Транзициона економија

Транзиција или привреда у транзицији је привреда која се мења из планске привреде (социјализам) на слободно тржиште (капитализам) или процec 'привaтизaцијe' друштвeног влacништвa у .тржишнoj привреди caмoупрaвнoг социјализмa.

Привреда у транзицији пролази кроз економску либерализацију, где тржиште формира цене уместо државе. Организације и трговинске баријере су уклоњене, а самим тим почиње и приватизација државних предузећа и ресурса, као и стварање финансијског и приватног сектора да би се олакшало кретање приватног капитала. Овај процес се примењује у Кини, у земљама бившег Совјетског Савеза и бившим комунистичким земаља Европе и земљама трећег света. Процес транзиције обично карактеришу промена и стварање нових институција, отварања већег броја приватних предузећа, а самим тим процес транзиције означава демократизацију државе, укидање монопола у различитим секторима привреде као и стварање конкуренције на светском тржишту.

Знаци почетка транзиције

Постојање приватне својине може бити основни елемент тржишне привреде, а развој приватног сектора је главно правило процеса транзиције.

Према ММФ-у, главни елементи процеса транзиције су:

Либерализација - повећање конкуренције на светском тржишту, и смањење трговинских баријера.
Макроекономска стабилизација - стављање инфлације под контролу и смањује се током времена, након почетног ударца од високе инфлације која следи из либерализације тржишта и повећање потражње за производима. Овај процес захтева дисциплину у државном буџету као и раст новца и кредита као и прогрес ка одрживом билансу исплаћивања плата и пензија.
Рестриктурирање и приватизација - стварање одрживих реформи финансијског сектора и предузећа у привреди да би дошло способног начина за производњу робе која се може продати у слободном тржишту као и пренос државног власништва у приватне руке.
Правне и институционалне реформе - смањује улогу државе у тим привредама, као и успостављање владавине права и увођење политике конкуренције међу домаћим предузећима на светском тржишту.

Процес

Процес транзиције може бити различити. Неке земље су радиле експерименте са тржишном привредом деценијама, док су неке земље усвојиоци те привреде (Србија и Црна Гора). У неким случајевима реформе су биле праћене у политичким преокретима, као што је обарање диктатора (Румунија), колапс владе (Совјетски Савез), проглашење независности (Хрватска), или интеграција са другом земљом (Источна Немачка). У другим случајевима, економске реформе су усвојене од стране актуелне власти са мало интереса за политичке промене (Кина, Лаос, Вијетнам ). Транзиција се такође разликује у погледу обима централног планирања као и обим либерализације у напорима који се предузимају (нпр. релативно ограничене у Румунији). Током приватизације у Србији и земљама бивше СФРЈ долазило је до много грешака током брзе приватизације, зато што се није водило рачуна о томе да ли купац неког предузећа жели да настави пословање или не, па због тога настаје проблем високе незапослености у земљама у транзицији. Иначе земље у транзицији прате ове следеће мане:

Драмастичан пад индустријске производње и колапс гиганских предузећа.
Слаб раст БДП-A и животног стандарда.
Пораст незапослености и осиромашење већине становништва.
Слаб доток капитала и инвестиција.
Одлазак младих и способних људи у западне земље.

Земље у транзицији

Наведенe земље су земље са привредама у транзицији:

Поред тога, 2002. године Светска банка дефинише Босну и Херцеговину, Савезну Републику Југославију (касније Србију и Црну Гору), Бугарску и Албанију као земље у транзицији. Неке студије Светске банке такође укључују Монголију и Иран. Осам земаља, које су се придружиле Европској унији 1. маја 2004 (Чешка Република, Естонија, Мађарска, Летонија, Литванија, Пољска, Словачка, Словенија) су завршиле процес транзиције.