанга температура у јануару може пасти и до -30 °C, просечна температура - око 0 °C. Просечна температура у јулу ове области је 20 °C. У јужним деловима покрајине Гуангдунг просечна температура се креће од 10 °C у јануару до 28 °C у јулу.

Падавине варирају чак и више од температуру. На јужним падинама Кинлинг падају велике количине кише, највише за време летњих монсуна. Северно и западно од планине вероватноћа падавина се смањује. Севернозападна област земље је веома сува, са пустињама (Такламакан, Гоби, Ордос) и готово без падавина.

Јужне и источне области Кине често (око 5 пута годишње) страдају од разорних тајфуна и поплава, монсуна, цунамија и суше. Велики проблем представљања ширење пустиња, посебно пустиње Гоби. Иако су заштитни појасеви шума сађени још од 1970их смањили учестаност пешчаних олуја, дуже суше и лоше пољопривредне навике изазивају пешчане олује које муче северну Кину сваког пролећа, а одатле се шире према Кореји и Јапану. Кина губи годишње око 4.000 km земље због дезертификације. Воде, ерозија и контрола загађења су постале важна питања у односима Кине са другим земљама.

[уреди] Историја

Древна Кина је једна од најстаријих цивилизација човечанства.

За више информација погледајте Историја Кине

Историја Кине према традиционалним кинеским записима се протеже до времена Три суверена и пет императора пре око 5000 година. Записана историја подржана археолошким доказима потиче из 16. века п.н.е^[1] Кина је једна од најстаријих континуалних цивилизација на свету. За корњачин оклоп који се користио за прорицање са ознакама које подсећају на древно кинеско писмо из династије Шенг је установљено да потичу из времена око 1500. године п. н. е. Кинеска држава потиче од градова-држава у долини Хоангхоа. Година 221. п. н. е. се често узима за годину у којој је Кина уједињена у велико краљевство или царство. Те године Ћин Ш’ хуанг је први ујединио Кину. Сукцесивне кинеске династије су развиле бирократски систем који је омогућио кинеском цару да контролише огромну територију.

Конвенционално гледиште на историју Кине је да је држава пролазиле кроз периоде политичког јединства и неједиснта, а повремено су њом доминирали туђински народи, од којих се већина стопила са Кинезима. Културни и политички утицаји из многих делова Азије, преношени сукцесивним имиграцијама, ширењима и културним асимилација су се спојили у кинеску културу.

[уреди] Историја Народне Републике Кине

Кинески грађански рат завршио је 1949. КП Кине је преузела власт над главнином Кине, сем Тајвана. Куоминтанг се повукао на Тајван и нека мала острва Фуџијана. Мао Цедунг је 1. октобра 1949. прогласио Народну Републику Кину. Мао Цедунг се повукао са позиције председника Кине 1959. после неколико великих економских неуспеха, као што је био Велики скок напред. Ли Шаочи га је заменио, али Мао је и даље имао огроман утицај на партију и остао је генерални секретар КП Кине. Једно време Кином је управљало умерено вођство : Ли Шаочи, Денг Сјаопинг и други, који су започели економске реформе. Мао Цедунг и његови савезници су 1966. лансирали Културну револуцију. Према мишљењу многих историчара то је био покушај да се очисти водство од умерених елемената. Маови следбеници су то сматрали експериментом директне демократије и први покушај борбе против корупције и других негативних утицаја на кинеско друштво. Развио се Маов култ, а економија земље је током тога периода назадовала. Дошло је до великог нереда током културне револуције, па је председник владе Чу Енлај посредовао у смањивању деструктивности и помагао је умерене елементе. Чу Енлај је иницирао нормализацију односа са САД, па је Кина 1971. постала члан савета безбедности УН уместо Тајвана, који је дотад представљао Кину. Последњих година живота отворено је критиковао жену Мао Цедунга и преостале припаднике банде четворо. Био је најближи сарадник Денг Сјаопинга и помогао је да се Кина након културне револуције ослободи радикалних елемената.

После Маове смрти 1976. ухапшена је Четворочлана банда, а Денг Сјаопинг је успео да преузме власт од Маовог наследника Хуа Куафенга. Денг није никад постао шеф партије или државе, али је својим утицајем на партију водио земљу путем економских реформи. Прагматизам којим је водио Кину оцртан је његовим речима: "Није битно да ли је мачка црна или бела, битно је да лови мишеве". Комунистичка партија је смањила своју свеобухватну контролу. Распуштене су и задруге, а сељаци су почели добијати земљу у закуп. Због тога је дошло до повећања пољопривредне производње.

[уреди] Економија

За више информација погледајте Економија Народне Републике Кине

Од краја 1978. кинеско водство је започело са економским реформама. Дотад је кинеска економија била планска економија совјетскога типа. Реформисана је у мешовиту економију, много ближе тржишној економији, али још увек под политичким оквирима које намеће КП Кине. Колективизација у пољопривреди је замењена приватизацијом земље. Повећана је одговорност локалних власти и директора фабрика. Дозвољено је отварање великог броја мањих приватних фирми, а стране инвестиције су охрабрене бројним економским и политичким мерама. Као резултат тих промена кинеска економија је постала мешовита, а Кина је 2001. примљена у Светску трговинску организацију.

У 5 специјалних економских зона закони о инвестирању су много повољнији са циљем да се у те зоне привуче страни капитал. Од 1990-их специјалне економске зоне су се рашириле и на веће кинеске градове укључујући Пекинг и Шангај. Због тога је Кина шест пута повећала бруто домаћи производ(БДП) од 1978. Кина има једну од најбржих економских стопа раста, тако да је просечни годишњи раст БДП-а 9,4% у задњих 25 година. Крајем 2005. Кина је постала четврта економија света по укупном БДП-у, а друга на свету по БДП-у израчунатом по паритету куповне моћи. Због великог броја становника БДП по становнику по паритету куповне моћи је 7.200 $, што представља 1/6 америчког.

Кина је углавном постала произвођач са ниским трошковима. Трошкови производње у Кини су много мањи него у Азији или Латинској Америци. Пошто је дуго времена фиксирала течај јуана уз долар долазиле су критике да је то разлог огромног суфицита, који Кина има у трговини са готово свим развијеним земљама, сем са Тајваном и Јужном Корејом. Од 21. јула 2005. течај јуана је посто пливајући. Кина уједначује свој порезни систем који је дотад давао предност извозним компанијама. Постоји огроман јаз у богатству између обалног подручја Кине и унутрашњости. То представља проблем, који може потенцијално дестабилизовати земљу, па је влада Кине задњих година започела са низом иницијатива, којима би се помогло унутрашњости Кине да сустиже економски развој напредног подручја. Као резултат великог економског развоја стандард живота у Кини је битно већи, а број сиромашних је постао мален.

[уреди] Административна подела

Народна Република Кина има суверенитет над двадесет и две провинције, док Тајван сматра својом двадесет и трећом провинцијом. Ту су још и пет аутономних области, четири региона и две специјалне административне регије које уживају велику аутономију. Двадесет две провинције, пет аутономија и четири региона називају се још и континенталном Кином, са изузетком Хонг Конга и Макауа.

Административна подела НР Кине	Провинције
	Анхуи Гансу Гуиџоу Ђангси Ђангсу	Ђилин Јунан Гуандунг Ћингхаи Љаонинг	Сечуан Тајван* Фуђиен Хаинан Хенан	Хебеи Хеилунгђанг Хубеи Хунан Џеђанг	Шанси Шенси Шандунг
	*Тајван је суверена провинција Кине која се налази под управом Републике Кине.
	Аутономне покрајине		Региони		Специјалне административне регије
	Гуангси Унутрашња Монголија Нингсја Синкјанг Тибет		Пекинг Чунгћинг Шангај Тјенцин		Хонг Конг Макаo

[уреди] Референце

[уреди] Види још

• Историја Кине
• Будизам у Кини

[уреди] Спољашње везе

• Влада Кине
• Портал са вестима

Административна подела Народне Републике Кине

Провинције: Анхуи | Гансу | Гуангдунг | Гуиџоу | Ђангси | Ђангсу | Ђилин | Јунан | Лијаонинг | Сечуан | Ћингхаи | Фуђен | Хаинан | Хебеи | Хеилунгђанг | Хенан | Хубеи | Хунан | Џеђанг | Шандунг | Шанси | Шенси Аутономне регије: Гуангси | Нингсја | Синђанг | Тибет | Унутрашња Монголија Градови у рангу провинције: Пекинг | Тјенђин | Чунгћинг | Шангај Специјалне административне регије: Макао | Хонгконг Кинеска провинција ван суверенитета НР Кине: Кинески Тајпеј (Тајван)

Државе и региони кинеско-тибетских народа
Суверене државе
Кина • Сингапур • Мијанмар • Бутан
Непризнате државе
Тајван
Аутономне територије
Тибет (Кина) • Нингсја (Кина) • Сиким (Индија) • Мегалаја (Индија) • Аруначал Прадеш (Индија) • Нагаланд (Индија) • Манипур (Индија) • Мизорам (Индија) • Трипура (Индија) • Аракан (Мијанмар) • Чин (Мијанмар) • Качин (Мијанмар) • Кајах (Мијанмар) • Карен (Мијанмар) • Куала Лумпур (Малезија) • Селангор (Малезија) • Пенанг (Малезија) • Перак (Малезија) • Џохор (Малезија)