Кетрин Хепберн
| Кетрин Хепберн | |
|---|---|
|
|
|
| Пуно име | Кетрин Хотон Хепберн |
| Датум рођења | 12. мај 1907. |
| Место рођења | Хартфорд (Конектикат, САД ) |
| Датум смрти | 29. јун 2003. |
| Место смрти | Олд Сајбрук (Конектикат, САД) |
| Супружник | Ладлоу Огден Смит(1928-1942) |
Кетрин Хепберн (енгл. Katharine Hepburn; 12. мај 1907 — 29. јун 2003) је била америчка филмска, позоришна и телевизијска глумица, проглашена за најбољу глумицу двадесетог века.
Након четири успешне године на Бродвеју, млада Кетрин Хепберн одлази у Холивуд, где снима филм Јутарња слава, осваја филмске критичаре, али и Оскара за најбољу главну глумицу. Следе године пропалих филмова и баченог новца, када коначно, крајем тридесетих, постаје једно од најпрофитабилнијих лица америчке филмске индустрије. Четрдесетих снима култни филм Филаделфијска прича, а педесетих од Бети Дејвис преузима титулу највеће филмске звезде на свету, захваљујући филмовима Афричка краљица и Изненада, прошлог лета. Каријера Хепбернове никада није имала падове. И након врхунца у каријери, Кетрин наставља да снима велике филмове и одржава репутацију највеће глумице века. Међу њене позне успехе спадају првенствено филмови Погоди ко долази на вечеру, Зима једног лава и Летњиковац на Златном језеру. Осамдесетих полако престаје са снимањем филмова, и окреће се телевизијским улогама. Добила је четири Оскара, што је ставља на прво место по броју тих награда у категорији глумица.
Кетрин Хепберн је на платну увек била софистицирана, пријатна, непосредна и духовита. Неретко носећи панталоне, градећи неконвенционалне, чврсте женске ликове, снажне воље и великог самопоуздања, Хепбернова је лагано али константно развијала свест о модерној и слободној жени двадесетог века. Оставила је печат у историји филма, улогама романтичних, шармантних, љупких, али образованих и независних жена.
Садржај |
[уреди] Ране године
Хепбернова је рођена у Хартфорду (Конектикат) у породици Томаса Норвала Хепберна, угледног уролога из Вирџиније и Кетрин Марте Хотон. Њен отац je чврсто подржавао идеју да се објаве информације о опасностима полних болести у време кад се о томе није говорило,[1] док јој je мајка била активисткиња и жесток борац за женска права.[2] Једном се врло млада Кетрин придружила мајци у протесту за женска права.[3] Хепбернови су захтевали породичне расправе о овим и многим другим актуелним и контроверзним темама, а као резултат свега њихова су деца била упозната са друштвеним и политичким проблемима, стекла су слободу говора и либералан дух.[4] Деца Хепбернових једноставно никад нису напуштала собу без обзира о чему се говорило. Родитељи су децу охрабривали да изразе своја мишљења о свим питањима, укључујући и о сексу.
Друштво је према породици Хепберн често било критички и непријатно настројено, јер су наводно били превише напредни. „Многи су нас презирали, али смо уживали у томе“, рекла је после Кетрин о својој смелој либералној породици.[5][6] Томас је инсистирао на томе да његова деца буду спортисти те их је уписивао на пливање, јахање, голф и тенис.[7] Хепбернова, која је хтела удовољити свом оцу, израсла је у тинејџерским годинама у добру спортисткињу. Бавила се уметничким клизањем, голфом и пливањем. Често би рано ујутро пливала и говорила: Што горчи лек, то боље по тебе![8] Волела је да је зову Џими, и често шишала косу као дечак.[9] Обожавала је филмове, те је сваке суботе ишла у биоскоп на пројекције.[10] Код куће би за комшије изводила представе, за које је улазница коштала педесет центи. Сву зараду је слала Навахо Индијанцима.[11]
Априла 1921, док је била у посети пријатељима у Гринич Вилиџу, Кетрин је пронашла старијег брата Тома, за ког је била веома везана, обешеног у поткровљу.[12] Хепбернови су дуго порицали да се намерно убио, говорећи како је био срећан и испуњен дечак.[13] Инсистирали су на томе да је то био експеримент који је пошао по злу. Било је спекулација како је дечак покушавао да изведе трик који је видео у сестриној представи, што је Кетрин веома тешко падало, те се на неки начин осећала одговорном. Била је дубоко погођена његовом смрћу, пала је у депресију и није се дружила са вршњацима, а већином се школовала у кући.[14] Постала је неповерљива и резервисана према пријатељима и познаницима.[15] Много је година славила Томов рођендан (8. новембар) – свој прави рођендан открила је тек 1991. године![16] Школовала се на колеџу Кингсвуд–Оксфорд пре него што је отишла на Byrn Mawr College, где се говорило како је избачена због пушења и кршења правила. Завршила је историју и филозофију 1928, исте године када је дебитовала на Бродвеју.
Кетрин се такође исте године удала за бизнисмена Ладлоуа (Ладија) Огдена Смита, кога је упознала док је похађала Byrn Mawr College. Њихов брак је био нестабилан од почетка, и често су га љуљале бројне размирице. Кетрин је између осталог захтевала да он промени име у С. Огден Ладлоу, како га не би мењали са познатом певачицом Кејт Смит. Развели су се у Мексику 1934. Бојећи се да мексички развод није легалан, Ладлоу се други пут развео у Сједињеним Државама 1942, а неколико дана после се поново оженио. Иако је њихов брак био промашај, Кетрин Хепберн је увек говорила колико му је захвална на финансијској и моралној подршци у раним данима њене каријере. Она и Лади су остали пријатељи до краја његовог живота.
Године 1938. кућу Хепбернових у Олд Сајбруку (Конектикат) уништио је ураган. Породица је побегла непосредно пре самог удара. Кетрин је често истицала да су њени родитељи били изузетни људи, заслужни за њен успех и формирање њене личности.[17][18][19] Остала је блиска са својом породицом до краја свог живота.[20]
[уреди] Каријера
[уреди] Рад у позоришту
Хепбернова је своје глумачке вештине почела учити на Byrn Mawr, а после у репертоарним поориштима. Током задње године на Byrn Mawr, упознала је младог продуцента који је имао позориште у Балтимору (Мериленд), који ју је ангажовао за неколико мањих улога. Њезина прва главна улога била је у продукцији The Big Pond, која се приказивала у Great Neck (Њујорк). Продуцент је у задњи тренутак отпустио главну глумицу и замолио Хепбернову да ускочи на то место. Била је то катастрофа, Хепбернова је закаснила на представу, а онда заборављала текст, спотицала се и говорила тако брзо да је била готово неразумљива. Добила је отказ, али је наставила радити у мањим позориштима као замена за друге глумице. Касније је била ангажована за мању улогу у бродвејској представи, Art and Mrs. Bottle. Поново је добила отказ, иако је поновно ангажована кад редитељ није успео пронаћи никога да је замени. Након још једног лета у позориштима, 1932. године добија улогу Антиопе, амазонске принцезе у представи The Warrior's Husband, у којој је носила кратки костим, а добила је одличне критике. Освојила је Њујорк, а о њој се већ почело говорити у Холивуду. У представи, Хепбернова је ушла на позорницу скочивши преко степеница носећи великог јелена на раменима. Скаут РКО-а Leland Hayward, са којим ће се после упустити у везу, био је импресиониран њезиним телесним способностима па ју је замолио да дође на пробу за следећи пројект студија, A Bill of Divorcement, у којем су наступали Џон Баримор и Били Берк. У правом њезином стилу, захтевала је плату од 1500 долара седмично за филм (у то вријеме зарађивала је између 80 и 100 долара седмично). Након пробе, РКО је удовољио њезиним захтевима и ангажовао је. Са 171 центиметара, Хепберн је била једна од највиших женских звезда свог времена. Њезина филмска каријера почела је уз легендарног глумца Џона Баримора и редитеља Џорџа Кјукора, који ће јој остати дугогодишњи пријатељ и сарадник. У једном од многобројних Бариморових покушаја да је одведе у кревет, штипнуо ју је за стражњицу на сету. Рекла је, "Ако то још једном направиш, престат ћу глумити." Баримор је одговорио, "Нисам ни знао да си почела, драга."
[уреди] Филмска каријера
РКО је био одушевљен реакцијом публике на A Bill of Divorcment и ангажовао Хепбернову новим уговором. Али њезино неконформистичко, анти-холивудско понашање изван филма, које ју је учинило једном од најомиљенијих филмских звезда и иконом феминизма, није одговарало шефовима студија који су се бојали како никад неће постати суперзвезда. Иако је била тврдоглава, њезина радна етика и талент били су непорециви, а следеће године (1933), Хепберн је освојила свог првог Оскара за најбољу глумицу, за наступ у филму Јутарња слава. Исте године, Хепберн је филму Мале жене, који је срушио све рекорде на бокс офису. Опијена својим успехом, Оскар па велики кино хит, Хепберн је осећала како је време да се врати позоришту. Одабрала је Језеро, али РКО то није допустио, па се вратила у Холивуд како би снимила филм Spitfire (1933). Две године касније освојила је свог другог Оскара за улогу у филму Alice Adams. Године 1938. је већ била звезда па је почела наступати и у комедијама као што су: Bringing Up Baby и Stage Door, које је критичари добро прихватили. Али је зато одазив публике био лош, па је ни добре критике нису спасиле од серије промашаја (The Little Minister, Spitfire, Break of Hearts, Sylvia Scarlett, A Woman Rebels, Mary of Scotland, Quality Street). Будући да су сви ови филмови доживели неуспех на бокс офису, њезина каријера кренула је силазном путањом.
[уреди] „Отров бокс офиса“
Неке од особина због којих Хепбернову воле и данас - њезина неконвенционалност, изравност, анти-холивудски став - у то вријеме су почеле љутити публику. Искрена интелектуалка оштрог језика, пркосила је стереотипима о "плавушама секс-бомбама" те ере, носећи обично женска одела и презирући шминку. Славан је био њезин тешки однос са новинарима, редовно је одбијала интервјуе па је публика није боље упознала. Кад је говорила у медијима, говорила је лажи забављајући саму себе. Хепберн се први пут сусрела са медијима након успеха филма A Bill of Devorcement, а новинари су окупирали кабину на броду City of Paris у којој су били смештени она и њезин муж. Новинар ју је упитао јесу ли они заправо у браку; Хепберн је одговорила, "Не сећам се." Након тога, други новинар ју је упитао имају ли дјеце; Хепберн је одговорила: "Двоје беле и троје црне." Њезина аверзија према медијима потрајала је до 1973. године, кад се појавила у The Dick Cavett Show како би дала интервју који се растегнуо на два дана. У раној каријери је често знала бити заједљва према обожаватељима - иако је то попуштало док је старила, Хепберн је често одбијала захтеве за аутограмом, сматрајући то насртањем у њезину приватност. Међутим, на филмским сетовима се често дружила са људима и руковала се с њима. Упркос томе, њезина склоност да одбија давати аутограме и одговара на приватна питања донела јој је надимак "Катрин од Ароганције" (алузија на Катрин од Арагона). Убрзо је публика почела зазирати од њезиних филмова. Док се Хепберн опорављала од серије неуспеха, 1938. године се појавила анкета у којој су она (заједно с Фредом Астером, Џоан Крофорд, Марлен Дитрих и другима) проглашена "отровом бокс офиса". Године 1939. је требала учинити услугу продуценту Дајвиду О. Селзнику и глумити Скарлет О'Хару јер нико није хтео улогу. Хепберн је говорила како нема довољно сексепила којег је улога захтевала и рекла Селзнику како његов студио треба другу глумицу. Хепберн је ипак темељно вежбала за улогу за случај да Селзник не нађе одговарајућу глумицу. Ноћ пре рока, Селзник је коначно ангажовао Вивијен Ли. Непозната Хепберновој и остатку Холивуда, Вивијен Ли је већ требала пре бити ангажована за улогу, али то се ипак није догодило због британског нагласка. Осим тога, изазвало би контроверзе будући да је била у вези са Лоренсом Оливијеом док се он разводио. Огромна "потрага за Скарлет" била је оркестрирана како би се чинило да ниједна друга глумица не одговара улози, што је изазвало још већи шок кад је улогу добила Вивијен Ли. Хепберн је после била деверуша на венчању Ли и Оливијеа 1940. године. Остале су пријатељице све до смрти Вивијен Ли, 1967. године. Жудећи за повратком у позориште, Хепберн се вратила коренима на Бродвеју, наступивши у представи Филадлфијска прича, драми коју је посебно за њу написао Филип Бари, а годину дана касније је наступила у филмској верзији његове драме Холидеј. Уз помоћ бившег љубавника Хауарда Хјуза, откупила је права на представу и продала их МГМ-у, који је адаптирао драму у највећи хит 1940. године. Као део договора са МГМ-ом, Хепберн је требала одабрати редатеља – Џорџа Кукера - и остале глумце – Карија Гранта и Џејмса Стјуарта. Номинована је за Оскара за најбољу глумицу. Појачала је Стјуартов наступ, који је добио Оскара. Њезина каријера оживела је готово преко ноћи.
[уреди] Хепберн и Спенсер Трејси
Хепберн је први пут наступила са Спенсером Трејсијем у филму Жена године (1942), којег је режирао Џорџ Стивенс. Иза кулиса пар се заљубио, почевши оно што ће постати једна од најпознатијих филмских романси, иако је Трејси већ био ожењен. Постали су један од најпрепознатљивијих холивудских парова и на филму, а и ван њега. Хепберн, са својом оштроумношћу и јединственим нагласком Нове Енглеске, надопунила је Трејсијев раднички мачизам. Кад их је упознао Џозеф Манкјевич, Хепберн, која је носила високе потпетице које су надодале неколико центиметара њеној виткој појави, је рекла, „Бојим се да сам превисока за вас, господине Трејси“. Манкјевич је узвратио, „Не брини се, убрзо ће те он стесати“. У Хепбернином некрологу, из „Дејли телеграфа“, стоји: „Хепберн и Трејси били су најпривлачнији кад су се најжешће свађали: било је тешко рећи уживају ли више у свађи или једно у другоме.“ Већином би у њиховим заједничким филмовима највише искрило кад су покушавали наћи равнотежу снаге. Секси речкања око моћи и контроле готово увек би се решавала договором. Заједно су се појавили у девет филмова, међу осталим „Адамово ребро“ (1949), „Пет и Мајк“ (1952) и „Погоди ко долази на вечеру“ (1967), за који је Хепбернов добила Оскара по други пут за најбољу главну улогу. Пар је вешто скривао своју везу од јавности, користећи задње улазе у студија и хотеле, избегавајући новинаре. Хепбернова и Трејси су деценијама били у вези али нису живели заједно све до пред крај живота Трејсија. И тада су живели у одвојеним кућама. Трејси, католик, био је у браку са покојном Луиз Тредвел од 1923. године, и остао је у њему све до своје смрти. Пре Трејсија, Хепбернова је имала неколико веза са холивудским редитељима и познатим особама, као што је Лиланд Хејворд. Позната је њена веза са милијардером, авијатичарем Хауардом Хјузом. Трејсију је, међутим, она била једина права љубав. Хепбернова је направила паузу од пет година након филма „Дуго путовање у ноћ“ (1962) како би се бринула за Трејсија, код кога се здравље све више погоршавало. Из поштовања према Трејсијеој породици, Хепбернова није била на сахрани. Описала је како је била исувише тужна да уопште погледа филм „Погоди ко долази на вечеру“, рекавши да је тај филм пробудио сећања на Трејсија која су била исувише болна. Лик Хепбернове се појављује и у биографском филму Мартина Скорзезеа о Хауарду Хјузу из 2004. године, „Авијатичар“. Међутим, филм је измишљени приказ Хепбернине и Хјузове везе, а многи делови филма везани за њихову везу су нетачни. Хепбернова није, као што је приказано у филму, оставила Хјуза због Трејсија; Хепбернова и Хјуз су се разишли неколико година раније, тачније 1938. године.
[уреди] Афричка краљица
Хепберн је можда највише остала у сећању по улози у филму Афричка краљица (1951), за коју је примила пету номинацију за Оскара, али је награду ипак однела Вивијен Ли за филм Трамвај звани жеља. Глумила је укочену мисионарку у Африци која уверава лика којег глуми Хамфри Богарт, капетана брода и алкохоличара, да искористи свој брод за напад на немачки брод. Филм је сниман већином у Африци, а готово сви глумци и екипа су оболили од маларије и дизентерије - осим редитеља Џона Хјустона и Богарта, који уопште нису пили воду. Хепберн, кћер уролога, није одобравала њихово пиће и савесно пила литре воде сваки дан њима у инат. Тако је оболила од дизенетерије да је боловала и кад се вратила кући, неколико месеци после снимања. Путовање и филм тако су се снажно одразили на њу да је написала књигу о снимању филма: The Making of the African Queen: Or How I Went To Africa With Bogart, Bacall and Huston and Almost Lost My Mind , која је постала бестселер кад је њој било 77 година.
[уреди] Каснија филмска каријера
Након Афричке краљице Хепберн је често глумила усиделице, а највише се истичу глуме у филмовима Летње доба (1955) и The Rainmaker (1956), иако су је неки сматрали престаром за такве улоге, будући да је имала 49 година. Зарадила је и номинације за најбољу главну глумицу у филмовима адаптираним из позоришних драма, као гђа. Venable у драми Тенесија Вилијамса Изненада, прошлог лета (1959) и Мери Тајрон у филмској верзији драме Јуџина О`Нила из 1962. године, Дуго путовање у ноћ. Хепберн је освојила свог другог Оскара за улогу у филму Погоди ко долази на вечеру. Увек је говорила како верује да је награда била почаст Спенсеру Трејсију, који је умро убрзо након завршетка снимања. Следеће године је освојила рекордног трећег Оскара за улогу Елинор од Aquitanije у филму Зима једног лава, награду коју је поделила са Барбром Стрејсанд за њезину глуму у филму Смешна девојка. Петер О'Тул, њезин партнер у филму Зими једног лава, рекао је у многим интервјуима како му је Хепберн најдража сарадница. Он и Хепберн остали су велики пријатељи све до њезине смрти. О'Тул је своју кћер, Кејт О'Тул, назвао по Хепберновој. Хепберн је наставила снимати филмске адаптације позоришних драма, као што су The Madwoman of Chaillot (1969), Жене из Троје (1971) (Еурипидова драма), и драма Едварда Албија, A Delicate Balance (1973). Године 1975. је освојила награду Еми за главну женску улогу у телевизијској драми Љубав међу рушевинама, у којој је наступио и Лоренс Оливије, а режирао Џорџ Кукер. Наступила је и са Џоном Вејном у филму Рустер Когберн, што је заправо била вестерн верзија Афричке краљице. За улогу у филму Летњиковац (1981) освојила је свог четвртог Оскара, а наступила је заједно са Хенријем Фондом. Године 1994. је снимила своја последња три филма - Један Божић, темељен на краткој причи Трумана Капотеа, као Џини у ремакеу Љубавне афере, и Ово не може бити љубав, који је режирао један од њезиних најбољих пријатеља, Ентони Харви.
[уреди] Смрт
Хепберн је преминула 29. јуна 2003. године природном смрћу у Фенвику, у породичној кући Хепбернових у Олд Сајбруку, а имала је 96 година. У почаст њезином позоришном раду, на један сат су пригушена светла на Бродвеју. Књига А. Скота Берга, Kate Remembered, објављена је само тринаест дана након њезине смрти. Документује њезино пријатељство са Бергом. Књига је представљена као аутобиографија, али то је Њујорк тајмс довео у питање. Године 2004., према Хепберниним жељама, све што је поседовала стављено је на аукцију у Њујорку. Брижно је скупљала велику количину материјала везаног за своју каријеру у Холивуду, као и приватне ствари као што је биста Спенсера Трејсија коју је сама направила, и властита уља на платну. Аукцијом је скупљено неколико милиона долара, које је Хепберн оставила породици и блиским пријатељима, као што је телевизијска новинарка Синтија Макфаден.
[уреди] Филмографија
[уреди] Спољашње везе
- Катрин Хепберн нa PORT.rs
- IMDb Катрин Хепберн на IMDb ((en))
[уреди] Референце
- ^ Britton (2003) стp. 41.
- ^ Hepburn (1991) стр. 14.
- ^ Chandler (2011) стр. 37.
- ^ Higham (2004) стр. 2.
- ^ "Katharine Hepburn: Part 2". The Dick Cavett Show. American Broadcasting Company. October 3, 1973. Кетрин изјавила у интервјуу.
- ^ Higham (2004) стр. 4; Chandler (2011) стр.. 39; Prideaux (1996) стр. 74.
- ^ Hepburn (1991) p. 43.; Higham (2004) стр. 2.
- ^ Higham (2004) стр. 3.
- ^ Chandler (2011) стр. 30.
- ^ Chandler (2011) стр. 34.
- ^ Higham (2004) стр. 4.
- ^ Hepburn (1991) стр. 44.
- ^ Chandler (2011) стр. 6.
- ^ Higham (2004) стр. 5.
- ^ Hepburn (1991) стр. 49.
- ^ Chandler (2011) стр. 7.
- ^ Hepburn (1991) стр. 21.
- ^ Berg (2004) стр. 47.
- ^ "Katharine Hepburn: Part 1". The Dick Cavett Show. American Broadcasting Company. October 2, 1973. Када су је питали да ли су њено лепо детињство и добро васпитање били од утицаја на њен успех у каријери, одговорила је: Мислим да је лепо имати интелигентне, бриљантне и инспиришуће родитеље...
- ^ Hepburn (1991) стр. 30; Kanin (1971) стр. 82.
