Ђорђе Ђорђевић
| Ђорђе М. Ђорђевић | |
|---|---|
 Ђорђе Ђорђевић | |
| Лични подаци | |
| Надимак | Грос |
| Датум рођења | 31. октобар 1863. |
| Место рођења | Неготин, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 12. новембар 1935. (72 год.) |
| Место смрти | Београд, Краљевина Југославија |
| Војна каријера | |
| Служба | 1885 — 1904. 1912 — 1921. |
| Чин |   Дивизијски генерал |
| Учешће у ратовима | Српско-бугарски рат Балкански ратови Први светски рат |
| Одликовања | Орден Карађорђеве Звезде са мачевима |
Ђорђе М. Ђорђевић (Неготин, 31. октобар 1863 — Београд, 12. новембар 1935) био је генерал Војске Краљевине Србије и командант коњичке дивизије у Првом светском рату. У Југословенској војсци имао је чин дивизијског генерала.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је 31. октобра 1863. у Неготину. По свршетку Реалне гимназије у Београду, ступио је у Војну академију Краљевине Србије 1883. године, као питомац 16. класе Ниже и 2. класе Више школе Војне академије Краљевине Србије. За пешадијског потпоручника произведен је 12. септембра 1885, пред сам рат. Преведен у коњицу 15. маја 1887. Унапређен у чин коњичког поручника 22. фебруара 1890. ; коњичког капетана друге класе 26. априла 1893. У рату 1885. је био ордонанс официр у IV пешадијском пуку, командовао је четом и батаљоном. У периоду 1888—1890. је био на вишој школи Војне академије Краљевине Србије. За коњичког капетана прве класе је именован 6. децембра 1895; коњичког мајора 20. маја 1898, а за коњичког потпуковника 22. фебруара 1903. године. Командовао је коњичким водом, ескадроном, пуком и бригадом и командом краљеве гарде (1901 — 1903). Пензионисан је 25. маја 1904, а реактивиран 1912. године. Служио је годину и по дана у руској коњици (I Московском Лајбдрагонском пуку у Тверу).
У Балканским ратовима 1912. био је начелник штаба Тимочке војске чији је командант био пуковник Вукоман Арачић. Учествовао је у противнападу на бугаре и у снажном налету са војском је дубоко продрео у бугарску територију, заузели Кулу и Белграџик и зауставили су се код самог града Видин а који су опсели. (Погледај чланак Опсада Видина).[1][2]
Проглашен за пуковника 31. октобра 1913. године током Другог балканског рата.
Први светски рат[уреди | уреди извор]
У Првом светском рату 1914—1918. је командовао:
- 1914. армијском коњицом Прве армије и здруженим Мачванским и Љубовијским одредом;
- 1915. здруженом Соколском бригадом и Струмичким одредом;
- 1916. је био командант српских трупа у Африци;
- 1918. командант коњичке дивизије.
На крају рата је унапређен у чин генерала 25. септембра 1918. Поново је пензионисан 8. септембра 1921. године. Преведен у резерву 5. марта 1923. са чином дивизијског генерала. Преминуо је 12. новембра 1935. године у Београду. Сахрањен на Новом гробљу у Београду.
Библиографија[уреди | уреди извор]
Осим чланака, оригиналних и преводних, у Витезу и Ратнику, написао је и штампао:
- О даљном јахању / Ђорђе М. Ђорђевић (1900)
- Улога 4. пешадиског пука - Успомене из српско-бугарског рата / Ђорђе М. Ђорђевић (1911)
Види још[уреди | уреди извор]
- Војска Краљевине Србије (1914—1918)
- Србија у Првом светском рату
- Други балкански рат
- Балкански ратови
- Краљева гарда
- Опсада Видина
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ http://ubsm.bg.ac.rs/view.php?q=1916&e=t&p=0389&z=3&x=b&w=922&h=600&x=b Балкански рат у слици и речи, уредник Душан Мил. Шијачки, Београд, 1913. страна 389
- ^ http://ubsm.bg.ac.rs/view.php?q=1142&e=t&p=0377&z=2&x=0&w=922&h=600&x=e Илустрована Ратна Кроника - 1912-13, уређује Каменко Суботић Нови Сад: Издавачка књижарница Свет. Ф. Огњановића,1912/13. pp. 377
Литература[уреди | уреди извор]
- Станоје Станојевић, Народна енциклопедија Срба, Хрвата и Словенаца; Београд, 1928.
- Бјелајац С. Миле, Генерали и адмирали краљевине Југославије 1918-1941; Београд, ИНИС, 2005.
