Марија Бурсаћ

Из Википедије, слободне енциклопедије
МАРИЈА БУРСАЋ
Marija Bursać.jpg
Марија Бурсаћ
Датум рођења (1920-08-02)2. август 1920.
Место рођења Каменица, код Дрвара
 Краљевина СХС
Датум смрти 23. септембар 1943.(1943-09-23) (23 год.)
Место смрти Видово Село, код Дрвара
Хрватска НД Хрватска
Чланица КПЈ од фебруара 1942.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
У току НОБ-а болничарка и борац-бомбаш
Друге чете Трећег батаљона
Десете крајишке бригаде
Народни херој од 15. октобра 1943.

Марија Бурсаћ (Каменица, код Дрвара, 2. август 1920Видово Село, код Дрвара, 23. септембар 1943), учесница Народноослободилачке борбе и прва жена народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођена је 2. августа 1920. године у селу Каменици, код Дрвара. Била је најстарије од петоро деце Николе и Јоке Бурсаћ. Поред Марије, они су имали још три сина - Душана, Драгана и Васу и ћерку Милку. Детињство је провела у родном селу. Пошто је тада био обичај, да се због лоших материјалних услова, женска деца не дају у школу, која се налазила у Дрвару, Марија је обављала пољске послове и помагала у кући. У почетку је била чобаница, чувала је овце и говеда, а касније када је поодрасла бавила се женским кућним пословима.

Године 1938. у Каменици је отворена основна школа. Марија је тада, код куће уз најмлађег брата Васу почела помало учити читање и писање. Учитељ у школи, Велимир Стојнић, који је био члан тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ), активно је радио на организовању културно-просветног и политичког живота у овом заосталом селу. Организовао је Народну књижницу и читаоницу, културно-уметничку групу, спортски клуб и дечју кухињу. Пошто је увидео да у селу има доста неписмених девојака, организовао је 1939. године домаћички курс, на ком су девојке поред писмености училе са кувају, кроје, одржавају хигијену и др. Марија је касније купила шиваћу машину и похађала шестомесечни „Сингеров“ курс.

Маријин брат Душко, доста се дружио са учитељем Велимиром, преко којег је стекао прва знања о револуционарном радничком покрету и комунизму. Касније је и сам почео читати комунистичку и другу литературу. Када је 1940. године формирана прва организација Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) у Каменици, Душко је постао њен члан. Преко брата и Марија је добила прва сазнања о комунизму. Почетком 1941. године, после неуспелог покушаја да преместе учитеља Велимира, што је изазвало протест мештана Каменице, власти су га позвале на војну вежбу. У његовом одсуству, руковођење СКОЈ-евском организацијом у селу преузео је Маријин брат Душко. У кући њиховог оца Николе, тада је почела да се окупља омладина, а понекад увече и старији мештани. Читава Маријина породица тада се прикуљчила револуционарном покрету.

Народноослободилачка борба[уреди]

Поштанска марка са ликом Марије Бурсаћ из 1984. године

Позадински радник[уреди]

После окупације Краљевине Југославије, априла 1941. године у село се вратио учитељ Велимир Стојнић. Када је почетком лета дошло до првих усташких покоља над српским становништвом, у Босанској крајини, он уз помоћ Душка Бурсаћа, Николе Котле, Љубе Бабића и других комуниста почиње да припрема народ Дрвара на оружани отпор усташама. Почетком јула била је организована и прва партизанска чета у Каменци, која је била смештена у логору у шуми на Тмилића оклинку, у близини школе. Марија је тада, заједно са својом стрином Анђом и другарицом Дуком Бачкоњом, активно радила на прикупљању хране и других потрепштина за партизане. Такође је, с још неколико омладинки, обављала и курирске послове, одржавајући везу са другим партизанским логорима на територији дрварске општине.

После ослобођења Дрвара, 27. јула 1941. године и стварања ослобођене територије, заједно са братом Душком, радила је на окупљању омладине, у свом селу и околини за Народноослободилачки покрет (НОП). Септембра 1941. године, као једна од најистакнутијих омладинки у селу, примљена је у СКОЈ-евску организацију, на иницијативу Косте Боснића, секретара Среског комитета СКОЈ-а за Дрвар. Заједно са осталим члановима СКОЈ-евске ћелије, којом је руководио њен брат Душко, Марија је била посебно активна у сакупљању зимске одеће и обуће за борце. Прва је своју девојачку спрему поделила партизанским борцима. Била је активна и у омладинским радним четама, које су деловале у позадини. Са овом четом, Марија се истакла у рушењу путева и пруге, као и у рушењу основне школе, почетком 1942. године, да се у њу не би уселио окупатор. А такође је радила и на описмењивању других омладинки.

У њеној кући биле су организовани прела и посела, на којима су жене и омладинке плеле џемпере, чарапе, шалове и рукавице; од чаршафа правиле зимске кабанице и друго за партизане. По потреби је одлазила и у окупирани Дрвар, одакле је доносила вести о стању у граду и о Италијанима. Фебруара 1942. године примљена је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Почетком пролећа, с лепшим временом поново су отпочеле омладинске радне акције. После другог ослобођења Дрвара, јула 1942. године, у Каменици је организована Омладинска радна чета, која је ушла у састав Омладинског радног батаљона, а касније у састав Прве крајишке омладинске радне бригаде. Маријин брат Душко био је командант ове бригаде, а Марија политички комесар Треће омладинске чете у Другом батаљону, која је радила на прикупљању усева у Саничкој долини. Крајем јула и почетком августа омладина из Дрвара и околине, тада је под заштитом крајишких бригада, у изузетно тешким условима, када није било границе између првих линија фронта и позадине, сваке ноћи купила жито.

Поред овог рада, учествовала је у стварању организација Антифашистичког фронта жена (АФЖ) и Уједињеног савеза антифашистичке омладине (УСАОЈ). Била је председник Сеоског одбора УСАОЈ-а у Каменици. Од своје црвене сукње, сашила је заставу омладине Каменице, а кућа њеног оца била је сигурно уточиште за борце, и главни пункт за прикупљање прилога за партизане.

Болничарка и борац[уреди]

Када је 4. фебруара 1943. године, у јеку Четврте непријатељске офанзиве, формирана Десета крајишка ударна бригада, Марија је са још неколико другарица добровољно ступила у бригаду. Оне су тада постављене за болничарке, а Марија је била распоређена у Други батаљон. Поред болничких обавеза и бриге о рањеним борцима, Марија се јављала и за друге задатке - ишла је у патролу и на стражу. У то време бригада је чувала отступницу борцима и збеговима који су се повлачили са Баније. Да би је као искусног омладинског руководиоца, поштедео прве борбене линије, командант бригаде Никола Котла је пребацио у кухињу при Штабу бригаде, али се она ту није дуго задржала. У марту је на сопствени захтев премештена у Трећи батаљон, којим је командовао Никола Роквић. Иако је била одређена за референта санитета у батаљону, она је захтевала да постане борац.

У свим борбама, у којима је учествовала, истицала се пожртвовањем и храброшћу. У борби на Плочама, у половином фебруара, убила је два Немца и заробила две машинке. У борбама у околини Стрмице, код Книна, крајем фебруара убила је тројицу четника и заробила њихове пушке. У борбама око Ливна, у лето 1943. године упала је у један бункер, убила тројицу усташа и запленила пушкомитрљез. Приликом окршаја у селу Голубићу, код Книна, крајем јуна била је први пут лакше рањена. Средином године се разболела од тифуса и била повучена из бригаде. Лечила се код куће у Каменици. Другови су је саветовали да се због болести не враћа у бригаду, али је она то одбила. Одмах по оздрављењу, у августу вратила се у своју јединицу.

Рањавање и смрт[уреди]

Улица Марије Бурсаћ у Бањалуци

Половином септембра 1943. године, Десета крајишка удара бригада је била повучена из Далмације, где је водила борбе са херцеговачким четницима у Книнском пољу и на обронцима Динаре. Бригада је била враћена у Босанску крајину, а њен Други и Трећи батаљон су заједно са једним батаљоном Дрварско-петровачког партизанског одреда, добили задатак да униште немачко упориште на коси Крмаруши, у близини села Пркоса, код Босанског Петровца. Овај задатак био је веома важан јер је ово непријатељско упориште обезбеђивало саобраћајнице Петровац-Врточе-Бихаћ и Врточе-Кулен Вакуф. Упориште је било веома добро брањено са око 450 војника - Немаца и усташа, који су од наоружања имали батерију топова од 150 милиметра, преко 30 тешких бацача и др.

На путу ка Пркосима, Маријин батаљон је прошао кроз њено село Каменицу и она је свратила кући, где се сусрела са родитељима и најмлађим братом. За напад на непријатељско упориште била је одређена ноћ 17/18. септембра. Борци су се неопажено привукли упоришту и око 11 сати увече отпочели напад. Ово је била једна од најтежих борби, коју је водила Десета крајишка бригада. У року од три сата, партизани су три пута заузимали непријатељске положаје и три пута се повлачили. Маријин батаљон био је у централном делу напада, а њен вод којим је командовао Перо Сопић, налазио се у највећем вртлогу борбе. У једном од напада борци њеног батаљона заробили су неколико топова, а Марија је заробила четири немачка подофицира из хаубичког вода.

У трећем последњем јуришу, Марија је бомбама уништила три непријатељска бункера и пришла топу око кога су лежали мртви Немци. Тада је у њеној близини експлодирала минобацачка граната и разела јој стопало десне ноге. Скакућући на левој нози, повукла се у мали заклон, а убрзо затим ју је омладински руководилац њеног батаљона Никола Бодирожа извукао из борбе. Он ју је изнео ван попришта и ставио поред рањеног команданта Другог батаљона Миће Сушиловића, коме је граната била разнела десну руку. Трећи јуриш био је одлучујући, јер је непријатељ у међувремену добио појачање и партизани су се морали повући, али са веома богатим ратним пленом.

После завршене битка, Марија се растала од бригаде. Бригада је пошла пут Далмације и Сплита, а Марија са осталим рањеницима пут Дрвара. До болнице дрварског војног подручја, која се налазила у Видовом Селу, удаљеном око 40 километара, рањену Марију су носили два и по дана кроз - Мале и Велике Стијењане, Мало и Велико Очијево, Бобољуске, Јадрин Под, Врточе, Дрвар, Шиповљане, Мокроноге и Прекају. Носиле су је другарице, омладинке из Дрвара - Мира Црногорац, Јања Папак, Стоја Перић и Стоја Трнинић.

Читавим путем Марија је певала партизанске песме, најчешће песму „Омладинка МараБранка Ћопића. У свим местима кроз које била ношена колона рањеника са пркоса, народ и омладина су излазили да их поздраве, а посебно Марију. При проласку кроз Дрвар сусрела се са секретаром Окружног комитета СКОЈ-а Томом Додигом. Марији је већ тада нога била помодрела од подливене крви и натекла све до колена. Ношење рањеника до Видова Села тада је преузела Омладинска радна чета из Каменице. Сазнавши да је Марија рањена, њена мајка Јока је пошла у сусрет колони рањеника, то је био њихов последњи сусрет.

У импровизованој партизанској болници у Видовом Селу, Марију је лечио доктор Жига Кишицки, који је био и управник болнице. Иако је одмах по доласку примила тетанус, било је већ касно јер је њену ногу захватила гангрена. Умрла је 23. септембра 1943. године. Одмах потом по њу су дошли родитељи и омладина из Каменице и сахранили је на брежуљку Спасовине у подножју свога родног села. Сахрањена је са војним почастима, уз присуство великог броја омладине и народа Каменице. Од Марије су се опростили Вељко Ражнатовић, помоћник политичког комесара Десете крајишке бригаде и њен брат Душко Бурсаћ, секретар Окружног комитета СКОЈ-а за Дрвар (погинуо у немачком десанту на Дрвар 25. маја 1944. године).

Народни херој[уреди]

О теби пјевам, Маријо с Каменице,

дјевојко — ратниче из батаљона,

што си под титовку свила плетенице

и срцем кренула противу бетона

део из песме Марија на Пркосима,
Бранка Ћопића из 1945. године

Одмах по сазнању за смрт Марије Бурсаћ, Штаб Петог босанског корпуса НОВЈ, у ком су били Славко Родић, као командант корпуса и бивши учитељ из Каменице - Велимир Стојнић, као политички комесар корпуса, упутили су Врховном штабу НОВ и ПОЈ предлог да се Марија Бурсаћ прогласи за народног хероја. Врховни штаб је овај предлог усвојио и 15. октобра 1943. године донео одлуку о проглашењу Марије Бурсаћ за прву жену за народног хероја.

У „Билтену Врховног штаба“ број 33 (за октобар 1943) о проглашењу Марије Бурсаћ за народног хероја пише:

По одлуци Врховног штаба Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, а на предлог V корпуса Народноослободилачке војске Југославије, додељује се назив народног хероја другарици Марији Бурсаћ, борцу-бомбашу III батаљона X крајишке бригаде. Другарица Марија била је примјер јунаштва у свим борбама и на крају дала свој живот за слободу свога народа јуришајући на ровове непријатеља код с. Пркоса.[1]

Године 1945. песник Бранко Ћопић јој је посветио песму Марија на Пркосима.

У годинама после Другог светког рата у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији (СФРЈ) Марија Бурсаћ је била једна од највећих партизанских икона. Њено име носиле су, а носе и данас, многе улице, школе и друге установе.

Референце[уреди]

  1. Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа“ (други том). Војно-историјски институт Југословенске армије, Београд 1949. година.

Спољашње везе[уреди]


Литература[уреди]

  • Мила Беоковић Жене хероји. „Свјетлост“, Сарајево 1967. година.
  • Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975. 
  • Хероине Југославије. „Спектар“, Загреб 1980. година.
  • Енциклопедија Југославије (књига прва). Југословенски лексикографски завод, Загреб 1982. година.
  • Александар Тадић Мајке хероја причају. „Искра“, Винковци 1985. година.