Уго Фосколо

С Википедије, слободне енциклопедије
Уго Фосколо
Портрет Фоскола (1813)
Лични подаци
Датум рођења(1778-02-06)6. фебруар 1778.
Место рођењаЗакинтос, Република Венеција
Датум смрти10. септембар 1827.(1827-09-10) (49 год.)
Место смртиЛондон, Уједињено Краљевство
ОбразовањеУниверзитет у Падови
Књижевни рад
ПериодНеокласицизам
Предромантизам
Најважнија делаDei Sepolcri
Потпис

Уго Фосколо (Закинтос,[1] 6. фебруар 1778 – Лондон, 10. септембар 1827), рођен као Николо Фосколо, био је италијански књижевник и револуционар.[2]

Посебно је упамћен по дугој песми Dei Sepolcri из 1807 .

Рани живот[уреди | уреди извор]

Фосколо је рођен на Закинтосу на Јонским острвима. Његов отац Андреа Фосколо био је осиромашени венецијански племић, а мајка Дијамантина Спатис била је Гркиња.[3][4][5][6]

Године 1788, након смрти оца, који је радио као лекар у Спалату (данашњи Сплит), породица се преселила у Венецију, а Фосколо је завршио студије које је започео на Далматинској гимназији на Универзитету у Падови.[7]

Међу његовим учитељима из Падове био је и опат Мелкиоре Чезароти, чија је верзија Осијана била веома популарна у Италији и који је утицао на Фосколове књижевне укусе; знао је и модерни и старогрчки. Његова књижевна амбиција се открила приликом објављивања трагедије Тиесте 1797. — представе која је била делимично успешна.[7]

Политика и поезија[уреди | уреди извор]

Фосколо, који је из непознатих разлога променио своје хришћанско име Николо у Уго, почео је да активно учествује у бурним политичким расправама које је покренуо пад Венецијанске Републике. Био је истакнути члан националних комитета, и упутио је оду Наполеону, очекујући да ће Наполеон збацити млетачку олигархију и створити слободну републику.[7]

Кампоформијски мир (17. октобар 1797), према којем су Французи заиста присилили распад древне Венецијанске републике, а затим предали град и Венето Аустријанцима (у замену за Аустријску Холандију), био је груб шок за Фоскола, али није сасвим уништио његове наде. Стање духа које је произвео тај шок одражава се у његовом роману Последња писма Јакопа Ортиса (1798), који је Encyclopædia Britannica из 1911. описао као политизованију верзију Страдања младог Вертераа Јохана Волфганга фон Гетеа.[7]

Dei Sepolcri, 1809

Прича о Фосколовом роману, Последња писма Јакопа Ортиса, имала је за основу догађаје из стварног живота. Јакопо Ортис је био права особа; био је млади студент из Падове и тамо је извршио самоубиство под околностима сличним онима које је описао Фосколо.[7]

Фосколо је, као и многи његови савременици, је много размишљао о самоубиству. Катон Млађи и многи класични примери самоуништења описани у Плутарховим <i id="mwWA">животима</i> привукли су машту младих италијанских патриота. У случају Фоскола, као и у Гетеовом, ефекат који је композиција дела произвела на ум писца изгледа била благотворна. Видео је да је идеал велике националне будућности грубо разбијен; али није очајавао у својој земљи и фокусирао се на концепт идеалног националног песника.[7]

Након пада Венеције, Фосколо се преселио у Милано, где је склопио пријатељство са старијим песником Ђузепеом Паринијем, кога се касније сећао са дивљењем и захвалношћу.[7] У Милану је објавио избор од 12 сонета.

И даље се надајући да ће његову земљу ослободити Наполеон, Фосколо се 1799. године пријавио као добровољац у Наполеонову гарду Наполеонове Цисалпинске републике, рањен је код Чента, близу Болоње, и одведен као заробљеник у Модену. Ослобођен је након што су француске трупе заузеле Модену. Учествовао је у бици код Требије (1799) и поново је рањен у одбрани опсаде Ђенове (1800).[8] Након битке код Маренга (1800), вратио се у Милано и тамо је дао последње дораде дела Ortis, објавио је превод Калимаха и коментаре дела, започео верзију Илијаде те је започео свој превод A Sentimental Journey Through France and Italy Лоренса Стерна. Такође је учествовао у пропалом меморандуму који је намеравао да представи нови модел уједињене италијанске владе Наполеону.

Године 1804, Фосколо се вратио у војну службу у Наполеонове сврхе, придружен италијанској дивизији Наполеонове војске, са седиштем у Булоњ-сур-Мер, као део Наполеонових снага за инвазију на Британију . Сам Фосколо је био стациониран у Валенсијену, где је добио дете са шкотском племкињом, леди Фани Емерит Хамилтон, унуке 5. ерла од Левена.[9][10][11]

Након пораза код Трафалгара (1805) и Наполеоновог одустајања од планова за инвазију, Фосколо се вратио у Италију 1806. Међутим, пре него што је напустио Француску, Фосколо је још једном срео Алесандра Манцонија у Паризу. У научним радовима су примећене веома блиске аналогије (текстуалне, метричке и биографске) између поезије Фоскола и Манцонија у периоду од 1801. до 1803.[12][13][14]

Године 1807, услед Наполеонове уредбе из 1804. којом се забрањују сахране унутар градских граница,[15] Фосколо је написао Dei Sepolcri (О гробовима), што се може описати као његов узвишени напор да у прошлости потражи уточиште од беде садашњости и будућности.

У јануару 1809, Фосколо је постао члан катедре за италијанску реторику на Универзитету у Павији. У Павији, Фосколо је боравио у Палаци Корнацани, у којој су касније живелиКонтард Фериниј, Ада Негри и Алберта Ајнштајна.[16] Његово инаугурационо предавање О пореклу и дужности књижевности, замишљено је у истом духу као и његово Dei Sepolcri. Фосколо је у свом предавању подстицао младе сународнике да проучавају књижевност, не на послушнички начин у складу са академским традицијама, већ у њиховом односу према индивидуалном и националном животу и расту.

Сензација коју је изазвало ово предавање одиграла је не малу улогу у изазивању Наполеонове уредбе којом је укинута катедра за реторику на свим италијанским универзитетима под Наполеоновом контролом. Убрзо након тога, 1811. Фосколова трагедија Ајант представљена је у Милану, са малим успехом; и због наводних алузија на Наполеона, био је приморан 1812. да се пресели из Милана у Тоскану.

Главни резултати његовог боравка у Фиренци били су трагедија Ricciarda, Ode to the Graces, која је остала недовршена, и завршетак његовог превода Сентименталног путовања Лоренса Стерна, укључујући и његове фиктивне мемоаре Notizia intorno a Didimo Chierico (News concerning Didymus the cleric) (1813).

Фосколо се вратио у Милано 1813, где је боравио до повратка Аустријанаца 1815; одатле је прешао у Швајцарску, где је написао изразито сатирично дело на латинском језику о својим политичким и књижевним противницима; и коначно се вратио на обале Енглеске крајем 1816.

Плава плоча на тргу Едвардс у западном Лондону
Његова сада празна гробница у порти цркве Светог Николе у Чизвику

Током једанаест година које је Фосколо провео у Лондону, све до смрти, уживао је сву друштвену препознатљивост коју су кругови енглеске престонице могли да придају странцима политичког и књижевног реномеа.

Његови доприноси Edinburgh Review и Quarterly Review, дисертације на италијанском о тексту Дантеа Алигијерија и Ђованија Бокача, и још више његових енглеских есеја о Петрарки, чија је вредност увећана драгоценим преводима неких Петраркиних дела Барбарине Бранд, појачао је његову претходну славу као интелектуалца. Међутим, често су га оптуживали за финансијску неспособност, и на крају је провео време у дужничком затвору, што је утицало на његов друштвени положај након пуштања на слободу.

Према History of the County of Middlesex, научник и бизнисмен Вилијам Ален је ангажовао Фоскола да предаје италијански језик у школи Квекера.[17] Његово опште држање у друштву – како наводи Валтер Скот – није било такво да стекне и задржи трајна пријатељства.

Умро је у Турнхам Грину 10. септембра 1827. и сахрањен је у цркви Светог Николе у Чизвику, где његова рестаурирана гробница остаје до данас; говори о њему као о „уморном грађанину песнику“, а нетачно наводи да је био стар 50 година. Четрдесет четири године након његове смрти, 7. јуна 1871. године, посмртни остаци ексхумирани су на захтев краља Италије и однети у Фиренцу, где су, уз понос, помпу и велику националну жалост, похрањени поред споменика Николу Макијавелију и Виторију Алфијерију, Микеланђелу и Галилеју, у цркви Санта Кроче,[18] пантеону италијанске славе, који је Фосколо славио у делу Dei Sepolcri.

Историчарка Луси Риал примећује да је величање Уга Фоскола 1870-их било је део напора тадашње италијанске владе (успешне у довршењу уједињења Италије, али по цену директног сукоба са Католичком црквом ) да створити галерију „секуларних светаца“ да се такмиче са онима из Цркве и пробуде народна осећања у смеру подршке новоствореној италијанској држави.[19]

Дела[уреди | уреди извор]

Поезија[уреди | уреди извор]

  • A Bonaparte liberatore [To Bonaparte the liberator] (1797)
  • All'amica risanata (1802)
  • Alla Musa (1803)
  • Alla sera[20] (1803)
  • A Zacinto [To Zakinthos] (1803)
  • In morte del fratello Giovanni (1803)
  • Dei Sepolcri [Of the sepulchres] (1807)

Новеле[уреди | уреди извор]

Комади[уреди | уреди извор]

  • Tieste (1797) [Thyestes]
  • Aiace (1811)

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Luciano Canepari. „Foscolo”. DiPI Online (на језику: италијански). Приступљено 13. 1. 2021. 
  2. ^ „Biography at Infotube”. Архивирано из оригинала 20. 06. 2012. г. Приступљено 12. 03. 2024. 
  3. ^ Ugo Foscolo: An Italian in Regency England, Vincent, Eric Reginald Pearce, 1894, Cambridge University Press, p. 106
  4. ^ The Chronicles of Fleetwood House, Adam John Shirren, 1977 Pacesetter Press, p. 155
  5. ^ Introduction to Italian Poetry, Rebay, Luciano, Courier Dover Publications, p. 97
  6. ^ The Australian Library Journal, 1951 Library Association of Australia, University of Michigan, p. 179
  7. ^ а б в г д ђ е  Једна или више претходних реченица укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Foscolo, Ugo”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). Cambridge University Press. 
  8. ^ итал. Ugo Foscolo - Enrollment in the National Guard (1799-1801)
  9. ^ итал. Ugo Foscolo - the years in France (1804-1806)
  10. ^ „Voyages in text: Ugo Foscolo - 1802-1814 - In Frances, military service in the Italian Division” (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 2013-04-22. г. Приступљено 2024-01-04. 
  11. ^ „Lady Mary Leslie”. Приступљено 2024-01-04. 
  12. ^ Pierantonio Frare, Foscolo e Manzoni – rapporti biografici e polemiche testuali, in Rivista di letteratura italiana, XVII, 1 (1999), pagg. 29–50
  13. ^ Poesie di Alessandro Manzoni prima della conversione, co note critiche di Alberto Chiari, LeMonnier, Firenze, 1932; and then in Franco Gavazzeni, Alessandro Manzoni: poesie prima della conversione, Einaudi, Torino, 1992
  14. ^ Gianmarco Gaspari,Beccaria-Foscolo<---Manzoni, Annali Manzoniani, I (1990), pagg. 197-218, also cited in Letteratura delle riforme, Sellerio, Palermo, 1990, pagg. 232-258
  15. ^ Hainsworth, Peter (2005). „Dei Sepolcri”. Oxford Companion to Italian Literature. Приступљено 2024-01-05. 
  16. ^ University of Pavia. „Einstein, Albert”. Museo per la Storia dell'Università di Pavia. University of Pavia. Приступљено 7. 1. 2023. 
  17. ^ A.P. Baggs, Diane K. Bolton and Patricia E.C. Croot, 'Stoke Newington: Education', in A History of the County of Middlesex: Volume 8, Islington and Stoke Newington Parishes, ed. T. F. T. Baker and C. R. Elrington (London, 1985), pp. 217–23. British History Online http://www.british-history.ac.uk/vch/middx/vol8/pp217-223 [accessed 28 March 2016].
  18. ^ „"Exhumation of poet Ugo Foscolo (1778-1827), on May 31, 1871, in the cemetery of Chiswick, near London. The works ended on 7 June 1871." Photograph by Caldesi & C, United Kingdom, London 1871. (Photo by Fototeca Gilardi/Getty Images)”. Getty Images. Приступљено 21. 9. 2020. 
  19. ^ Riall, Lucy (2007). Garibaldi : invention of a hero. Yale University Press. стр. 4. 
  20. ^ Foscolo, Ugo. „To the Night”. Cultured.com. Приступљено 3. 3. 2014. 
  21. ^ First edition by Vincenzo Di Benedetto, Turin 1991.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Уго_Фосколо&oldid=27681880”