Општина Котор Варош

Из Википедије, слободне енциклопедије
Општина Котор Варош
Грб Котор Вароша
Грб
Основни подаци
Држава  Босна и Херцеговина
Ентитет  Република Српска
Сједиште Котор Варош
Становништво
Становништво (2013.) Пад 18.361[1]
Географске карактеристике
Површина 564,26 km2

Kotor Varoš municipality.svg

Остали подаци
Временска зона UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Начелник општине Зденко Сакан [1] (СзП)
Поштански број 78220
Позивни број 51
Крсна слава Свети апостол и јеванђелиста Лука
Дан општине 24. април

Дан ослобођења града у Другом свјетском рату 1945. године.

Веб-сајт www.opstinakotorvaros.com

Котор Варош је општина у Републици Српској, Босни и Херцеговини југоисточно од Бање Луке у долини ријеке Врбање. Сједиште општине је насељено мјесто Котор Варош. По попису становништва 2013. у Босни и Херцеговини, а према коначним подацима за Републику Српску које је издао Републички завод за статистику, у општини Котор Варош је живјело 18.361 лице.[1]

Географија[уреди]

Општина Котор Варош опасана је планинама Борјом на истоку, Узломцем на северу, Влашићем на југу и Чемерницом на западу. Граничи са општинама Теслић, Челинац, Кнежево и Травник. Површина општине је око 564,26 км2. Надморска висина креће се од 220 м на северозападу до 1.739 м на југоистоку.

Клима је умерено континентална са утицајима планинске климе и климе панонског басена. Средња годишња температура износи 10,5 степени Целзијуса (- 1,3 у јануару, а 20,2 у јулу и августу).

Историја[уреди]

Прво которварошко насеље, средњевековни град Котор, свакако је настало много пре 9. вијека, јер, према веродостојним изворима, прије тога је било је "неколико пута похаран“.[2]

Подаци су преузети из дјела Балтазара Сплићанина, неспорног касног писца, који, у вези са догађајима у 9. вијеку спомиње Босанско Краљевство и поријекло имена данашњег града Котор у Бококоторском заливу, који је као и Рисан, био у граничном подручју југоисточног дијела Краљевине Босне.

Према оба извора, у именовању будућег града Котора, у вријеме када је Угари често упали у Босанско Краљевство и у више наврата пустошили територију босанског града Котора, који је у другој књизи своје Географије Герард Руднигер означио као Весекатро, који је "близу Бањалуке". Могуће је да је назив потиче од појма вазал (лат. vassallus = слуга, вазал код краља Франака, а касније других европских владара, који од краља добија посјед – лено или феуд) и присвојног придјева cataro (=катарски). Не може се искљѕчити ни могућност да је Васекатро био уточиште и/или насеобина Катара, јер исти коријен имају и латински термини за именице ваза (văs, vasis, mn. vāsa, vasōrum = посуда, ратна направа) i јамац, данас жирант или гарант (= văs, vădis).

Племићи из босанског Котора, по имену, Нендор, Мирослав и Вуксан, заједно са још некима, сазнавши да се зида нови град на мору, отишли су са свом својим имовином велике вриједности у злату и сребру према познатој локацији, будући да је Босанско Краљевство било богато рудама племенитих метала. Када су, према Михаелу Солињанину (у опису Далмације), стигли у Рисан, разгласили су своју намјеру да подигну тврђаву у којој би били сигурни. Када се то сазнало у насељу Аскривија, позвали су их да планиране трошкове уложе у изградњу већ започетог града, "те да здружени живе као прави пријатељи и грађани“.

"Босанци, који су то иначе жељели, не прихватише одмах овај приједлог већ послије неколико дана одговорише да су спремни удовољити њиховом тражењу, али под условом да се нови град назове именом њихове отаџбине, Котор. Ово нису прихватили Аскривљани, али се доцније (каже Солинјанин), по наговору свог бискупа, сложише да баце жријеб, те тако одлуче којим именом да се град назове. И жријеб испаде у прилог Которана Босанаца..."”

Сљедећи писани документи о насељу на овим просторима датирају из 1322, 1323. и 1412. године. То је повеља Стјепана II Котроманића (босански бан од 1322. до 1353.), који дарује Вукосаву Хрватинићу, 1322., жупе Даница и Врбања са градовима Кључ и Котор као личну имовину, јер је помагао у преузимању власти у сукобима са Бабунићима. Овај феудални посјед Хрватинића, касније 1404. још више шири Хрвоје Вукчић Хрватинић (Стјепанчић), који се називао господарем Доњих Краја (подручје од Врбаса до преко Сане а касније још бише). Иако су угарски краљеви Лудовик I и Сигисмунд (који је кацније освојио Хрватску, Чешку и Њемачку покушали освојити Босну, то им није полазило за руком. Чак је угарски краљ Сигисмунд I 1411. Хрвоју Вукчићу Хрватинићу признао право посједовања Доњих Краја. У то вријеме градови Koтор и Звечај у Тијесном код Бања Луке имали су стратешки значај за одбрану босанске државе.

Хрвоје Вукчић Хрватинић (1404.)

Још од тог времена датирају данашња народна вјеровања у чудотворну воду са извора (точка) Бобас, који се налази изнад истоименог водопада на десној литици Јакотине, под зидинама тамнице у (сада срушеној) утврди Котор (на литици лијеве обале ријеке).

Насељена мјеста[уреди]

Мапа насељених места општине Котор Варош

Подручје општине Котор Варош чине насељена мјеста:

Баштина, Билице, Бољанићи, Борци Горњи, Борци Доњи, Вагани, Варјаче, Вечићи, Вишевице, Вранић, Врбањци, Гарићи, Грабовица, Глуха Буковица, Дуратовци, Забрђе, Засеље, Јакотина, Котор Варош, Крушево Брдо I, * Крушево Брдо II, Липље, Маљева, Масловаре, Раштани, Ободник, Орахова, Паливук, Плитска, Подбрђе, Подосоје, Постоје, Присочка, Равне, Радохова, Селачка, Соколине, Стопан, Товладић, Ћорковићи, Хадровци, Хрваћани, Шибови и Шипраге.

Послије потписивања Дејтонског споразума највећи дио општине Котор Варош ушао је у састав Републике Српске. У састав Федерације БиХ ушли су мањи дијелови насељениx мјеста Крушево Брдо I и Крушево Брдо II, док је у састав општине Котор Варош ушао мањи дио насељеног мјеста Глуха Буковица које је прије рата припадало општини Травник.

Становништво[уреди]

По службеном попису становништва из 1991. године, општина Котор Варош је имала 36.853 становника, распоређених у 42 насељена места.

По попису становништва 2013. у Босни и Херцеговини, а према коначним подацима за Републику Српску које је издао Републички завод за статистику, у општини Котор Варош је живјело 18.361 лице.[1]

Националност[3] 2013.[1] 1991. 1981. 1971.
Срби 12.730 (69,33%) 14.056 (38,14%) 14.771 (41,36%) 15.255 (46,46%)
Муслимани/Бошњаци [а] 4.516 (24,60%) 11.090 (30,09%) 9.667 (27,06%) 8.366 (25,48%)
Хрвати 852 (4,64%) 10.695 (29,02%) 9.572 (26,80%) 8.863 (26,99%)
Југословени - 745 (2,02%) 1.269 (3,55%) 176 (0,53%)
остали и непознато 263 (1,43%) 267 (0,72%) 434 (1,21%) 172 (0,52%)
Укупно 18.361 36.853 35.713 32.832

Приказ кретања броја становника по насељеним мјестима између два пописа. Резултати по насељима за 2013. годину су коначни подаци за Републику Српску које је издао Републички завод за статистику.[4]

Насеље 1991 г. 2013 г.
1 Баштина 453 134
2 Билице 506 21
3 Бољанићи 266 106
4 Борци Горњи 462 99
5 Борци Доњи 419 255
6 Вагани 370 86
7 Варјаче 217 85
8 Вечићи 1.744 608
9 Вишевице 372 0
10 Вранић 277 84
11 Врбањци 2.975 1.902
12 Гарићи 1.341 498
13 Грабовица 887 392
14 Глуха Буковица[б] 1.041 0
15 Дуратовци 502 31
16 Забрђе 1.154 482
17 Засеље 322 123
18 Јакотина 694 19
19 Котор Варош 7.411 7.330
20 Крушево Брдо I 398 33
21 Крушево Брдо II 399 66
22 Липље 744 271
23 Маљева 595 200
24 Масловаре 2.284 1.930
25 Ободник 842 650
26 Орахова 1.612 178
27 Паливук 391 22
28 Плитска 663 6
29 Подрбрђе 775 183
30 Подосоје 159 117
31 Постоје 403 174
32 Присочка 1.423 208
33 Равне 443 196
34 Радохова 700 236
35 Селачка 303 38
36 Соколине 504 0
37 Стопан 346

109

38 Товладић 341 178
39 Ћорковићи 175 91
40 Хадровци 613 137
41 Хрваћани 745 248
42 Шибови 671 230
43 Шипраге 952

652

  • Насељена мјеста без пописаних становника 2013. године нису исказана у коначним резултатима пописа, међутим вриједности за та насељена мјеста су читљиве из прелиминарних резултата пописа гдје су таква мјеста означена са "- нема појаве", односно без становника.[5]

Познате личности[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Попис становништва, домаћинстава и станова у Републици Српској 2013, РЕЗУЛТАТИ ПОПИСА
  2. Orbin M. (1601). Regno degli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni. Historia di Mavro Orbini raveseo Abbate Melitense. 3. Dalmatia, Croatia, Bosna, Servia & Bvulgaria / Kraljevstvo Slavena (prijevod iz 1968.). Pesaro/Beograd: Girolamo Concordia/Srpska književna zadruga. 
  3. Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.
  4. Попис становништва, домаћинстава и станова у Републици Српској 2013, РЕЗУЛТАТИ ПО НАСЕЉЕНИМ МЈЕСТИМА
  5. ПОПИС РЕПУБЛИКА СРПСКА — ПРЕЛИМИНАРНИ РЕЗУЛТАТИ

Напомене[уреди]

  1. Муслимани су се на попису 2013. изјаснили као Бошњаци.
  2. Глуха Буковица је прије Рата у Босни и Херцеговини припадала општини Травник, док је након Дејтонског споразума само мањи, ненасељени дио припао Републици Српској, односно општини Котор Варош.

Спољашње везе[уреди]