Леблебија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Леблебија
Лево: бенгалска; десно: европска сорта
Лево: бенгалска; десно: европска сорта
Систематика
царство: Plantae
раздео: Magnoliophyta
класа: Magnoliopsida
ред: Fabales
породица: Fabaceae
потпородица: Faboideae
род: Cicer
Биномијална номенклатура
Cicer arietinum
L.
Екологија таксона

Леблебија (Cicer arietinum) је врста биљака из фамилије бобова (Fabaceae). Народски називи су јој још наут, сланутак, слани грах, слани пасуљ. Латински називи су: Cicer arietinum, Cicer edessanum, Cicer grossum, Cicer physodes, Cicer rotundum и Cicer sativum.

Опис[уреди]

Леблебија је махунаста, беланчевинаста биљка и високовредна намирница за људску прехрану. Њено семе, слично семену соје или сушеном зрну грашка, светлосмеђе је боје, а користи се као вариво или као додатак осталом поврћу за припремање јела. Недозрело семе љушти се из махуна и припрема као млади пасуљ или грашак. У источним земљама леблебију мељу у брашно и од њега пеку изврсна пецива, или је у одређеној размери (10 - 20 одсто) мешају с пшеничним брашном и пеку посебан и врло тражен хлеб. Најпопуларнији оријентални специјалитети од леблебије су изузетно укусни и здрави фалафел и хумус, а у Србији се једу и пропржене семенке, које се грицкају као кокице или семенке бундеве и сунцокрета.

Састав и хранљива вредност[уреди]

Биохемијски састав леблебије сличан је осталим махунаркама. Осушено зрно садржи 17,4 - 23,3 одсто беланчевина, 53,5 - 63,6 одсто угљених хидрата, 4,1 - 5,5 процената биљног уља 3,3 - 5,5 одсто целулозе и 3,2 - 3,4 одсто минералних материја.

Младе махуне леблебије нису препоручљиве за јело, јер вегетативна маса (стабљика, лишће, па према томе и махуна) има висок садржај јабучне и оксалне киселине, што може изазвати озбиљне поремећаје у организму.

Леблебија

Леблебија је веома добар извор гвожђа, чак и кувана леблебија садржи дупло више гвожђа од једнаке количине меса. Количина калцијума у леблебији је такође висока и удружена је с беланчевинама које повећавају његову апсорпцију. Ако је у оброку заступљена и житарица, такав оброк има потпуни састав потребних аминокиселина. Има низак гликемијски индекс.

Новија истраживања, која су обухватила 19 различитих култивара леблебије узгајених у стакленику, показала су да је и лишће леблебије исто тако вредно пажње, јер садржи осим витамина и значајну количину неких минерала, па тако може парирати купусу и спанаћу. Садржај калцијума, магнезијума и калијума у лишћу леблебије већи је него у спанаћу и купусу док је садржај гвожђа, цинка и бакра приближно једнак.

Резултати овог истраживања могли би имати велику важност за земље где се леблебија и узгаја, а то су пре свега Индија, Средњи исток и Средња Европа. У тим је земљама често забележен и мањак одређених намирница у прехрани, па би лишће леблебије могло бити одличан алтернативни извор.

Спољашње везе[уреди]