Портал:Науке о Земљи/ИзабраниЧланак
Изабрани чланци [уреди извор]
Јануар[уреди извор]
Реч геологија је настала од грчких речи Γεα - Земља и λογος - наука (расправа, дискусија). Геологија је наука која се бави проучавањем Земље, њеног настанка и процеса који су је обликовали, њеног састава и структуре. Научници, који се тим баве, називају се геолози.
Реч „геологија“, први је употребио 1778. године Жан Анри Делик (1727 - 1817) а терминолошки је дефинисао 1779. године Хорас-Бенедикт од Сосура (1740 - 1799).
Спознаје о врло сложеној проблематици постанка и развитка Земље јављале су се поступно, а неке датирају још из античких времена. Но, тек у 15. веку долази до покушаја систематизације знања о Земљи, а поступно се јављају и нови појмови као темељ геологије у настајању.
У Средњем веку су остаци изумрлих организама најчешће сматрани „игром природе“ или доказима „општег потопа“. Но, већ је Леонардо да Винчи (1452 - 1519) упозорио да се једним „потопом“ не може објаснити распрострањеност фосилних остатака морских организама на копну. Осим тога, он је био свестан дугог трајања геолошке прошлости, а описао је и први геохемијски циклус (вода испире со из тла и односи је у море које се тако заслањује, а због издизања морског дна стварају се лагуне где се вода испарује и таложи нови слој, који опет може бити потопљен...). Леонардо да Винчи је схватио и однос ерозије тла и издизања копна (ерозија нарушава равнотежу у литосфери, а она се поновно успоставља издизањем).
Шири интерес за геолошке проблеме изазвале су расправе између тзв. нептуниста и плутониста. Плутонисти, на челу са Џејмс Хутоном (1726 - 1797) су оживели запажање Страбона (1. век пне.) држећи да су поједине стене настале у вези с вулканским ерупцијама. Названи су по богу подземља, Плутону. Нептунисти, на челу са Вернером су ожевили стару идеју Талеса из Милета (7/6. век пне.), приписивајући постанак стена литосфере - води. Због тога су и добили назив према античком богу океана Нептуну.
Фебруар[уреди извор]
Геоморфологија (γη, геос, "земља";μορφή, морфос, " облик";λόγος, логос сазнање) је наука о постанку и развићу облика у рељефу Земљине површине, који су настали под утицајем ендогених и егзогених процеса. Самим тим, геоморфолошка проучавања не могу се спроводити без доброг познавања геологије.
Рељеф настаје, дакле, као резултат сукоба различитих природних процеса али и све више под утицајем човека. Геоморфологија се бави прикупљањем квалитативних и квантитативних параметара о терену, региструје појавне морфолошке облике и бави се утврђивањем разлога њиховог настанка, те даје квалитетне податке потребне за изучавање историје стварања терена. Посебна примена геоморфологије укључује утврђивање предиспозиције терена за настанак клизишта.
Ова дисциплина спада у геонауке а изучава се од стране геолога, геодета, географа, археолога, грађевинара и шумара.
Изучавање геоморфолошких облика подразумева изучавање свих услова који владају и свих утицаја који изазивају стварање разноврсних геоморфолошких облика. Ендогени фактори који утичу на обликовање су земљотреси, магматизам и вулканизам. Основни егзогени фактори (агенси) који су одговорни за већину топографких (морфолошких) обележја су вода, ветар, ледници и таласи.
Према доминирајућем фактору који утиче на настанак одређених облика диференцирали су се различити геоморфолошки процеси: флувијални, еолски, глацијални, марински и крашки.
Март[уреди извор]
Геофизика (грч. γή = Земља, грч. φυσικά = својство, природа) је скуп научних дисциплина које изучавају разне физичке особине литосфере, хидросфере и стратосфере. Геофизика проучава физичка поља Земље (гравитационо, магнетско, електрично) и њихову међусобну интеракцију. Примењена геофизика је научна дисциплина која проучава састав и структурну грађу земљине коре ради проналажења разних минералних сировина као што су нафта, угаљ, термалне воде идр.
Геофизичари се баве испитивањем природних феномена и њихове повезаности у земљиној унутрашњости. Ти природни феномени су: земљино магнетско поље, топлотна кретања, ширење сеизмичких таласа и гравитациона сила.
Шире схваћена, геофизика подразумева и студију космичких феномена који утичу на појаве на Земљи - космичку радијацију и сунчеву радијацију (тзв. сунчев ветар).
Геофизичке методе су методе које се користе у примењеној геофизици. Заснивају се на испитивању природних или вештачки створених физичких поља у циљу решавања одређених геолошких или геотехничких проблема, или проналажења објеката човекове делатности испод Земљине површи (нпр. у археологији).
Геофизичких метода има 8 и оне се могу сврстати у две групе по четири методе. Групу од четири форсиметријске методе чине методе које се примењују у домену "чисте" силе, као што су гравитациона сила и електромагнетна сила. Четири форсиметријске методе могу бити примењене и у вакууму. Другу групу представљају интерактиметријске методе, а чине их четири методе које се примењују у домену интеракција које захтевају присуство материје. Форсиметријске методе су: гравиметријска, електромагнетометријска, магнетометријска и електрометријска метода, а интерактиметријске методе су сеизмометријска, термометријска, радиометријскаи морфометријска метода.
Април[уреди извор]
Даљинска детекција представља метод прикупљања информација путем система који нису у директном, физичком контакту са испитиваном појавом или објектом. Назив даљинска детекција је слободан превод енглеског термина Remote Sensing.
Када се говори о даљинској детекцији обично се мисли на уређаје (било да су они на авиону, спејс шатлу, сателиту) за прикупљање података о животној средини. Ипак, авион који врши аероснимања, опсервацију Земље или сателит који прати метеоролошке промене, ултразвук којим се контролише стање плода у материци или уређаји за осматрање свемира, све су то видови даљинске детекције. И поред тога, у савременој употреби, термин даљинска детекција се везује пре свега за авио и сателитска снимања и не обухвата термине медицинско снимање и фотограметрија.
Принцип даљинске детекције се своди на систематско мерење одређеног енергетског поља и тумачење утврђених аномалија разликама у својствима испитиваног објекта. На истом принципу се, код истраживања у геологији, заснивају и сви геофизички методи испитивања. Геофизика мери гравитационо, електрично, магнетно и друга енергетска поља и њихове аномалије тумачи разликама у геолошкој грађи. Даљинска детекција користи електромагнетно енергетско поље. По својој суштини она, свакако, припада геофизичким методима истраживања.
Мај[уреди извор]
Глацијални процес је геоморфолошки процес који настаје деловањем леда, снега и мраза (ниских температура). Овако су обједињена три процеса, која се, иначе, разликују. Дејство леда представља глацијални процес у ужем смислу. Геоморфолошко дејство снега назива се нивациони процес, док се деловање мраза назива криогени процес.
Општу и основну карактеристику глацијалног процеса чине изузетно велики морфолошки учинци. У процесу се еродују, транспортују и акумулирају велике количине материјала. Због тога, глацијални процес, иако временски ограничен, оставља за собом јасно уочљиве промене у рељефу.
Подручја развоја глацијалног процеса одређује снежна граница. С обзиром на положај снежне границе и простор захваћен глацијалним процесом, издвајају се два главна подручја развоја глацијалног процеса: поларне области и подручја високих планина.
Главни агенс глацијалног процеса је кинетичка енергија леда. Ледници граде специфичне ерозионе и акумулационе облике. Осим њих, јављају се и облици који чине остатке иницијалног рељефа, који су заостали после дејства ерозије. То су тзв. резидуални облици. Најпознатији акумулациони облици, који настају дејством ледика су морене, док се од ерозионих облика издвајају: цирк, валов, ледничко раме, мутониране стене и стрије. Резидуалне облике представљају арете, нунатаци и оштри врхови.
Јуни[уреди извор]
Тектоника плоча је геолошка теорија која објашњава померања плоча Земљине коре великих размера. Теорија укључује, али уједно и замењује, старију хипотезу померања континената, која датира из прве половине 20. века, и концепт ширења морског дна развијен током 1960-их година.
Спољни део Земље се састоји од два слоја: спољне љуске (литосфера) која обухвата кору и крути горњи део омотача, а испод литосфере се налази астеносфера. Иако у крутом стању, астеносфера има релативно ниску вискозност и смичућу моћ па се зато, посматрано у геолошкој временској скали, може сматрати флуидом. Испод астеносфере се налази крући доњи омотач, чије је фазно стање није последица мањих температура, већ високог притиска.
Литосфера је разломљена (издељена) на тзв. литосферне плоче (тектонске плоче). Постоји седам главних и још много мањих плоча. Литосферне плоче плутају на астеносфери. Постоје три типа граница међу плочама:
Потреси, вулканска активност, издизање планинских ланаца па и обликовање океанских јаруга се појављује дуж граница плоча. Бочно се померање плоча обично одвија брзинама од 0.66 до 8.50 cm годишње.
Теорија тектонике плоча вуче корене из хипотезе померања континената. Концепт ширења морског дна први је пут предложио у раним 1960-им Роберт С. Дајц, иако се обично приписује Харију Хесу.
Јули[уреди извор]
Земљотрес или потрес (трус) настаје услед померања литосферних плоча, кретања Земљине коре или појаве удара, а последица је подрхтавање Земљине коре због ослобађања велике енергије. Насупрот распрострањеном уверењу да су то ретке појаве, они се дешавају врло често, али њихов највећи број је слабог интензитета и јавља се на релативно малим поршинама копнених простора или океанског дна.
На земљиној површини, земљотреси се могу манифестовати као дрмање или дислоцирање тла. Понекада, могу изазивати појаву цунамија, разорног морског таласа. До земљотреса долази услед заглављивања литосферних плоча при чему долази до напрезања стенске масе и оног тренутка када напрезање постане толико да га стене не могу издржати долази до ломљења и клизања дуж раседа.
Земљотреси могу настати природно или као резултат људске активности. Мањи земљотреси могу такође бити изазвани вулканском активношћу, клизањем тла, експлозијама и нуклеарним тестовима. У најширем значењу реч земљотрес се користи да опише било који сеизмични догађај - било да је у питању природни феномен или догађај изазван од стране људи — а који генерише сеизмичке таласе.
Земљотреси улазе у ред најстрашнијих природних катастрофа које се дешавају на Земљи, због чега су још од искона привлачили пажњу људског рода. Због тога податке о земљотресима налазимо у записима старим више хиљада година. Ипак, значајнија проучавања земљотреса одвијала су се тек од 19. века.
Август[уреди извор]
Портал:Науке о Земљи/ИзабраниЧланак август
Септембар[уреди извор]
Крашки процес је геоморфолошки процес који настаје дејством текуће и атмосферске воде на растворљиве стенске масе. Најзаступљеније растворљиве стене у природи су карбонатне стене (кречњаци и, у мањој мери, доломити). Крашки процес се може, мада у мањој мери, развијати и на гипсу, анхидриту, лежиштима соли, итд.
Термин крас добио је назив по географској области, која се налази на граници између Италије и Словеније. У Италији та област се назива Карсо (Carso). Словеначки назив је Крас, а немачки Карст. Назив области с типским развојем процеса усвојен је као термин који означава геоморфолошку појаву, односно специфичан процес, али и као назив за специфичне хидрогеолошке појаве, понирање вода, њихове подземне токове и поновно појављивање на површини терена.
Основе научног познавања краса поставио је Јован Цвијић (1893). Он је у светску литературу увео и велики број српских термина, који се данас интернационално користе („поље“ као термин за крашко поље, „долина“, као термин за вртачу, „увала“). Крашки процес је развијен широм света. Његови облици срећу се на свим континентима у различитим варијететима, у зависности од климатских услова и геолошких карактеристика терена. Познате области представљају крас Пелопонеза, Јамајке, Кине, Моравски крас околине Брна у Чешкој, крас писаће креде у Енглеској, итд.
Октобар[уреди извор]
Портал:Науке о Земљи/ИзабраниЧланак октобар
Новембар[уреди извор]
Портал:Науке о Земљи/ИзабраниЧланак новембар
Децембар[уреди извор]
Магнетско поље Земље може се представити као поље магнетског дипола, чији се један пол налази у близини северног географског пола, а други у близини јужног географског пола. Замишљена линија која спаја магнетске полове заклапа са осом ротације Земље угао од 11.3°. Настанак магнетског поља Земље објашњава геодинамо теорија.
Простор у коме се осећа дејство магнетског поља Земље назива се магнетосфера. Она се простире неколико десетина хиљада километара у свемир. Магнетосфера штити Земљу од штетног дејства Сунчевог ветра. Има облик капи - спљоштена је на страни која је окренута ка Сунцу, а издужена на супротној.