Историја Северне Америке
Историја Северне Америке обухвата догађаје везане за људе који су насељавали континент Северна Америка. Иако је било широко заступљено веровање да је континент први пут постао људско станиште када су људи мигрирали преко Беринговог мора пре 40.000 до 17.000 година,[1] могуће да су недавна открића померила те процене за бар додатних 90.000 година.[2] Без обзира на то, мигранти су се настанили на многим местима на континенту, од Инуита на далеком северу до до Маја и Ацтека на југу. Свака од тих изолованих заједница је развила своје јединствене начине живота и културе, а њихова међусобна интеракција је била минимална у поређењу са екстензивном трговином и конфликтима цивилизација преко Атланског океана у Европи и Азији.
Рекорди Европских путовања до Северне Америке почињу са Викинзима у десетом веку. Године 985, они су основали насеље на Гренланду (један често превиђени део Северне Америке) које је постојало до раних 1400-их. Они су исто тако истражили источну обалу Канаде, али су њихова насеља тамо била знатно мања и краћег века. Са ером великих географских открића и путовањима Кристифора Колумба (почевши од 1492), Европљани су почели да пристижу у Америке у великим бројевима и да развијају колонијалне амбиције за обе Америке. Колумбово „откриће” Америке је спорна идеја пошто су Америке већ биле густо насељене домородачким Индијанцима, који су развили особене и препознатљиве цивилизације. Након Колумба, приливи Европљана убрзо су следили и преплавили домородачко становништво. Северна Америка је постала нова арена за постојећа Европска ривалства. Континент је био подељен између три проминентне европске силе: Енглеска, Француска, и Шпанија. Утицај колонизације те три државе на Северно Америчке културе је још увек видан у данашње време.
Конфликт око ресурса у Северној Америци испољио се у виду разних ратова између ових сила, али постепено су нове европске колоније развиле жељу за независношћу. Револуције, као што је Америчка револуција и Мексички рат за независност, креирале су нове независне државе које су постале доминантне у Северној Америци. Канадска конфедерација формирана 1867. године, је окончала процес формирања модерног политичког крајолика Северне Америке.
Од 19. до 21. века, Северно Америчке државе су развиле све дубље међусобне везе. Иако је било извесних сукоба, континент је углавном уживао мир и општу сурадњу између својих држава, као и отворену трговину и размену међу њима. Сувремени развој обухвата стварање споразума о слободној трговини, опсежно имиграцију из Мексика и Латинске Америке, изабринутост због илегалне трговине дрогом широм региона.
Прастановници[уреди | уреди извор]
До пре 15.000 година у Северној Америци владало је ледено доба. Будући да је било замрзнуто толико пуно воде, морски ниво спустио се за око 90 м и настао је копнени мост према Азији. Пре отварања Беринговог пролаза, ловци и скупљачи плодова из Азије прешли су тај копнени мост за Северну Америку.
Детаљи палеоиндијанске миграције до и кроз Америке, укључујући тачне периоде и руте путовања, су предмет текућих истраживања и дискусије.[1] Годинама је традиционална теорија била да су се ти рани мигранти дошли на Берингов копнени мост између источног Сибира и данашње Аљаске пре око 40.000–17.000 година, кад су нивои мора били знатно нижи услед кватернарне глацијације.[1][4] Сматра се да су ти људи следили стада сада изумрле плеитоценске мегафауне дуж безледног пролаза који се протезао између Лаурентидне и Кордилеранске ледене плоче.[5] Једна друга предложена рута је да су они било пешке или користећи примитивне чамце, даље мигрирали низ Пацифичку обалу до Јужне Америке.[6] Евиденција касније руте би била покривена услед растућих нивоа мора стотинама метара воде након задњег леденог доба.[7]
Археолози сматрају да се палеоиндијанска миграција преко Беринговог пролаза (источне Аљаске), одвила у опсегу од пре 40.000 до око 16.500 година.[8][9][10][11] Овај временски опсег је предмет ужарених дебата и вероватно ће наставити да буде такав у годинама које долазе. Нека од малобројних усаглашених гледишта су да су насељеници приспели из Централне Азије, да су Америке биле широко настањене током завршнице задњег глацијалног периода, или специфичније оног што је познато као касни глацијал максимум, од пре око 16.000–13.000 година.[11][12] Међутим, постоје и старије алтернативне теорије, укључујући и оне према којима је до миграције дошло из Европе.[13]
Камена оруђа, посебно врхови копља и стругачи, су примарна евиденција ране људске активности у Америкама. Археолози и антрополози користе обрађена литички ољуштена оруђа за класификацију културних периода.[14] Научна евиденција повезује домородачке Американце са азијским народима, а посебно са источним сибирским популацијама. Домороци Америка су повезани са северно азијским популацијама путем линвистичких дијалеката, дистрибуције крвних типова и генетичког састава, што је одражено у молекуларним подацима, као што је ДНК.[15] Око 8.000–7.000. п. н. е. (пре 10.000–9.000 година) клима се стабилизовала, што је довело до пораста популације и литичких технолошких напредака, резултат чега је био у већој мери стационаран начин живота.
Пуебло Бонито[уреди | уреди извор]
Када су прастановници Северне Америке кренули према југу и прилагодили се новој земљи, започели су градити трајна насеља. Једно од најимпресивнијих било је Пуебло Бонито у подручју кањона 'Чако' у данашњем југозападном делу Сједињених Држава. Саградио га је народ Анасази који је живео између 950. и 1300. На њиховом врхунцу, више од 1200 становника живело је у пуеблу (великом селу ограђеном зидинама од блата и опеке), обрађујући земљу на врховима литица над кањоном. Настамбине у пуеблу биле су грађене једна изнад друге у грађевину која се на појединим местима дизала до четири спрата. Пуебло је био највеће стамбено здање у Северној Америци све до 19. века.
Храна америчких староседелаца[уреди | уреди извор]
Низије и речне долине давале су обиље хране. Воћа и поврћа је било у изобиљу; земља је врвила бизонима и другим животињама, а реке су биле препуне риба.
- Бундеве - Буће, тиквице и остале бундеве јеле су се свеже или су се сушиле за зимницу.
- Кукуруз - Кукуруз се сушио и од њега се припремала каша или се лагано препечен јео с медом, јаворовим шећером или машћу.
- Пасуљ - Богат протеинима и витаминима, пасуљ је био главни део свакодневне прехране.
Народ Адена[уреди | уреди извор]
Носиоци културе Адена су живели уз реку Охајо између 10. век п. н. е. и 3. века. Били су ловци и сакупљачи плодова, а узгајали су и своје културе. Били су први северноамерички народ који је подизао велике гробне хумке. Народ је добио име по хумци Адена недалеко Чиличоте, Охајо.
Хопи[уреди | уреди извор]
Хопи су били земљорадничко племе и живели на америчком југозападу и сродници су Шошона, од којих се разликују по томе што су имали тзв. пуебло културу.
Временска таблица[уреди | уреди извор]
| Године | Историјска збивања |
|---|---|
| око 20.000. п. н. е.. | Ловци-скупљачи плодова прелазе копнени мост Берингов пролаз, и у потрази за храном и заклоном крећу према југу. |
| око 9.000. п. н. е.. | Ловци-скупљачи плодова почињу да лове бизоне на Великим равницама. |
| око 5.000. п. н. е.. | Први земљорадници узгајају пшеницу и друге културе на југозападу САД. |
| 500. п. н. е.. | Хопи подижу гробне хумке дуж реке Мисисипи и Охајо. |
| 700. | У југозападном подручју подижу се први пуебли. |
| око 1000. | Викинзи пристају уз источну обалу. |
| 1497. | Ђиовани Кабото, познатији као Џон Кабот, италијански морепловац у служби енглеских трговаца, дошао је до Њуфаундланда и заузео га у име Енглеске. |
| 1534.-35. | Француски морепловац Жак Картје плови уз реку Сен Лорен и у име Француске заузима Канаду. |
Долазак Европљана[уреди | уреди извор]
Након открића прекоатлантског копна, многи Европљани плове према западу. Французи плове у унутрашњост уз реку Сен Лорен; Енглези покушавају око северне обале да пронађу руту према Азији; Шпаци из свог царства у Мексику крећу према северу.
Ернандо де Сото[уреди | уреди извор]
Године 1539. Ернандо де Сото (1496—1542), шпански намесник на Куби, испловљава у истраживање и освајање Северне Америке. Пристаје уз обалу Флориде и креће према северу у потрази за златом, сребром и драгим камењем које не успева да пронађе. Године 1541. био је први европљанин који је угледао реку Мисисипи, али умире пре повратка кући.
Француска Канада[уреди | уреди извор]
Након путовања француског морепловца Жака Картјеа уз реку Сен Лорен 1534-35. године француски досељеници покушавају, али не успевају да оснују колонију у Монтреалу 1541. године. Тек је 1608. прву француску колонију у Северној Америци успешно је основао Самјуел де Шамплен у Квебеку. Године 1663. Квебек је постао главни град Нове Француске, назив тадашњег растучег француског царства у Северној Америци.
Примамљивост Новог света[уреди | уреди извор]
Верски прогони и сиромаштво код куће, примамљивости истраживања и освајања нових земаља, богаство које се може стећи трговином крзном и другом робом, те нада да ће се открити злато или сребро, навели су Европљане да се насељавају у подручју које су називали Нови свет. Средином 18. века на северу и истоку биле су енглеске, француске, холандске и немачке колоније; Шпанци су насељавали западну обалу.
Верски прогони и истраживање[уреди | уреди извор]
Током 17. и 18. века многи верски отпадници бежали су пред верским прогонима у Европи да би створили своје нове верске заједнице у Новом свету. Пуританци, квекери, презбитеријанци, католици и други оснивали су колоније где су многи у миру практикују своју веру. Године 1682. француски трговац Робер Кавелије де ла Сал (1643—77) пловио је низ Мисисипи, а земљу је по Лују XIV назвао Луизијана. Након што је Луизијана 1803. припала САД-у, влада је послала Вилијама Кларка и Мериведер Луиса да је истраже.
Трапери[уреди | уреди извор]
Енглески трговци крзном основали су компанију Хадсонов залив за промет крзном и другом робом. У Канади су француски досељеници такође трговали крзном из градова Монтреал и Квебек. Открићем злата у Калифонији 1848. започела је навала проспектора с друге стране континента у потрази за богаством. Да би се могли сместити нови досељеници, ницали су нови градови попут Сан Франциска.
Кабот и Картје[уреди | уреди извор]
Док су Шпанци и Португалци истраживали и колонизовали Средњу и Јужну Америку, енглески и француски насељеници су истраживали су Север. Италијанског морепловца Џона Кабота (1450—1499) унајмио је енглески краљ Хенри VII да пронађе нови пут до Азије. Био је први Европљанин који је пристао уз обалу Северне Америке и у име Енглеске и заузео Њуфаундланд. Француски морепловац Жак Картје (1491—1557) пловио је уз реку Сен Лорен 1534-35. године и посетио два хуронска села, касније названа Квебек и Монтреал. Према хуронском називу за село, каната, Французи су назвали Канаду.
Временска таблица[уреди | уреди извор]
| Године | Историјски догађаји |
|---|---|
| 1607. | У Џејмстауну, Вирџинија, основана прва трајна европска колонија у Северној Америци. |
| 1608. | Француски морепловац Самјуел де Шамплен истражује Канаду и оснива прву француску колонију у Квебеку. |
| 1620. | Пилгрими из Енглеске плове бродом Мејфлаур и оснивају колонију у Плимуту, Масачусецу. |
| 1625. | Холанђани оснивају Нови Амстердам (данашњи Њујорк). |
| 1739. | Рат за Џенкинсово уво: Шпанија и Британија ратују за превласт над водама око Северне Америке и Кариба. |
| 1759. | Британци освајају Квебек. |
| 1763. | Британци преузимају сву власт у француској Канади. |
| 1776. | 13 британских колонија на источној обали проглашавају независност. |
| 1803. | Куповина Луизиане: САД купује од Француске велико подручје земље на средњем западу. |
| 1867. | Уједињују се британске колоније у Канади и стварају независни Канадски доминион. |
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в „Атлас оф тхе Хуман Јоурнеy – Тхе Генограпхиц Пројецт”. Натионал Геограпхиц Социетy. 1996—2008. Архивирано из оригинала 1. 5. 2011. г. Приступљено 6. 10. 2009.
- ^ А 130,000-yеар-олд арцхаеологицал сите ин соутхерн Цалифорниа, УСА
- ^ Буренхулт, Гöран (2000). Дие ерстен Менсцхен. Wелтбилд Верлаг. ИСБН 978-3-8289-0741-6.
- ^ Фитзхугх, Дрс. Wиллиам; Годдард, Ивес; Оуслеy, Стеве; Оwслеy, Доуг; Станфорд, Деннис. „Палеоамерицан”. Смитхсониан Институтион Антхропологy Оутреацх Оффице. Архивирано из оригинала 5. 1. 2009. г. Приступљено 15. 1. 2009.
- ^ „Тхе пеоплинг оф тхе Америцас: Генетиц анцестрy инфлуенцес хеалтх”. Сциентифиц Америцан. Приступљено 17. 11. 2009.
- ^ Фладмарк, К.Р. (јануар 1979). „Алтернате Мигратион Цорридорс фор Еарлy Ман ин Нортх Америца”. Америцан Антиqуитy. 44 (1): 55—69. ЈСТОР 279189.
- ^ „68 Респонсес то "Сеа wилл рисе 'то левелс оф ласт Ице Аге'"”. Центер фор Цлимате Сyстемс Ресеарцх, Цолумбиа Университy. Приступљено 17. 11. 2009.
- ^ „Фирст Америцанс Ендуред 20,000-Yеар Лаyовер – Јеннифер Виегас, Дисцоверy Неwс”. 10. 5. 2017. Архивирано из оригинала 10. 10. 2012. г. Приступљено 18. 11. 2009. „Арцхаеологицал евиденце, ин фацт, рецогнизес тхат пеопле стартед то леаве Берингиа фор тхе Неw Wорлд ароунд 40,000 yеарс аго, бут рапид еxпансион инто Нортх Америца дидн'т оццур унтил абоут 15,000 yеарс аго, wхен тхе ице хад литераллy брокен” паге 2 Архивирано 2012-03-13 на сајту Wayback Machine
- ^ „Интродуцтион”. Говернмент оф Цанада. Паркс Цанада. 2009. Архивирано из оригинала 24. 4. 2011. г. Приступљено 9. 1. 2010. „Цанада'с олдест кноwн хоме ис а цаве ин Yукон оццупиед нот 12,000 yеарс аго ас ат У.С. ситес, бут ат леаст 20,000 yеарс аго”
- ^ „Плеистоцене Арцхаеологy оф тхе Олд Цроw Флатс”. Вунтут Натионал Парк оф Цанада. 2008. Архивирано из оригинала 22. 10. 2008. г. Приступљено 10. 1. 2010. „Хоwевер, деспите тхе лацк оф тхис цонцлусиве анд wидеспреад евиденце, тхере аре суггестионс оф хуман оццупатион ин тхе нортхерн Yукон абоут 24,000 yеарс аго, анд хинтс оф тхе пресенце оф хуманс ин тхе Олд Цроw Басин ас фар бацк ас абоут 40,000 yеарс аго.”
- ^ а б „Јоурнеy оф манкинд”. Брад Схаw Фоундатион. Приступљено 17. 11. 2009.
- ^ Бонатто, С.L.; Салзано, Ф.M. (1997). „А сингле анд еарлy мигратион фор тхе пеоплинг оф тхе Америцас суппортед бy митоцхондриал ДНА сеqуенце дата”. Тхе Натионал Ацадемy оф Сциенцес оф тхе УС. 94 (5): 1866—1871. Бибцоде:1997ПНАС...94.1866Б. ПМЦ 20009
. ПМИД 9050871. дои:10.1073/пнас.94.5.1866.
- ^ Невес, W.А.; Поwелл, Ј.Ф.; Проус, А.; Озолинс, Е.Г.; Блум, M. (1999). „Лапа вермелха IV Хоминид 1: морпхологицал аффинитиес оф тхе еарлиест кноwн Америцан”. Генетицс анд Молецулар Биологy. 22 (4): 461. дои:10.1590/С1415-47571999000400001.
- ^ „Метход анд Тхеорy ин Америцан Арцхаеологy”. Гордон Wиллеy анд Пхилип Пхиллипс. Университy оф Цхицаго. 1958. Архивирано из оригинала (Дигитисед онлине бy Qуестиа Медиа) 28. 06. 2012. г. Приступљено 20. 11. 2009.
- ^ „Леарн абоут Y-ДНА Хаплогроуп Q”. Wендy Тyмцхук – Сениор Тецхницал Едитор. Генебасе Сyстемс. 2008. Архивирано из оригинала (Вербал туториал поссибле) 22. 6. 2010. г. Приступљено 21. 11. 2009.
Литература[уреди | уреди извор]
- Беннетт, Норма V. (1997). Пионеер Легацy. ИСБН 978-0-9683026-0-6.
- Кане, Катие Нитс Маке Лице: Дрогхеда, Санд Цреек, анд тхе Поетицс оф Цолониал Еxтерминатион Цултурал Цритиqуе, Но. 42 (Спринг, 1999), пп. 81–103 . дои:10.2307/1354592. Недостаје или је празан параметар
|титле=(помоћ) - Цхурцхилл, Wард (1997). А Литтле Маттер оф Геноциде. Цитy Лигхтс Боокс. ИСБН 978-0-87286-323-1.
