Високо

Из Википедије, слободне енциклопедије
Високо
Pogledvisocica.jpg
Поглед на Високо
Грб
Грб
Административни подаци
Држава  Босна и Херцеговина
Ентитет  Федерација Босне и Херцеговине
Кантон  Зеничко-добојски кантон
Општина Високо
Становништво
Становништво
 — (2013) Пад 11.552
Географске карактеристике
Координате 43°59′ СГШ; 18°10′ ИГД / 43.98° СГШ; 18.17° ИГД / 43.98; 18.17Координате: 43°59′ СГШ; 18°10′ ИГД / 43.98° СГШ; 18.17° ИГД / 43.98; 18.17
Временска зона UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Високо на мапи Босне и Херцеговине
Високо
Високо
Остали подаци
Позивни број 032

Високо је градско насеље и сједиште истоимене општине у средишњем дијелу Босне и Херцеговине, у Зеничко-добојском кантону, у индустријском региону Сарајево-Зеница. Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у Високом је пописано 11.552 лица.[1]

Подручје Високог је некад било центар средњовјековне државе Босне, док се оснивачем Високог, какво познајемо од османлијског периода, када је било нахија, био Ајас-бег. У аустроугарском периоду град је развио нови стил градње који је употпунио оријентални стил који је Високо до тада гајило. У Краљевини Југославији Високо се није битно развило, у Другом свјетском рату није трпјело веће штете, а већи развој је доживјело тек у вријеме СФРЈ. Током читавог рата у Босни и Херцеговини, Високо је остало под надзором Армије РБиХ. У Високом се налази православна црква Светог великомученика Прокопија.[тражи се извор]

Данас је Високо модеран град богате културе и прошлости, док је привреда услијед ратних дејстава изгубила капацитете које је раније имала.

Становништво[уреди]

Национални састав становништва — град Високо, попис 1991.[уреди]

Укупно: 13.663

Историја[уреди]

Високо је град са богатом и дугом историјом. Највише историјских догађаја у Високом повезано је са средњовјековном Босном. Средњовјековни град у то вријеме носио је назив Високи и налазио се на врху брда Височица, а његово подграђе се звало Подвисоки. Као град, Високо се почиње интензивније развијати тек доласком Османлија на те просторе као и каснијим преласком под власт Аустроугарске монархије. У вријеме Краљевине Југославије град није много напредовао, док се за вријеме СФРЈ битно проширио. Током рата у Босни и Херцеговини оштећен је највећи дио индустријских погона, као и стамбених објеката.

Данас се у граду већином обнављају стамбени и индустријски објекти (оштећени у рату или дотрајали) и граде се нови стамбено-пословни објекти на самом прилазу у град.

Праисторијско доба[уреди]

На простору височке општине први трагови живота датирају још из 4000. п. н. е. Због плодне долине кроз коју протичу Босна и Фојница, подручје височке општине је увијек било насељено, тако да се неолитска налазишта налазе на обалама ријека (Арнаутовићи, Доње Моштре, Околиште, Збиље, Гиње, Двор итд.). Уз читава насеља (као у Околишту) нађени су разни алати, оруђа, новац и остали предмети који се повезују с тим периодом.

Од 2002. године мања ископавања и геофизичке проспективе су извођени у Околишту. Први резултати били су геомагнетички планови насеља од пет кућа са повезним путевима. Пронађена су изврсно очувана насеља, а тополошка, радиометричка, археолошка и ботаничка анализа пронађених материјала показују велики научни потенцијал Околишта, које припада касном неолитском периоду.

Илири и римско доба[уреди]

Подручје височког басена и централне Босне је насељавало илирско племе Десидијати. Гушењем Илирског устанка 9. године, подручје височке општине улази у састав Римскског царства. Историјски докази за ово су и римска утврђења (Кралупи, Сеоча, Мокронози), као и писани извори и римски путеви који су пролазили кроз ово подручје.

Средњовјековно доба[уреди]

Високо, тврђава и град Високи (по којем је Високо добило име) на брду Височица, Миле (данашњи Арнаутовићи), Бискупићи и Моштре, (по некима) су били средиште некадашње средњовјековне Босне. Занимљиво је напоменути да се са брда Височица виде остала три набројана локалитета. До сада је пронађено неколико веома битних објеката из тог периода, а даља ископавања тек слиједе, јер археолошко богатсво којим располаже Височка долина је уистину велико.

Претпоставља се да су у Милама покопани Стефан II Котроманић[2] и Твртко I Котроманић[3][4]. Наводи нису потврђени. Према неким историчарима, Миле су биле и мјесто гдје су, наводно, крунисани краљеви Босне, па се вјерује да је тако ту крунисан и краљ Твртко I Котроманић 1377. године, док други историчари вјерују да је његово крунисање обављено у манастиру Милешеви крај Пријепоља. Осим ових важнијих мјеста, вриједи поменути и друге локалитете који су повезани са средњовјековном босанском историјом, као што је Себињски град, смјештен југоисточно од села Себиње, Чајански град у Грачаници, који је штитио путеве између Високог и Бобовца, и стари град Бедем у Годуши.

Османлијска владавина[уреди]

Доласком Турака ствари се мијењају и Високо почиње да поприма свој облик као град какав је настајао од 1463. године. Оснивачем Високог (као града, Подвисоки и Високи престају да се развијају) сматра се Ајас-бег, који је био хришћанин поријеклом из Високог, али је прешао у ислам. Височка нахија је обухватала данашње општине Високо, Брезу, Бусовачу, Фојницу, Илијаш, Кисељак, Крешево и Вареш.

На челу Височке нахије налазио се војвода већ од 1483. године, који је са сердаром био представник војно-административне власти. У Високом је такође постојао главни имам. Године 1477, Ајас-бег је изградио бању, вјерску основну и средњу школу, водовод, мост на ријеци Босни, и утемељио је вакуф и текију накшибендијског реда, која и данас постоји. У том периоду Високо се развило у административни центар нахије, средиште трговине и занатства, као и културног и духовног живота. Високо већ тада поприма изглед градског насеља исламско-оријенталног типа са свим пратећим вјерским установама и објектима.

Аустроугарска владавина[уреди]

Примјер зграде грађене у псеудо-маурском стилу

У првим годинама аустроугарске владавине Високо није битно мијењало изглед и задржало је карактеристике оријенталног типа. У подацима из 1882. године стоји да је Високо организовано насеље са развијеном трговином, канцеларијама и другим институцијама. Временом све чешћи контакти са западним свијетом условљавају даљи развој града али у нешто другачијем облику. Град се шири обалом ријеке Фојнице низ главну саобраћајницу према Јалији, ушћу и мосту преко ријеке Босне, тако да се Табхана нашла у средини насеља. Међу првим објектима који су били изграђени у духу оновремене западноевропске градње била је зграда жељезничке станице, изграђена 1882. године. Касније су слиједиле зграде Котарског уреда и суда (сада зграда општине Високо), зграда Фрањевачке гимназије са црквом (18991900), зграда тадашње градске општине (сада Завичајни музеј), зграда основне школе на Краљевцу итд. Зграде су се већином градиле у неомаварском стилу и ублаженим варијантама неокласицизма.

Даљи развој Високог зауставио је катастрофални пожар који је избио 1911. године. Том приликом је изгорјело преко 450 кућа, продавница и осталих објеката. Потпуно су изгорјели Горња чаршија и насеља уз њу и куће уз главну саобраћајницу, уз Беледију, Шадрванску џамију и вјерску школу. У прољеће 1912. године, приступило се обнови. Земаљска влада је наредила да куће буду зидане од цигле и покривене цријепом. Високо је послије пожара и обнове добило карактеристике урбане средине са мјешавином оријенталног и западног стила. У сада старом језгру града још увијек стоји дио истих кућа које су остале нетакнуте, али неке куће су такође порушене да би се направиле нове и модерније које немају традиционални босански стил градње.

Краљевина Југославија и Други свјетски рат[уреди]

У новој држави СХС, касније Краљевини Југославији, структура становништва се није много мијењала, па тако ни у Другом свјетском рату, када је Високо било саставни дио НДХ. Током рата град није претрпио велику штету, осим 9 бомби које су савезници испустили при борбама са окупаторском војском. Високо је ослобођено 7. априла 1945. од стране Седме, Девете и Седамнаесте крајишке бригаде из Десете крајишке дивизије. Из Височке општине 1.205 војника је учествовало у народноослободилачком рату, док их је 142 погинуло. Послије рата установе и улице у Високом су обично добијале имена по народним херојима са подручја Високог.

СФРЈ[уреди]

Већ у социјалистичкој Југославији, од 1955. године Високо је постало срез, односно средиште неколико данашњих општина: Бреза, Фојница, Илијаш, Кисељак, Крешево и Вареш. Почетком 1950их година почиње градња првих већих стамбених и пословних зграда у Високом, као и постепено ширење града према пространим и плодним равницама уз обалу ријека Босне и Фојнице. У исто вријеме се вршила нагла индустријализација, гдје се посебно истицала кожарска али и прехрамбена, метална, текстилна, трговинска и грађевинска индустрија која је била у могућности опскрбљавати читав тадашњи срез, те извозити и у сусједне савезне ребуплике и иностранство. Исто тако, град је добио све битније објекте међу којима су пошта, полицијска и ватрогасна станица, дом здравља, завичајни музеј, хотел, као и робне куће, спортске објекте и остале стамбене, пословне и филијалне објекте.

Тадашња привреда, према подацима из 1991. године, упошљавала је 88% становништва, што довољно говори о квалитету и снази височке привреде, која је у 1991. остварила укупан извоз од 92,5 милиона америчких долара. Посебан тренутак за Височане био је када је Јосип Броз Тито дошао у Високо. Касних 1980-их година, те почетком 1990-их, дошло је до убрзане урбанизације града, када се градило велико градско насеље Луке, које се налази уз саму ријеку Босну, и представља најгушће насељени дио града. Задње године овог периода су обиљежене немирима и разним превирањима које ће резултовати ванредним стањем 6. априла и коначно избијањем рата у Високом и око њега.

Високо у рату 1992—1995[уреди]

Пред само избијање рата, СДА је почела наоружавати локално муслиманско становништво одано тој странци. 6. априла 1992. проглашено је ванредно стање, а већ од априла 1992. почео је извоз наоружања према Сарајеву. Уз припремање наоружаних снага вршен је стални притисак на ЈНА да преда све наоружање из касарни „Ахмет Фетахагић“ и „Мајевица“. 25. април Када је ЈНА напустила касарну Ахмет Фетахагић (раније и касарну Мајевица), исту су запосјеле Зелене беретке. Касарна „Ахмет Фетахагић“ је од 20. јуна 1992. године била логор за Србе. Свједочанства о злочинима у истима су дјелимично записане у двије књиге.

МЗ Зимча и МЗ Топузово поље (гдје је било српско становништво) нападнуте су и заузете 20. јуна, у јакој акцији свих височких јединица. Срби нису ни пружали отпор у наведеном нападу, већ су пребјегли преко Кисељака, односно територије ХВО-а (које их је уз договор пустило без окршаја) на територију под контролом српских снага. Потом су настали прогони преосталог српског становништва (стрељања, затварања у Височки логор ...). Височки борци су уз помоћ далекометних оружја давали подршку сарајевским борцима. Зато су височки борци 24. јуна похваљени од стране Сефера Халиловића.

Крајем јануара 1993. порасла је напетост између АРБиХ и ХВО-а, те долази до отворених напада од стране ХВО-а на становништво села Каћун, у општини Бусовачи. 27. јануара јединице 302. моторизоване бригаде у сарадњи са јединицама ШТО Високо и 17. крајишке, онемогућиле су блокаду града Фојнице. 2. новембра јединице АРБиХ из Високог и сусједних општина заузеле су Вареш са минималним губицима. Последњи дани 1994. донијели су примирје између АРБиХ и ХВО-а.

За то вријеме, у јуну 1995, у Високом су трајале припреме за деблокаду Сарајева, те су у ту сврху у Високо пристигле јединице 7. корпуса, формирајући групу од 20.000 до 30.000 војника[5]. Алија Изетбеговић је у мају исте године изјавио да ће опсада Сарајева бити сломљена најкасније до 25. новембра исте године[5]. И поред упозорења заповједника Уједињених нација да би операција могла коштати живота хиљада људи, операција деблокаде главног града Босне и Херцеговине је почела 15. јуна 1995. Први окршаји су се десили у свитање око 3 сата, и док је вријеме одмицало, могућност пробоја је била све мања. У току операције, на Високо је бачен велики број граната, те шест модификованих авио-бомби, конкретно на височко насеље Добриња.[6] Дејтонским споразумом је окончан рат, те су уклоњене све ратне линије око Високог. Високо је изгубило 297 својих бораца. 600 њих су постали инвалиди, а погинуло је неколико стотина цивила. 23 Височка борца су добила највеће одликовање Златни љиљан, док је 19 припадника МУП-а добило Златну полицијску звијезду.

Култура и образовање[уреди]

Школство[уреди]

Школе у Височкој општини:

Према расположивим подацима, ова школа је почела радити око 1840. у приватној кући. Зграда школе се почела градити око 1857. када је завршена православна црква. У току постојања настава се одвијала у двије зграде. Прва се налазила у непосредној близини цркве, на брду званом Клиша, а друга, већа и условнија, налазила се на простору данашње Фабрике кожне конфекције. Школа је радила све до 1914. године, када је укинута.

Државне основне школе у Високом:

Већ 1881. почела је са радом Општинска школа у Високом. Она је била смјештена у кући Хасан-бега Зечевића. Општинска пучка школа изграђена је крајем 1885. а коначна доградња завршена је 1886. Школу су похађала дјеца свих вјероисповијести. Због великог броја дјеце, школа је убрзо постала претијесна, те су поново женска дјеца издвојена и похађала су Женску основну школу, за чије су потребе поново враћене под кирију повољне куће. Припреме за изградњу школе почеле су 1907. године, а интензивна градња кренула је 1909. године. Године 1910. ученици су ушли у нову „велику школу“ на Краљевцу. Школа на Краљевцу дограђивана је 1961, 1971, те 1975/1976. године. Одлуком Општинског вијећа од 20. јануара 1993. школа носи назив Основна школа „Кулин Бан“.
Настава у овој школи је почела школске 1958/59. године.
  • Школа за основно музичко образовање „Авдо Смаиловић”, Високо
Школа је почела са радом 1973. године — прво у оквиру тадашње Основне школе „Ахмет Фетахагић“ (данас ОШ „Сафвет-бег Башагић“), а од 1979. године као посебна школа. Школа је добила име по чувеном композитору и музичком педагогу, који је рођен у Високом. Он је био утемељивач модерне музичке културе у Високом и БиХ.
Настава у овој школи почела је школске 1918/19. године.
Настава у овој школи је почела школске 1938/39 године.
  • Основна школа „Алија Наметак“, Буци
Ова школа баштини традицију основне школе која је постојала у Кралупима још између два свјетска рата. Настава на Буцима је почела 1951/52. школске године.
Школа је основана након Другог свјетског рата у Бузићима. Од 1954. године школа се налази у Добрињу.

Средње образовање:

  • Вјерска средња школа
Вјерска средња школа је у Високом основана је 1838. године. Земљиште за медресу је поклонио Ахмед еф. Пињгић. У њој је била библиотека коју је 1840. године увакуфио Мустафа-паша Бабић. Медреса у Високом је била типа ниже гимназије. Поступна реформа и модернизација наставе није мимоишла ни њу, тако да се тридесетих година овог вијека и у њу уводе свјетовни предмети. Ученици се дијеле по разредима, а школа је постала петоразредна. Данас се интензивно гради интернат у склопу височке средње вјерске школе за потребе становања ученика.
  • Руждије
Оснивање руждија у БиХ предвиђено је још турским Законом о школству од 1869. године. Прва руждија је основана још раније у Сарајеву 1864. године. Руждија је била прва свјетовна, државна школа, а по наставном плану и програму је личила на тадашње европске грађанске школе. Руждије су биле четвороразредне средње школе. У Високом је руждија отворена око 1870, одмах послије доношења споменутог закона и постојала је све до 1879. године. Престала је са радом одмах по окупацији БиХ од стране Аустроугарске.
  • Фрањевачка гимназија у Високом
Фрањевачка гимназија је у Високо пресељена из Гуче Горе 1900. године. До тада је у Гучи Гори радила као петоразредна, а овдје је радила као шесторазредна до школске 1913/14. када се уписује седми разред, а 1914/15. и осми разред. Послије Првог свјетског рата гимназија је наставила са радом, а 1924. године њој је било признато право јавности.
  • Гимназија у Високом
Гимназија у Високом основана је 1960. године. Школа се састоји од опште, филолошке и класичне гимназије.
Гимназија у Високом основана је 1960. године. Школа ученика у привреди основана је 1969. године, а 1971. године извршена је интеграција Гимназије и Школе ученика у привреди и добила назив Средњошколски центар „Јанко Балорда“, који се 1993. године мијења у СШЦ „Хазим Шабановић“, а 1995. године школа је добила ново име: Мјешовита средња школа „Хазим Шабановић“. Школа се састоји од средњих техничких школа и средњих стручних школа.

Музеји[уреди]

У Високом постоји Завичајни музеј, у коме се налази бројно културно историјско насљеђе Високог, али и цијеле Босне. Највише тога је повезано са средњовјековном Босном, јер је познато да је у Високом и околним мјестима (Миле, Бискупићи и Моштре) било средиште тадашње државе. У музеју се данас чувају многи предмети и документи из средњовјековног доба, као и дијелови рушевина старог града Високог. У Годуши поред Високог се тренутно гради и у завршној је фази истурено одјељење овог музеја које је посвећено старим годушким занатима од којих је најзначајније дрворезбарство, гдје ће се наћи сви постојећи антиквитети као и алати на којима су рађени кроз историју. Директор завичајног музеја је професор Сенад Ходовић који је најзаслужнији за добар рад музеја.

Здравство[уреди]

У Високом постоји Дом здравља са поликлиником.

Спорт[уреди]

Организовано бављење спортом и физичком културом у Високом је почело отварањем конфесионалних и државних школа у које се уводи и наставни предмет тјелесно васпитање, „гомбање“. То доприноси да се већ 1909. оснива друштво „Соко“, које ће дуги низ година бити носилац спортских активности на овом подручју. Значајан подстицај развоја спорта и овог друштва представља изградња Дома, чије је отварање обављено 16. јуна 1934. године, чиме су створени услови за развој мушке и женске атлетике, одбојке и елемената борилачких спортова, као и фудбала, те касније и рукомета.

  • Фудбалски клуб „Босна“
  • Рукометни клуб „Босна“
  • Женски рукометни клуб „Високо“
  • Аеро клуб „Изет Курталић“
  • Кошаркашки клуб „Високо“
  • Стрељачки клуб „Високо“
  • Куглашки клуб „Босна“
  • Карате клуб „Високо“
  • Карате клуб „Будућност“
  • Теквандо академија „Високо“
  • Спортско риболовно друштво „Високо“
  • Планинарско-смучарско друштво „Височица“
  • Кошаркашка школа „XXL Баскет“
  • Ловачко друштво „Срндаћ“
  • Школски рукометни клуб „Нови вал“
  • Стонотениски клуб „Bosnia“
  • Шаховски клуб „Високо“
  • Спортски аутоклуб „ВАК“ Високо.

Музика[уреди]

У Мулићима дјелује Институт Севдаха Омера Побрића који се бави очувањем бошњачке музичке традиције и севдалинке. Институт нуди колекције севдалинки на разним носачима звука, као и књиге везане за музичку традицију Бошњака.

У Високом дјелују и младе музичке групе, од којих је најпознатија и најпопуларнија група Кодекс.

Привреда[уреди]

У привредној структури општине Високо карактеристично је истаћи да су водеће области привредног развоја индустрија и трговина (подаци из 1991). Поред интензивног развоја индустрије и трговине, значајан допринос у развоју општине Високо дала је пољопривреда, грађевинарство, затим саобраћај и занатство. Прије рата привреда је била организована у 20 предузећа, од којих су највећа „КТК“, „Витекс“, „Велепромет“, „Ковина“, „Виспак“, ГП „Звијезда“, „ИГМ“, „Асфалтградња“ и друга у којима се запошљавало преко 11.000 радника. Од укупног броја запослених, 13.500 људи, у привреди је било запослено 88%, ван привреде 7%, а у индивидуалном сектору 1,7%.

Током рата, упркос тешким оштећењима, која су се процјењивала на око 400 милиона њемачких марака, привредни капацитети су били у функцији и ниједног дана нису обустављали производњу. Организовање индустријске производње и посебно пољопривредне производње помогло је у преживљавању становништва општине и шире регије.

Златна џезва (висине 124 cm, пречника 95 cm) прехрамбрене индустрије Виспак је 29. јула 2005. службено ушла у Гинисову књигу рекорда.[тражи се извор]

Туризам[уреди]

Иако Високо као град никада није било развијено туристичко мјесто, оно ипак има значајан број туристичких атракција. Највише њих је повезано са средњовјековном босанском историјом. На брду Височици још увијек има рушевина старе тврђаве (дио је сачуван у Височком музеју), док се у Милама налазе пронађени украшени гробови старих босанских владара, као и средњовјековно насеље. Јединствену атракцију представља и насеље које је откопано у Околишћу, а које датира из каменог доба. Наводно откриће Височке пирамиде, или чак четири њих, колико се тренутно нагађа, може да направи од Високог велико европско туристичко одредиште.[тражи се извор]

Кожна прерада у Високом[уреди]

Стари начин производње височких „табака“ са познатим „табханама“ трајао је с мањим измјенама и стицањем рутине и искуства током цијелог периода османлијске владавине. Исти начин је задржан и доласком аустроугарске власти, да би тек послије Првог свјетског рата дошло до савременијег и модернијег начина прераде коже у готове производе као што су одјевни и обућарски. Зато није чудо да је већ 1928. године поред старе табхане никла модерна радионица за дораду разноврсније готове коже. У том периоду почела су се употребљавати средства за штављење и обраду коже, као и механизација. Године 1929. формирана је Стручно-занатско-кожарска школа у Високом, гдје су се школовали будући кадрови у кожарској индустрији. Ова школа била је главна кожарска школа за цијелу тадашњу Југославију, па су се у њој школовали ученици из свих дијелова државе. Дугогодишња традиција кожарства допринијела је да Високо константно од давнина до данашњих дана важи за најјачи центар кожарско-крзнарске прерађивачке индустрије на овим просторима.

Напомене[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Прелиминарни резултати Пописа становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013, Агенција за статистику БиХ, Сарајево, 5. 11. 2013.
  2. Englar (2007). стр. 71.
  3. Mile declared as national monument. 2003.[мртва веза]
  4. Anđelić Pavao, Krunidbena i grobna crkva bosanskih vladara u Milima (Arnautovićima) kod Visokog. Glasnik Zemaljskog muzeja XXXIV/1979., Zemaljski muzej Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 1980,183-247
  5. 5,0 5,1 Њујорк Тајмс, „Срби ослобађају још заробљеника Уједињених нација; Босанске трупе се омасовљавају око Сарајева“
  6. Њујорк Тајмс, „Срби ослободили заробљенике УН, УН одустају од даљих напора у одбрани Сарајева“

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]