Кориша
Кориша | |
|---|---|
 Рушевине цркве Св. Петра Коришког | |
| Административни подаци | |
| Држава | Србија |
| Аутономна покрајина | Косово и Метохија |
| Управни округ | Призренски |
| Општина | Призрен |
| Становништво | |
| — 2011. | 5.279[1] |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 42° 15′ 31″ С; 20° 47′ 49″ И / 42.2586° С; 20.7969° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
| Апс. висина | 742 m |
.svg)  Кориша Кориша на карти Србије | |
Кориша (алб. Korishë) је насељено место у општини Призрен на Косову и Метохији. Према попису становништва из 2011. у насељу је живело 5.279 становника.
Положај[уреди | уреди извор]
Атар насеља се налази на територији катастарске општине Кориша површине 1478 ha. Село се налази у Призренском подгору.
Историја[уреди | уреди извор]
Насеље се први пут помиње 1348. године, у Арханђеловској повељи. Преподобни Петар Коришки је овде рођен. Познат је и његов ујак Марко Коришки.
У Кориши је у 18. веку био парох поп Стојан.[2] Ту су живели Срби, Албанци и Турци између два светска рата. Постојала је основна школа са учитељима од којих су познати: Шућри Галиб (1926), Живојин Трифуновић (1927), Сељман(овић) Абаз (1929), Живко Моравчевић (1937).
Сакрални објекти[уреди | уреди извор]
- Манастир Свети Марко Коришки - Најзначајнији сакрални објекат у Кориши је манастир Св. Марко Коришки. Према сачуваном запису, манастирска црква је саграђена 1467. године. За све време турске владавине манастир је остао неразрушен, а са звоника манастирске цркве огласила су се прва звона по ослобођењу призренског краја од Турака. Једно време манастир је био запустео. Зна се да је у 18. веку манастир био обновљен и насељен, и да се у његовој библиотеци налазила знатна збирка старих књига и рукописа. Ту се чувао и препис Душановог законика, тзв. призренски препис, који се сматра најпотпунијим и најближим оригиналу из 1349. године. Данас се овај препис налази у Народном музеју у Београду.
- Испосница Светог Петра Коришког - На брду изнад манастира налази се Испосница Св. Марка Коришког која је тешко приступачна. Испосница потиче из 13. века.
- Рушевине цркве Свете Богородице-Свете Пречисте - Рушевине цркве посвећене Богородици налазе се неколико стотина метара на исток од испоснице Светог Петра Коришког, у народу познате као „црква сестре Петра Коришког“.
- Црква Светог Петра - Цркву Св. Петра подигао је хиландарски старац Григорије, економ једног хиландарског метоха. По завршетку градње, цркву је 19. маја 1343. године даровао краљу и цару Стефану Душану за привремено седиште митрополита који ће руководити градњом Душанове задужбине — манастира Св. Арханђела код Призрена. Године 1885. Турци су порушили цркву и од њеног материјала направили џамију и турску школу у Кориши. Црква је обновљена након Првог балканског рата и ослобођења 1912. године, али је већ у Првом светском рату поново срушена. Други пут је обновљена 1930. године, али су је Албанци коначно срушили 1941. године. Шездесетих година откопани су и конзервирани њени темељи, и том приликом су пронађени делови фресака изузетне уметничке вредности.
- Остаци цркве Светог Николе у Кориши - У селу постоје остаци цркве Св. Николе, у којој је 1860. године пронађена повеља цара Стефана Душана којом оснива манастир Св. Арханђела код Призрена.
- Црква Светог Ђорђа - У центру села на гробљу постоје рушевине једноставне једнобродне цркве посвећеној Светом Ђорђу.
- Црква Пресвете Богородице код Врела - На крајњем источном делу села Корише у засеоку Врело (које је можда средњовековно Бусино) налази се једнобродна црква покривена каменим плочама. Није познато када је сазидана, али је сликарство из 16. или 17. века у апсиди добрим делом очувано. Преправке архитектуре везују се за 18. и 19. век као и на околним манастирима Св. Марку Коришком и Св. Тројици у Мушутишту.[3]
Становништво[уреди | уреди извор]
Према попису из 2011. године, Кориша има следећи етнички састав становништва:
| Националност[1] | 2011.[а] |
| Албанци | 5.278 (99,98%) |
| други | 1 (0,02%) |
| Укупно | 5.279 |
| Демографија[1][4] | ||
|---|---|---|
| Година | Становника | |
| 1948. | 864 | |
| 1953. | 998 | |
| 1961. | 1.236 | |
| 1971. | 1.980 | |
| 1981. | 3.085 | |
| 1991. | 4.065 | |
| 2011. | 5.279 | |
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ Попис из 2011. на овом подручју спровели су органи једнострано проглашене и делимично признате Републике Косово. Будући да га је поприличан број косовских Срба бојкотовао, стварни удео Срба већи је од исказаног у званичним резултатима пописа.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Етнички састав становништва на Косову и Метохији из 2011. године (језик: енглески)
- ^ "Сион", Београд 1875.
- ^ Споменици културе у Србији: Црква Пресвете Богородице код Врела
- ^ Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Гугл сателитска мапа (Maplandia) (језик: енглески)
- Мапе, аеродроми и временска ситуација локација (Fallingrain) (језик: енглески)
