Азуки пасуљ
Азуки пасуљ | |
---|---|
Семе азуки пасуља | |
Научна класификација | |
Царство: | Plantae |
Кладус: | Tracheophytes |
Кладус: | Angiospermae |
Кладус: | Eudicotidae |
Кладус: | Rosids |
Ред: | Fabales |
Породица: | Fabaceae |
Род: | Vigna |
Врста: | V. angularis
|
Биномно име | |
Vigna angularis (Willd.) Ohwi & H. Ohashi
|
Азуки пасуљ (Vigna angularis), по неким транскрипцијама и адзуки, једногодишња је зељаста врежа која припада роду Vigna, односно породици бобова (Fabaceae). Култивисана је врста и доста се узгаја широм источне Азије и Хималаја због свога храњивог ситног семена (пречника око 5 mm). Зрели плодови су најчешће црвене боје, али постоје и варијанте са белом, црном, сивом и другим нијансама.
Општеприхваћено име врсте позајмељено је из јапанског језика (азуки), док се у Кини где се највише узгаја назива „црвеним пасуљем” (односно хонгду и чиду).
Порекло и доместификација
[уреди | уреди извор]Дивљи предак данашњег култивисаног азукија вероватно је варијетет Vigna angularis var. nipponensis који је и данас широко распрострањен на подручју целе источне Азије − Јапан, Кореја, Кина, Непал и Бутан.[1] До специјације варијетета angularis и nipponensis вероватно је дошло пре неких око 50.000 година, а на основу археолошких налаза време доместификације процењује се на период око 3000. године пре нове ере.[2][3] Међутим, и даље је у периоду између 3000. и 2000. п. н. е. азуки био најраширенији као дивља врста (заједно са сојом). Доместификација врсте се интензивирала током бронзаног и гвозденог доба након што су почели да се употребљавају комплекснија оруђа за обраду земље (посебно плугови).[4] Тачно место доместификације није познато, али верује се да се то десило негде на североистоку Азије. Занимљиво је да култивисани азуки има доста мањи укупан принос семена у поређењу са дивљим биљкама, али су зрна знатно крупнија и квалитетнија и брже дозревају.
Азуки пасуљ је, судећи према археолошким налазима, био једна од првих биљних врста која се масовније узгајала на подручју Јапана.[5] Сорте које имају мање семена и већу продукцију биомасе данас се узгајају као сточна храна, односно користе се као зелено ђубриво. У јапану је данас регистровано више од 300 различитих сорти азуки пасуља.
Широм Јапана и данас расту бројне коровске форме азукија. Коровске форме азукија развијале су се на неколико начина и углавном се разликују од дивљих природних сорти. Најчешће су настајале природним мешањем култивара и дивљих форми, и могу се користити у исхрани.
Узгој
[уреди | уреди извор]Азуки пасуљ се данас највише узгаја у Кини (на површини од око 670.000 хектара), Јапану (60.000 ха), Јужној Кореји (25.000 ха) и на кинеском острву Тајван (15.000 ха). Поред ових земаља азуки се данас у знатнијим количинама узгаја и у Сједињеним Државама, Индији, Новом Зеланду, Конгу, Анголи и широм Јужне Америке.[6] У Јапану, азуки је после соје најважнија легуминоза, а Јапан је уједно и највећи светски увозник ове врсте пасуља.
Оптималне температуре за нормалан раст азуки пасуља су између 15 °C и 30 °C, не подноси мраз, а за клијање температуре тла морају бити изнад 10 °C. Међутим, високе температуре стимулишу раст вегетативних делова биљке, што самим тим смањује принос рода. Идеална количина падавина током вегетативне сезоне варира између 500 и 1.750 mm, а врста је отпорна на блаже суше.[7][8]
Опис таксона
[уреди | уреди извор]Нутритивна вредност на 230 g | |
---|---|
Енергија | 1.233 kJ (295 kcal) |
56,97 g | |
Прехрамбена влакна | 16,8 g |
0,23 g | |
17,3 g | |
Витамини | |
Тиамин (Б1) | (23%) 0,264 mg |
Рибофлавин (Б2) | (12%) 0,147 mg |
Ниацин (Б3) | (11%) 1,649 mg |
Витамин Б5 | (20%) 0,989 mg |
Витамин Б6 | (17%) 0,221 mg |
Фолат (Б9) | (70%) 278 μg |
Минерали | |
Калцијум | (6%) 64 mg |
Гвожђе | (35%) 4,6 mg |
Магнезијум | (34%) 120 mg |
Фосфор | (55%) 386 mg |
Калијум | (26%) 1.224 mg |
Натријум | (1%) 18 mg |
Цинк | (43%) 4,07 mg |
| |
Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле. Извор: NDb USDA |
Азуки пасуљ је једногодишња, ређе двогодишња биљка висине између 30 и 90 cm.[9][10] Захваљујући врежама може да се пење у висини, а у одсуству одговарајуће потпоре расте као полегла форма. Стабљика је зелене боје и прекривена ситним длачицама.
Корен је вретенаст и у дубину може да нарасте од 40 до 50 cm.[11]
Листови су крупни и троделни, развијени на дугачким петиолама. Овалног су облика, дужине 5−10 cm и ширине 5−8 cm. Цветови су углавном жуте боје, папиларни, док је цваст рацемозна и чини је шест до десет засебних цветића.
Плод азуки пасуља је глаткаи цилиндрична махуна са доста танким зидовима. Млада махуна је зелене боје, а како дозрева постаје сиивкасто-бела. Дужина махуна варира између 5 и 13 cm, ширине око 0,5 cm. Унутар сваке махуне се налази од 2 до 14 семена.
Семе је глатко и цилиндрично, дужине од 5 до 9,1 милиметара, ширине 4,0−6,3 mm и дебљине од 4,1 до 6 mm. Како је семе доста ситно, око хиљаду семена има масу између 50 и 200 грама. Боја варира од кестењасте до плаво-црне, а најчешће је црвенкасто.
Семе азуки пасуља одликује се хипогеичним клијањем, а у зависности од услова семе клија од 7 до 20 дана, што је у поређењу са другим врстама пасуља доста споро. У зависности од сорте и од услова животне средине, азуки достиже зрелост након 80 до 120 дана од ницања. Цветање траје од 30 до 40 дана.
Гастрономија
[уреди | уреди извор]Азуки пасуљ има широку употребу у кухињама земаља Источне Азије где се обично пре употребе заслађује. Кувањем семена азуки пасуља са шећером добија се азуки паста („анко”) која је један од најважнијих састојака у кухињама ових земаља. У гастрономији се често користе и клице азуки пасуља.
-
„Јокан” − јапански десерт од азукија
-
„Мача мафин” са азуки пасуљем
-
„Дајфуку” се пуни пастом од азуки пасуља
-
Азуки паста
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Yamaguchi, Hirofumi (1992). „Wild and Weed Azuki Beans in Japan”. Economic Botany. 46 (4): 384—394.
- ^ Kang, Yang Jae (2015). „Draft sequence of adzuki bean, Vigna angularis”. Scientific Reports. 5 (8069).
- ^ Lee, Gyoung-Ah (2012). „Archaeological perspectives on the origins of azuki (Vigna angularis)”. The Holocene. 23 (3): 453—459.
- ^ Fuller, Dorian Q (2007). „Contrasting Patterns in Crop Domestication and Domestication Rates: Recent Archaeobotanical Insights from the Old World”. Annals of Botany. 100: 903—924. doi:10.1093/aob/mcm048.
- ^ Kaga, Akito; Isemura, Takehisa; Tomooka, Norihiko; Vaughan, Duncan A. (2008). „The Genetics of Domestication of the Azuki Bean (Vigna angularis)”. Genetics Society of America. 178: 1013—1036. doi:10.1534/genetics.107.078451.
- ^ „Floridata Plant Encyclopedia Vigna Angularis”. Steve Christman. Приступљено 8. 11. 2016.
- ^ Schuster. „Adzukibohne (Vigna angularis [Willd.] Ohwi et Ohashi)”. geb.uni-giessen.de. Приступљено 3. 11. 2016.
- ^ Jansen. „Vigna angularis (Willd.) Ohwi”. www.prota4u.org. Приступљено 3. 11. 2016.
- ^ Wu, Delin; Thulin, Mats. „Vigna.: Vigna angularis (Willdenow) Ohwi & H. Ohashi”. Приступљено 9. 11. 2016.
- ^ FAO. „Vigna angularis”. Приступљено 9. 11. 2016.
- ^ Lumpkin, T.A.; Konovsky, J.C.; Larson, K.J.; McClary, D.C. „Potential New Specialty Crops from Asia: Azuki Bean, Edamame Soybean, and Astragalus”. Приступљено 9. 11. 2016.