Рајко Боснић

С Википедије, слободне енциклопедије
рајко боснић
Рајко Боснић
Лични подаци
Датум рођења(1919-08-19)19. август 1919.
Место рођењаВрточе, код Дрвара, Краљевство СХС
Датум смрти31. март 1942.(1942-03-31) (22 год.)
Место смртиЈошавка Горња, код Челинца, НД Хрватска
Деловање
Члан КПЈ од1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОП и ДВ Југославије
Херој
Народни херој од24. јула 1953.

Рајко Боснић (Врточе, код Дрвара, 19. август 1919 — Јошавка Горња, код Челинца, 31. март 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 19. августа 1919. године у селу Врточе, код Дрварa. Потицао је из многочлане породице, његов отац Јово имао је деветоро синова и две кћери. Основну школу је завршио у Дрвару, а као одличан ђак, добио је стипендију од општине Дрвар и завршио Нижу пољопривредну школу у Бања Луци, 1935. године. Потом је завршио и Средњу пољопривредну школу у Неготину, 1939. године.[1]

Родна кућа Рајка Боснића

Још као учесник средње школе, најпре у Бања Луци, а потом и у Неготину, повезао се са омладинским револуционарним покретом. Као веома активан омладинац, почетком 1939. године је био примљен у чланство Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). По повратку у родни крај, 1940. године, активно се укључио у рад скојевских организација, а сам је руководио скојевским активима у селима — Подови, Врточе и Шиповљани. Из Бања Луке је доносио разне брошуре, летке и другу литературу.[1]

Априлски рат 1941. године, затекао га је на одслужењу војног рока. Након капитулације Југословенске војске, избегао је заробљавање и вратио се у родни крај. Одмах се повезао са партијском организацијом и убрзо потом био примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). У току припрема оружаног устанка, био је постављен за секретара Среског комитета КПЈ за подручје Дрвара и Босанског Грахова. Тада је обилазио активе СКОЈ-а у готово свим селима дрварске општине.[1]

Као истакнути омладински руководилац, јуна 1941. године, постављен је за војног повереника у селу Подови. Радио је на припремама за подизање устанака и непосредно учествовао у формирању Црљивичко-заглавичког партизанског одреда. У почетку устанка, 27. јула 1941. године, у борби за ослобођење Дрвара, а нешто касније у августу и у борбама око Босанског Петровца, истакао се као борац и руководилац — јуришао је на челу својих бораца.[1]

Руководство устанка га је убрзо упутило на терен Прекраје и Гламоча, са задатком да помогне тамошњим кадровима у организовању устанка. Тамошњи Прекајски партизански одред је с пушкомитраљезом у рукама, предводио у борбама са усташко-домобранским снагама код Бравске, Срнетице и Млиништа. Упоредо са учешћем у борбама, радио је на организационом учвршћивању одреда и омасовљавању партијских ћелија КПЈ и актива СКОЈ-а на ослобођеној територији.[2]

У јесен 1941. године, после продора Италијана на слободну територију Дрвара, као секретар Окружног комитета СКОЈ-а за Дрвар радио је на консолидацији војно-политичких прилика у новонасталој ситуацији. Организовао је политички рад на терену и активно вршио пропаганду против сарадње са италијанским окупатором, која је доводила до разбијања устаничких редова. Тада је радио на формирању Друге чете Дрварског партизанског батаљона и Прекајске чете Партизанског батаљона „Будућност” — које су у то време биле једне од најјачих партизанских јединица у дрварском крају.[2]

Јануара 1942. године на партијској конференцији у Крњеуши, код Босанског Петровца, одато му је признање за успешан рад с омладином. Крајем јануара 1942. године, Обласно партијско руководство упутило га је као искусног омладинског и партијског руководиоца, на рад на подручје Четвртог крајишког партизанског одреда, где се већ у то време осећао јак утицај непријатеља усресређен на јачање и помагање четничког покрета. Одмах по доласку, Рајко је постао свестан ситуације на терену и одмах је почео са политичким радом. Одржавао је састанке, убеђивао масе и тумачио им линију КПЈ. На Обласној партијској конференцији, одржаној у фебруару 1942. године у Скендер Вакуфу, као члан Обласног комитета СКОЈ-а поднео је Реферат „О раду с омладином”. Након Конференције, био је постављен за секретара Окружног комитета КПЈ и наставио рад на спровођењу закључака Конференције.[2]

Гроб народног хероја Рајка Боснића у Дрвару

Крајем марта, Рајко се налазио у селу Јошавка Горња, код Челинца, где се налазио Штаб Четвртог крајишког партизанског одреда. Један од чланова Штаба овог одреда — Раде Радић, припремио је и са шездесетак својих истомишљеника, у ноћи између 31. марта и 1. априла извео четнички пуч. Он је за пуч искористио погодан тренутак, јер су 30. марта командант и политички комесар Одреда — Данко Митров и Војо Ступар, са главнином Одреда отишли у правцу Теслића. Заједно са још 25 партизана, Рајко је био убијен од бивших сабораца. У току исте ноћи четници су заробили тешко рањеног Младена Стојановића, који се налазио на лечењу у Доњој Јошавци, а у току идуће ноћи су га убили.[2][3]

Рајко Боснић је још за живота био стекао велики углед међу народом, а посебно омладином Босанске крајине. Када је у јесен 1942. године, на ослобођеној територији у околини Кључа, формирана прва омладинска радна бригада она је понела његово име. Такође, Рајково име је у току Нарондоослободилачког рата носио и Дрварски батаљон Петог крајишког одреда.[2]

Данас име Рајка Боснића носи Пољопривредна школа са домом ученика у Неготину, чији је некада био ђак.[4] Такође његово име носи и неколико улица у Неготину, Бања Луци и Крајишнику.

Ученици неготинске Пољопривредне школе која носи име Рајка Боснића посетили су 1961. гроб овог народног хероја

Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 24. јула 1953. године, проглашен је за народног хероја.[2][5]

Читава породица Рајка Боснића учествовала је у Народноослободилачком покрету (НОП), а шесторо чланова су били партизански борци. Један од његове браће био је Љубо Боснић (1924—1944), члан Окружног комитета СКОЈ-а за Дрвар, који је страдао током немачког десанта на Дрвар, маја 1944. године.[1]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д Народни хероји Југославије (том први) 1982, стр. 103.
  2. ^ а б в г д ђ Народни хероји Југославије (том први) 1982, стр. 104.
  3. ^ Башић 1969.
  4. ^ Пољопривредна школа са домом ученика „Рајко Боснић” Неготин
  5. ^ Војна енциклопедија (том шести) 1973.

Литература[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рајко_Боснић&oldid=26988060”