Језици Југославије
Југословенски језици или језици Југославије су језици који се говоре у бившим југословенским државама. То су углавном индоевропски језици и дијалекти, односно доминантни јужнословенски варијетети (српскохрватски, словеначки и македонски), као и албански, цинцарски, бугарски, чешки, немачки, италијански, венецијански, балкански ромски, румунски, русински, словачки и украјински језици. Постоје и делови земље у којима се говоре неиндоевропски језици као што су мађарски, турски итд.
Језичка политика у Југославији[уреди | уреди извор]
Од 1966. језичке и етничке поделе биле су део јавне расправе у Југославији. Језичка политика делегирана је на општински ниво. Језичка ситуација се огледала у уставима сваке републике, а детаљније у уставима општина. [1]
Југославија је успоставила своју језичку политику на савезном, републичком и општинском нивоу.
Савезна језичка политика је сачињена на основу следећа четири принципа: [2]
- Домаће мере су биле основа језичке политике.
- Биле су потребне посебне мере. Гарантовање „једнаких права“ за све етничке групе било је недовољно.
- Интеграција свих нација и народности зависи од способности политичко-административне структуре да обезбеди механизме изражавања.
- Свака нација и националност треба да имају директан глас у одређивању конкретних мера.
Списак језика у Југославији[уреди | уреди извор]
Ово је списак језика бивше државе Југославије:
Западни јужнословенски језици
- српско-хрватско-словеначки, конструисани званични стандард Краљевине Југославије
- српскохрватски, полицентрични језик и дијалекатски континуум Босне и Херцеговине, Хрватске, Црне Горе и Србије, подељен је на четири национална стандардна варијанта која су се користила у одговарајућим земљама након распада Југославије: босански, хрватски, црногорски и српски
- Словеначки језик, језик Словеније
Албански, источни јужнословенски језици, балкански турски и балкански ромски
- Македонски језик, језик Северне Македоније (раније Македоније)
- Балкански гагауски турски, језик Северне Македоније, Косова, Босне и Херцеговине и Санџака
- Балкански ромски, језик Северне Македоније, Босне и Херцеговине, Хрватске, Црне Горе и Србије
- Албански језик, сузванични језик на Косову (Аутономна Покрајина Косово у саставу Југославије)
- Панонски Русин, источнословенски језик којим говоре панонски Русини, у северозападној Србији (Бачка и Сремска област) и источној Хрватској (Срем)
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ TOLLEFSON, JAMES W. (1980). „Language Policy and National Stability in Yugoslavia”. Canadian Slavonic Papers / Revue Canadienne des Slavistes. 22 (4): 506—517. ISSN 0008-5006.
- ^ TOLLEFSON, JAMES W. (1980). „Language Policy and National Stability in Yugoslavia”. Canadian Slavonic Papers / Revue Canadienne des Slavistes. 22 (4): 506—517. ISSN 0008-5006.