Берлинска главна железничка станица

Берлинска главна железничка станица (нем. Berlin Hauptbahnhof) саграђена је као централна железничка станица Берлина у самом средишту града, на месту некадашње Лертер (Lehrter) станице. Налази се у непосредној близини Рајхстага, канцеларске резиденције и комплекса нових владиних зграда, дуж некадашњег Берлинског зида.

Отворена је и пуштена у саобраћај дана 28. маја 2006. свечаном церемонијом уз присуство њемачке канцеларке Ангеле Меркел и берлинског градоначелника Клауса Воверајта.

Нови берлинска главна железничка станица саграђена је према пројекту немачког архитекта Мајнхарда фон Геркена и убраја се у највеће, најлепше, али и најскупље железничке станице на свету. Његова изградња стајала је око 700 милиона евра, не рачунајући инфраструктуру, тунел за пут и повезивање с подземном железницом.

Петоспратна челична станица с прозирним кровом од 9.117 стаклених плоча замишљена је већ у раним данима немачког уједињења, а планирана је за свакодневно саобраћање 1.100 возова и 240.000 путника. Станицом пролази шест колосека које повезују исток и запад, а 15 метара испод земље пролази осам линија север и југ. Чак 43 стаклених лифтова и 54 покретне траке путнике воде у шопинг центар у којем се, на три нивоа, налази више од 80 трговина, ресторана и угоститељских објеката с око 900 запослених.

Историјат[уреди | уреди извор]

Станица Лехртер (1868–1882)[уреди | уреди извор]

Железничка пруга Лехртер дуга 239 km грађена је од 1868-1871. те је њоме Берлин повезан с Хановером. Названа је по месту Лерте (Лехрте) које је било прво железничко чвориште на ханоферском подручју. Лертер станица саграђена је у непосредној близини већ постојеће железничке станице Хамбургер Бахнхоф и то према нацртима архитеката Алфреда Лента, Бертолда Шолза и Готлиба Хенрија Лапијера на обали реке Шпреје, директно у Хумболтовој луци.

У супротности с дотадашњом праксом изградње железничких зграда, углавном од опека, овој је станици био намењен репрезентативни изглед и стил француске неоренесансе. Управо због његове раскошне архитектуре ова се станица назива "дворцем међу станицама". Посебно богато украшено било је главна чеона страна станице на западној страни.

Једнобродна станична хала била је дуга 188 и широка 38 m, те прекривена челичним бачвастим сводом. У смеру запада и истока протезало се по једно дугачко крило зграде, а како је у то време било уобичајено, станица је била функционално подељена на долазну платформу на западној и одлазну на источној страни. Изворно је имао пет колосека, од којих су четири завршавала с перонима, а пети је искључиво служио као окретница локомотива. Један је колосек око 1900. године уклоњен ради проширења средишњег перона.

Назив Лехртер Бахнхоф био је у употреби до отварања нове берлинске Главне железничке станице у мају 2006. године.

Лехртер градска станица (1882–2002)[уреди | уреди извор]

Дана 15. маја 1882. пуштена је у саобраћај тзв. Берлинска градска железница, која је с четири пруге повезивала градске четврти у смеру исток-запад и служила за проток људи и робе. Градска железница повезивала је Шарлотенбург, Лертер и Источну станицу са средиштем града. Директно на северном крају хале Лертер станице саграђена је станица Лертер градска станица, а повећан је и капацитет станице. Дана 15. октобра 1884. с ове је станице кренуо и железнички саобраћај према Хамбургу, северозападу Немачке и Скандинавији, који се дотад одвијао с 300 m удаљене станице у Хамбургу.

Lehrter Bahnhof је био познат и по брзини железничког саобраћаја. Већ 1872. године овом су пругом возови ишли брзином од 90 km/h. Од 19. децембра 1932. саобраћао је и познати воз "Fliegender Hamburger", који је с Lehrter Bahnhof-а према Хамбургу возио брзином од тадашњих невероватних 160 km/h. Због развоја железничког саобраћаја Lehrter Bahnhof је доживео и неколико преградњи и модернизација, нарочито 1912. и 1929. године.

У Другом светском рату станица је била тешко оштећена. Након рата обновљена тек толико да би омогућила несметано одвијање саобраћаја. Дана 28. августа 1951. кренуо је последњи воз према Вустермарку и Нојену. Уклањање рушевина започело је дана 9. јула 1957, а 22. априла 1958. минирано је главно прочеље. Радови на обнови били су врло тешки и протегли су се до лета 1959.

У послератно доба ова је станица изгубила на својој важности будући је била и последња станица у Западном Берлину. Следећа станица Фридрихштрасе налазила се већ у совјетском сектору. Након изградње Берлинског зида 1961. године нашала се у његовој непосредној близини и тиме потпуно изгубила на значају.

Као споменик културе Lehrter Stadtbahnhof је и даље сачуван у изворном облику, саниран је 1987. године за 750-годишњицу града Берлина.

Лета 2002. Lehrter Stadtbahnhof срушен је ради почетка изградње нове берлинске Главне железничке станице.

Планирање и градња берлинске Главне железничке станице (2002–2006)[уреди | уреди извор]

Већ након уједињења 1989. берлински Сенат започео је с планирањем новог саобраћајног концепта Берлина, а на месту Лехртер Стадтбахнхоф-а предвиђено је ново, савремено чвориште с прикључком на берлинску градску (S-Bahn) и подземну (U-Bahn) железницу. У јуну 1992. Влада Савезне Републике Немачке донијела је одлуку о изградњи нове Главне станице на месту старог Lehrter Stadtbahnhof-а. 1993. расписан је конкурс за пројекат Лехртер Бахнхоф, на којем је изабран хамбуршки архитектонска канцеларија "Gerkan, Marg und Partner".

Изградња берлинске Главне железничке станице уследила је у неколико фаза. 1995. започета је градња тунела Тиргартен, који је довршен 2005. с последњим радовима испод Lehrter Bahnhof-а. Тунел се састоји од четири цеви за међуградски и регионални саобраћај, две цеви за подземну железницу (У55), те од једног путног тунела, који се простире преко 60-метарског торња саграђеног 2004. године. При градњи тунела преусмерен је и ток реке Шпреје, а продирање воде у тунеле проузоковало је једногодишње кашњење у изградњи.

2001. започета је изградња мостова за нови правац градске железнице, а 2002. почели су радови на изградњи крова. Постављање челично-стаклене конструкције крова био је посебно тежак задатак, а током извођења радова стаклена површина крова смањена је за 100 m.

2003. завршени су мостови и главна хала, чиме је могао бити успостављен саобраћај преко новог саобраћајног правца. Срушен је и стари Lehrter Stadtbahnhof који је стајао тачно пред градилиштем новог колодвора.

Отварање[уреди | уреди извор]

Дана 26. маја 2006. Главна станица свечано је отворила канцеларка Ангела Меркел, која је на свечаност стигла посебним возом из Лајпцига заједно с министром саобраћаја Волфгангом Тифензеом. За отварање је приређен спектакл под називом "Симфонија светла", а 27. маја је одржано неколико концерата и различитих приредби и на другим новим станицама Gesundbrunen, Potsdamer Plac и Berlin Südkreuz. Међуградски и регионални саобраћај преко нове Главне станице службено је започео дана 28. маја.

Архитектура и конструкција[уреди | уреди извор]

Саобраћај се одвија на пет нивоа: главне платформе су два колосека градске железнице на мостовима, 10 m вишим од нивоа улица, као и четири колосека која се протежу 15 m испод површине. Перони у прикљученом тунелу Тиргартен воде испод реке Шпреје у смеру југа и потом пролазећи поред Рајхстага завршавају на јужном рубу Потсдамер Плац-а. У правцу севера подземно су повезани са северним саобраћајним прстеном. Предвиђена је и станица подземне железнице У-55 (тзв. канцеларска подземна железница).

Мостови градске железнице не растерећују само простор Главне станице, већ и оближњу Хумболтову луку, а дуги су 450 m. Савијени су у тлоцрту пратећи смер линија градске железнице и шире се са четири на шест платформи, као и додатни колосеци ширине од 39-66 m. Ови мостови протежу се над речном луком на стубовима од 60 m. Конструкција им се састоји од лука с челичним цевима и венцем бетонске греде. Спојеви челичних цеви по први су пут на свету изливени у челику.

Главна хала дуга је 321 m и протеже се у смеру запад-исток. Затвара је савијена, мешинаста стаклена конструкција без потпорња, у коју су интегрисане соларне ћелије. Хала је широка од 56-68 m, а висина јој износи 17 m. Састоји се од три дела од којих је западни дугачак 172, а источни 107 m. Између њих је 42 m широки и 210 m дугачки северно-јужни савијени кров бачвастог свода. Северно-јужни кров обешен је на два торња, који надвисују главну халу.

Измене пројекта[уреди | уреди извор]

Кров Главне станице скраћен је с предвиђених 430 m дужине и то за око 90 m са западне стране и 20 m с источне. Разлог томе била је нужност довршетка изградње и отворења пре почетка Светског првенства у фудбалу 2006. Други разлог лежи и у потреби смањења трошкова изградње која се процењује на 700 милиона евра.

Попис прометних линија[уреди | уреди извор]

Међуградски Саобраћај[уреди | уреди извор]

ИЦЕ-линије:

(Киел–) Хамбург–Берлин–Лајпциг–Нирнберг–Минхен
Берлин–Ханофер–Келн (–Бонн–Трир)
Берлин–Франкфурт на Мајни–Манхајм (–Базел)
Берлин–Франкфурт на Мајни–Штутгарт–Минхен (–Инсбруцк)
Берлин–Франкфурт на Мајни

ИЦ-линије:

(Вестерланд или Ерус–) Хамбург–Берлин–Праг (–Беч–Братислава–Будимпешта)
Штралзунд–Берлин–Ерфурт–Диселдорф (–Келн)
Берлин–Хале (Сале)–Нирнберг–Минхен
(Шћецин–) Берлин–Ханновер–Амстердам или Минстер
(Котбус–Берлин–) Магдебург–Ханофер–Нордајх Моле

ЕуроЦитy-линије:

Берлин–Варшава
Хамбург–Берлин–Котбус–Краков

Градски саобраћај[уреди | уреди извор]

Регионални саобраћај[уреди | уреди извор]

Берлинска главна железничка станица је једино чвориште где се сусрећу све РЕ-Регионал експрес-линије (осим РЕ6), које повезују највећи део покрајине Бранденбург и дијелове Мекленбург-Помераније: