Котор (тврђава у Републици Српској)

Котор или Котор-град био је средњовјековна утврда изнад данашњег насеља Котор у граду Котор Варош (у истоименој општини у Републици Српској, БиХ). Налазио се у Доњим Крајима, жупа Врбања. У неким новијим (2002) изворима стоји да се насеље испод утврде зове Коториште, што никада није одговарало стварном стању, јер је Коториште которварошко насеље на супротној (десној) обали Врбање.

У изворном облику (чије развалине и данас постоје), у Котору је била кула, нешто повише на гребену изнад ријеке Јакотине и тамница (непосредно изнад водопада). Кула и тамница су биле повезане каменим (изломљеним) степеништем. У кули се, све до ослобођења Котор-Вароши, 1945, налазило звоно импозантног пречника: 5 м. Његова даља судбина је непозната.

Најраније помињање Котора је почетак средњег вијека, свакако доста прије 9. вијека, јер је, према вјеродостојним изворима, прије тога био „неколико пута похаран”. Податак је преузет из дјела Балтазара Сплићанина, неоспорно касног писца, који, у вези са дешавањима у 9. вијеку помиње Босанско краљевство и поријекло имена данашњег града Котора у Боки которској, који је као и Рисан, тада био у граничном подручју југоисточног дијела Краљевине Босне.

Према оба извора, приликом именовања будућег града Котора, у то вријеме су Угари често упадали у Босанско краљевство и више пута опустошили територију босанског града Котора, који је у другој књизи своје „Географије” Герард Руднигер означио као Весекатро, који се налази близу Бање Луке. Племићи из босанског Котора, по имену Недор, Мирослав и Вуксан, уз још неке друге, сазнавши да се зида нови град на мору, кренули су са свом својом имовином велике вриједност у злату и сребру према познатој локацији, будући да је Босанско краљевство било богато рудама племенитих метала. Када су, према наводима Михајла Солињанина (у опису Далмације), стигли у Рисан, разгласили су своју намјеру да ту подигну тврђаву у којој ће бити сигурни. Кад су то дознали грађани тадашњег насеља Аскривија, позвали су да планирани трошак уложе у изградњу већ започетог града, „те да здружени живе као прави пријатељи и грађани”.

Босанци, који су то иначе жељели, не прихватише одмах овај приједлог већ послије неколико дана одговорише да су спремни удовољити њиховом тражењу, али под условом да се нови град назове именом њихове отаџбине, Котор. Ово нису прихватили Аскривљани, али се доцније (каже Солињанин), по наговору свог бискупа, сложише да баце жријеб, те да тако одлуче којим именом да се град назове. I жријеб испаде у прилог Которана Босанаца.

Наредни доступни подаци потичу из 1382, када је град припадао херцегу Хрвоју Вукчићу Хрватинићу (око 1350—1416). Као гаранцију за позајмљени новац 1412. га је добила његова жена Јелена. Котор је и даље остао омиљено Хрвојево одредиште, у којем је и умро.

Котор је касније постао дио Јајачке бановине, а Османлије су га освојиле 1519, 52 године након званичног пада Босне. Окупаторске снаге су надирале низ долину Врбање, а најснажнији отпор њиховом даљем продору пружила је одбрана Корора у боју на Вечићком пољу, након чега су Османлије веома брзо заузеле и Бању Луку, Србац и Кобаш, Дервенту и цијелу Посавину. Након тога, накратко су прешли и у Славонију.

Тимари которских мустафхиза су били чак у селима око Високог и Височког Дубровника (вјероватно главне трговинске испоставе). Хамдија Крешевљаковић претпоставља да су мустафхизи „у Котор премјештени из неког града, који је био ближи Високом”.

Све до 1838, Котор је имао сопствену посаду. За вријеме аустријске окупације десне обале Саве, у Котор је премјештена посада и управа Кобашке капетаније, која је судбено била у надлежности Јајачке капетаније. Забиљежено је да је 1833. у утврди Котор био само један топ.

Хамдија Крешевљаковић даље пише, према неписаним изворима:

... По имену познати су ми ови диздари: Хусеинага 1557, Салихага до 1748, његов насљедних Авдага од 1758. до иза 1793, Мехмедага 1810. и његов син Абдурахманага 1816. Године 1858. добровољно је уступио Салихага службу диздара своме брату Авдаги. Диздарев тимар у Тачбилу износио је 3400 акчи. Анонимни опис каже да је Котор мала тврђавица, опасана бедемом, са малим топовима, а уз њу предграђе са, по прилици, седамдесет кућа...

Крешевљаковић узима Јукића као извор да се град и тврђава Котор зову Бобас, „а у народу се и данас чује Бобац”. Да је отишао у насеље Котор, сазнао би да се тако називају водопад испод бивше тамнице и снажан извор (точак), један од њих више, питке воде. Још 1960-их, за рамазанске ифтаре, вода се односила и у најудаљенија домаћинства Котор Вароши. Становништво Котора је говорило да је било на Бобāцу, док су они из осталих дијелова града инсистирали на, наводно, „правилном” Бобас.

Данашњи изглед куле и тамнице је примјер небриге и запуштености значајног споменика средњовјековне културе, а локалне власти неће или не знају да их искористе као вриједно и уносно туристичко добро. Остаци Хрвојеве тврђаве се налазе на Приврерменом списку националних споменика Босне и Херцеговине.

Види још

• Вечићи