Знамените ријечке грађевине

Ријека - Фјуме, град специфичне прошлости коју карактеризује превасходно нововековна стална тежња њених грађана за аутономним статусом свога града у односну на суседне "матичне земље", од 1659. када је стекла статус хабсбуршког слободног града, а нарочито са статусом Корпуса сепаратума угарске круне 1779. започињен убрзани развој Ријеке у снажан саобрачајни, трговачки и индустријски центар па је архитектонско наслеђе најзаступајније из XIX века са типичним хисторицистичким стилом бечког и будипештанског круга, аии и са снажним утицајем итаијанског градитељског наслеђа, те са почетка XX. века са богатом сецесијском архитектуром. Као и у Трсту, тај спој традиционалне медитеранске и континенталне архитектуре, уродио је специфичним изгледом та два сусједна града.

Стар град

Остаци античке Ријеке → Тарсатика

.Ријека 1689. (Валвазоров цртеж)

Стари град (фијумански Зитавециа [цитавеча]) је историјска језгра античке и средњовековне Ријеке која обухвата подручје од Мртвог канала (стари ток Рјечине) на истоку до Трга Републике (Пјаца Данте) и Поштанске контраде (Ул. Ф. Супила) на западу. Према југу омеђује га Контрада Ров (Цонтрада дел Фоссо), назван тако по рову испод зидина и стари Корзо на простору некадашње морске обале, а према северу до Ул. Жртава фашизма (Виа дел Цастелло или Виа Рома). Ријека је до пред крај XVIII. в. била опасана бедемима и кулама, унутар којих се одвијао целокупни јавни, културни и привредни градски живот

Иако је у IX. веку дошло до прекида континуитета живота (након рушења и спаљивања античке и раносредњовековне Тарсатке 800. г. од стране Франака) и до XII. века (1146.), када се спомиње место, али под називом Флумен, немамо никаквих историјских података, обновљени град прати античку традицију распореда уских улица (кала) са главним средишњим улицама римских насеља које су завршавале са 4 капије у бедемима, декуманума у смеру исток-запад (Ужарска кала) и карда (југ-север) Градски торањ - капија иза звоника св. Вида.

Након рата стари град је увелике девастиран са многим новоградњама. Будућност градске језгре идућих десетлећа одредиће идеје и замисли истакнутих архитеката, попут Игора Емилија (1927.-1987.), те великог предузећа Грађевно-пројектни завод Ријека, у оквиру чије делатности настају готово све интервенције у средишту Ријеке. Израдом недовољно промишљених урбанистичких студија, жељело се дати легитимитет новој изградњи и интерполацијама које ће од шездесетих до осамдесетих година узети маха, те уз благослов Регионалног завода за заштиту споменика културе, готово потпуно уништити историјсо средиште Ријеке. Студије су рађене мање због документовања стања и истраживања историјске супстанце града како би се она обновила и ревитализирала, а више као подлога за пројектирање нових зграда које ће настати неовисно од урбанистичког контекста. Историјске грађевине, нарочито скромније зидане грађанске куће каквима је обиловао Стари град, једноставно нису сматране довољно вреднима да се обнове у изгледу у каквом су затечене. Не уважавајући историјску и медитеранску амбијенталну важност, као шта је то учињено у Трсту, Емили и његови сарадници су у низу текстова истицали како „Стари град не смије постати музеј“, те да рушење старих зграда које „нису изразите споменичке вриједности“, због своје „наивности ликовног израза и по органичном рјешавању функције“ постају „споменици поштењу (!), према поријеклу, самоме себи и дубоком схваћању властитих потреба и могућности.“ „Људи тих кућа“, држе Емили надаље, „нису били нити Питти, ни Строззи, ни Руццелаи, нису их градили ни Бруннелесцхи, ни Браманте, ни Мицхелангело.“.  Сукладно томе, Емили у таквим срединама види велики простор за слободу у пројектовању.

Емили остаје један од пионира хрватске постмодерне, која је управо кроз два велика пројекта реализирана у ријечком Старом граду. палате Југобанке (1973.-76.) те Привредне банке Загреб (1976.-79. и анекс 1978.-85.) омеђујући јужни потез Шпорерове улице те трг испред Косог торња, употпуниле су дотад слабо дефиниран простор. Динамизирањем фасаде различитих материјала и облика избегнут је дојам гломазности, али су две спојене зграде, премрежене мртвим кутевима и пролазима који никуд не воде, створиле изразиту некохерентност простора. Масивне бетонске аркаде које се „реферирају“ на историјске узоре, позиционисане су попут скулптура усред дворишта, те се доимају готово као ругање историјском наслеђу, чиме је постмодернистичка гротеска доведена до врхунца..

Извршена искапања нам говоре да подручје Ужарске кале обилује археолошким налазима римске Тарсатицае. Куће смештене на некадашњем децуманусу биле су намењене становању аристократског друштвеног слоја чему свједоче богате завршне обраде подова и остаци амфора, керамике и новчићи из I и II века

Ријечки стендард на Тргу Ријечке резолуције

Градски стендард

Рељеф св. Вида на стендарду Ријечки је ступ значајно сведочанство политичко-правне историје Ријеке. Према писању Гиованнија Коблера антиċки је ступ кориштен као средњовековни градски стендард у који је уклесана 1509. година. Посебном правном формулом 1508. године цар Максимилијан загарантовао слободе и привилегије што их је град добио од претходних господара, грофова Девинских и Wалсее. Излазак Хабсбурговаца на море изазвао је 1508. сукоб са Млетачком Републиком, у којем је Ријека 2. октобра 1509. године спаљена, опљачкана и похарана.

Рељеф патрона Ријеке

Као успомена на особиту верност Ријеке цару, те на 1508. годину, уклесана је 1509. година у антички ступ са уклесаним рељефним приказом св. Вида, патрона Ријеке, који држи модел града у руци, док је на другој страни ступа уклесан текст гаранције. трећи епиграф носи 1766. г. када је на ступ уклесан рељеф са царским и градским амблемима. Стендард се налазио на тргу испред старог муницпија, а након насипавања мора испед градских зидина, ступ је премештен на трг испред градског торња, а касније је премештен испед градског музеја. Након шта је дуго година после рата био забачен на Гомилиции у Старом Граду, када га се приказивало као наводни ступ срама, коначно је нађено његово адекватније место на тргу испред Муниципја.

Крај ступа је постављано копље на коме су се смењивале заставе, аустријска црвено-бела са ријечким грбом у средини, па мађарска и хрватска тробојница са ријечким грбом, док се Ријечан нису изборли за своју заставу као симбл аутономије.

Дуомо и Коси торањ

Дуомо - црква Маријиног узнесења

Црква Узнесења Марије,(итал. Санта Мара Ассунта) звана Дуомо или Зборна црква смештена је на источном крају Старог града на почетку Ужарске кале (Цале деи Цанапини), некад главне прометнице у Старом граду (Зитавециа). Црква је првотно изграђена на рушевинама римских терми и ранокршћанске базилике вероватно у XIV. веку. Мајстор Јуре из Трогира обновио је 1442. постојећу тробродну базилику и повисио јој главну лађу, а од 1444. спомиње се као парохијална цркква.. Црква је поправљена и након млетачког разарања Ријеке 1509. године о чему сведочи 1516. г. на розети главне фасаде..Поновно је темељито обновљена 1695. године, а између 1716. и 1726. обитељ Орландо, крањски племићи и ријечки патрицији, дограђују пространо светиште усред којега је њихова гробница. Мања обнова је извршена 1755. након земљотреса у новембру и децембру 1750..

Главни олтар је дјело Мислејеве љубљанске радионице, а четири кипа светих Симона, Ане, Маргарете и Антона дјела су угледног падованског скулптора Јацопа Цонтиера. Строп светишта украшен је квалитетним барокним штукатурама. У осам бочних капела смештени су вишебојни мраморни олтари, које су израдили барокни кипари Пасqуале Лаззарини, Антонио Мицхелаззи и Себастиано Петруззи у XVIII. веку. Олтарне пале дјела су сликара Ивана Фране Гладиха (Предаја кључева, 1640.), Валентина Метзингера (св. Филип Нереј, 1753, св. Антон, 1750.), а ријечки сликар Иван Симонетти копирао је у XIX. векуу Тизианова дјела "Узнесење" за главни олтар и "Св. Ивана Крститеља" за истоимени олтар.

Ријечки Коси торањ

Зидове у унутрашњости цркве осликао је познати талијански декоративни сликар Аугусто Паглиарини 1932. године, а као мотив је узео штукатуре у светишту. На иницијативу и по сугестији Андреа Људевита Адамића, градски архитект Јосепх Сторм израдио је 1824. године пројект за данашње прочеље, у које је укомпонирао готичко-ренесансну прозорску ружу датирану у 1516. годину. Скулптуре на забату постављене су 1890. године.

Испод садашњег пода, начињеног 1901. године, налази се 75 гробница средње дубине до 2,5 м. Камене плоче с тих гробница узидане су у вањски сјеверни зид цркве, а њихови натписи повијесна су свједочанства о ријечком становништву.

Коси торањ

Уз цркву је звоник, самостална грађевина у поданку које је узидано камење из римских рушевина. Датиран је изнад лука улазних врата 1377. годином. Ложу за звона с готичким отворима, звоник је добио у вријеме обнове цркве концем XV. стољећа. Торањ је рестауриран 1826. Звоник, је према мерењима из 1920. године, нагнут за 40 цм и назван је Коси торањ.

Црква светог Јеролима

Црква св. Јеролима

Црква Светог Јеронима (сан Героламо [Ђиролмо]) својим елегантним каснобарокном фасадом дефинише источно крило палате Муниципија и даје Тргу нобилан тон. Према истраżивањима Г. Коблера црква је грађена заједно са склопом Августинског манастира из фондације феудалних господара Ријеке, грофова Девинских. Градња је започета 1315. године за време Угона II., а завршена је 1408. године, када је Ријеком управљао његов унук Угон VI. Будући да је град Ријеку својом опоруком из 1358. године Угон VI. оставио своме зету Раимберту Wалсееу, на ту је феудалну обитељ прешло патронатство над манастиром и црквом св. Јеролима, у презбитерију су породиче гробнице обе феудалне династије Девин-Wалсее те Ђузепеа Минолија (Гиусеппе Миноолли) и Клаудија Марбурга из 1676. г. У клаустру манастира је лапидариј са надгробним плочама из минулих векова.

Кад је Ријека прешла у посјед цара Фридриха III., године 1465, конвекту су загарантоване привилегије и имања. Од XIII. века па све до укидања реда 1788. августинци су били најмоћнији поседници. Манастир је припадао баварско-чешкој провинцији, а међу монасима су били истакнути проповедници, дипломати те научењаци. Један је од њих картограф Клобучарић. Након августинаца цква и манастир долази под доминиканце.

Црква св. Јеролима првотно је саграђена 1363. године, а тијеком стољећа је више пута обнављана. Страдала је у земљотресу 1750, тако да је 1768. барокизована и продужена према тргу изградњом данашњег прочеља. У

Источни,.манастирски део цркве св. Јеролима

унутрашњости су барокни олтари, главни атрибуиран Антонију Микелацију (Мицхелаззи) и два бочна ријечкој клесаској радионици Каповила (Цаповилла). Од готичке грађевине остали су контрафори и прозори са шиљастим луком на јужној страни светишта.

У црквеном броду биле су 23 гробнице у којима су се сахрањивали патрицији, све док цар Јозеф II. није забранио закопавање у црквама. Када је 1880. постављен нови под у цркви, скинуте су гробне плоче и узидане у манастирски ходник, гдје су постављене и плоче са гробница из двију капела у ходнику. Прва део цркве је капела св. Тројства, изузетно леп примјер алпске готике на Кварнеру. Ту капелу подигли су Мартин и Маргарета Раунахер, и у њу је била смештења њихова гробница. Испод готичких ребара конзолни су избоји на којима су, уз остале, уклесани и грбови утемељитеља. Надгробна плоча Раунахерових секундарно је узидана са вањске стране капеле до улазних врата, а веома је квалитетно деело високе готике. На левом зиду капеле занимљив је меморијални натпис везан за ненадану смрт царског изасланика Ханса Едлинга који је у Ријеци преговарао са млетачким изаслаником о проведби одлука Мадридског мира 1618. године. На северној је страни ходника капела Безгрешне Марије, која је то име добила 1578. године, а раније се звала капела Блажене Дјевице Марије од Милости. Августинци су ту капелу предали као ораториј братовштини племенитих Безгрешног Зачећа. У капели су биле гробнице обитељи Парадизо (1680.), Тројер (1685.) и Бенцони (1716.).

Катедрала Светог Вида

Ријечкq катедрала

Црква Светог Вида, исусовачка ротонда је била манастирска црква (сада Катедрала) саграђена на месту срушене средњовековне црквице посвећене заштитнику Ријеке светом Виду. Готов пројект за градњу, која је почела 15. VI. 1638. године, донели су језуити. Градња је с прекидима трајала стотину година. Куполу и ораторије за редовнике на првом кату изградио је готички архитект Бернардин Мартнуззи 1727. године. Та репрезентативна грађевина има додирних тачака са венецијанском црквом Ста Мариа делла Салуте, тј. са медитеранским бароком за разлику од провинцијалног континнталног барока цркве Трсатске Мадоне..

За стару црквицу се зна да је била испод каштела (данас зграда суда) и да је имала вестибул и одвојен звоник. У камен темељац нове цркве језуити су дали уклесати име цара, ректора Колегија, судаца и ректора Савета и име градитеља Францесца Оливиериа. Куполу и ораторије за редовнике на првом спрату изградио је архитект Бернардино Мартинуци (Мартинуззи) 1727. године. Црква Светог Вида грађена је средствима легата грофице Урсуле Тханхаусен и од прихода Каставског феуда која је била инфеудирана ријечком колегију.

Торањ катедрале св. Вид.

У унутрашњости доминирају моћни ступови што подупиру лукове капела у којима су смештени вишебојни мермерни олтари. Олтаре су радили познати барокни олтаристи Леонардо Пакаси (Пацасси), Пасквале Ладзарини (Пасqуале Лаззарини) и Антонио Микелаци (Мицхелаззи), у раздобљу између 1696. и 1740. године. Предикаоницу, дело зрелобарокне уметности, израдио је 1731. године Антонио Микелаци. На главном олтару изложено је рајнско - готичко Распело из XIII. века док је олтар 1711. израдио кипар Пасквале Ладзарини. Са страна олтара су кипови светог Вида и Светог Модеста, заштитника Ријеке. Уз изложено Распеће везује се легенда према којој је 1296. године неки Петар Лончарић у љутњи замахнуо каменом и ударио Кристово тело на Распелу, које је стајало у трему пред старом црквом св. Вида. Из тела Кристова "као из живог меса" потекла је крв, која је сачувана у ампули. Од тада се у Ријеци створио култ "чудотворног Распела", који су исусовци појачали као протутежу култу Трсатске Мадоне.

Изглед цркве се од XVIII. века није битно мењао, иако је било неколико обнова. До цркве је 1727. године подигнут низак звоник, преко чијега се првог спрата комуницирало са зградом Колегија. Након што је срушен Колегиј, улазни портал је укомпониран у нову каноничку кућу. Архитект Бруно Ангебен је 1933. године заклонио источно прочеље звоника.

Градски торањ

Ријечки градски торањ на улазу у Стари град

Градски торањ (итал. Торре цивица [торе ћивика]) смештен на средини Корза је један од 4 порте средњовековне Рјеке опасане бедемиима и кулама. Иако је источна капија блла најважнија (улаз у тадашњу луку смештену на ушћу Рјечине), ова капија касније добива на важности због насипавања мора и ширења града према југу/ Како показује цртеж Ријеке из XVI. века та је капија избијала испред габарита зидина и имала је три волте према истоку и западу, а јужна волта је водила на мост преко канала са водом око бедема. У XVII. веку изнад тог улаза надкривеног кровом подиже се једноставан четвртаст торањ са сатом и пирамидалним кровом, те се удомаћио називТорре делл`орологио.(оролођо), Ура или Лерој, Торањ је касније, након Валвазоровог цртежа из 1689, био украшен натписима, грбовима и бистама хабсбуршких владара. Тако је над улазном волтом хабсбуршки двоглави орао и натпис из 1695. године. На архитраву су натписи, од којих један евоцира успомену на Леополда I. који је Ријеци 6. VI. 1659. године одобрио ријечки грб двоглавог орла, с обе главе окренуте на исту страну, како стоји на крчагу из кога тече вода. Испод грба је девиза ИНДЕФИЦИЕНТЕР (непресушан). Тај је грб такођер на торњу. Други натпис евоцира успомену на долазак Карла VI. у Ријеку, 1728. године.

У оквиру обнове града од последица земљотреса градски је торањ 1753 добио монументални портал на чије је круниште ријечки кипар Антонио Микелаци (Мицхелаззи) поставио рељефна попрсја царева. Градско савет купио је 1784. код "најбољег љубљанског урара" сатове за све четири стране. Сатови су функционисали све до 1873. године, када су замењени сатним механизмом који је показивао време у Бечу на међународној изложби. Тај је сат и данас у функцији. По пројекту архитекта Антуна Гнамба, торањ је око 1801. обновљен, додан му је тамбур и

Градски торањ 1930, десно кућа Витнић-Вохинц из 1694, а лево кућа Тројер из 1782. .

обновљена купола. Приликом те рестаурације на торањ је поставлљена и камена плоча са наведеним бистама двају царева и епиграфом која је пре била на зидинама главне ријечке утврде јужно од цркве св. Јеролима (испред данашње згрде Радио Рјеке, на Корзу), која је демолирана 1775..

Од две зграде прислоњене уз тторањ, зна се да је још 1694. дозвољено Року Витнићу (Роццо Витницх) да изгради кућу на зидинама и на обали те да је прислони уз источни бок торња. Касније, 1785. ту куċу проширену рушењем зидина, купује Микеле Вохинц (Мицхеле Wохинз). Зграда западно од торња 1687. купује Антонио де Тројер (Троyер) коју 1782. Ђузепе де Тројер проширује рушењем зидина и која добива данашњи изглед.

Градски торањ један од симбола града Ријеке. Године 1890. архитект Филиберт Базариг подарио му је ново рухо хисторицизма и покрио га садашњом куполом на ĉијем је врху постављена скулптура двоглавог ријечког орла. Градски торањ је као значајан споменик културе обновљен и конзервиран 1983. године. Умањена реплика скулптуре двоглавог орла (скинуте 1943.), постављена је 19. IV. 2017. на врх куполе градског торња.

Стари муниципиј

Стари мунцпиј

Најстарија зграда градске управе (Савет патриција [Цонсиглио] и магистрати - извршна и судска власт) града Ријеке од 1532. до 1838. године, смештена је на тргу (Пиазза Верде, данас Коблеровом тргу,) насупрот главног улаза у Стари град (Градски торањ). Поред ње је наслоњен антички Римски лук каструма Тарсатике.

Сама зграда старог муницпија (итал. антицо палаззо муниципале) је старија од 1484. када ју је ријечки капетан Балдассаре де Дур поклонио августинском манастиру који ју је 1532. поклонио ријечкој општини. Прије тога судска власт се састајала у градској ложи, а Савет се састајао у вестибулу старе црквице св. Вида, у каштелу или у палати Валсе (Wалсее).

У већници је заседало Велики и Мали патрицијски савет, а управљало се према Статуту који је Фиуми потврдио цар Светог Римског царства Фердинанд I 1530. године. Здање је успркос својим малим димензијама, било довољно репрезентативно за потребе тадашње мале ријечке општине. На прочељу је портал кроз који се улазило у пресвођено предворје (сада трговина), одакле су степенице водиле у салу већнице, Грађевина је 1560. била приземница са спратом ренесансних обележја, али јој је у барокно доба (1740.) архитект Антонио де Вернеда доградио други спрат.

У предворју зграде се 1779. спомиње патрицијски касино, а у горњим просторијама уреди. Када се 1838. општина преселила у зграду бившег аугустинског манастира, зграда је продана Франческу Батаљаринију (Францесцо Баттаглиарини). На првом спрату био је

Поглед из Старог муницпија на Коблеров трг и Градски торањ.

смештен градски филхармонијски завод (Социетà филцармница), у којем је био наставник и војни музички капелник Јоханн вон Заyтз, отац Гиованнија Заyтза композитора који је променио име у Иван Зајц. У тој је згради Иван Зајц и добио у детињству своју прву музичку наобразбу, о чему сведочи меморијални натпис.

Између Палаца Комуне и Градског торња био је јавни трг, "Пјаца", на којем су стољећима биле бурза, тржница, трговине, политичка арена, а навечер је служио као променада. Почетком XIX. века трг губи значај центра града, постаје искључиво тржницом, па се назива "Пјаца Верде" (или Пиазза делле Ербе). У Другом светском рату бомбе су срушиле зграде на западној страни трга, а источна је рестаурирана и прилагођена новим функцијама. На тргу је у поводу 150-годишњице Хартере подигнута фонтана са старим каменом за мљевење масе за производњу папира. Трг је добио име по ријечком историчару Ђованију Коблеру (кроатизован у Иван Коблер)..

Палата Гарбас

Палата Гарбас-Челебрини (Целлебрини) најстарији стамбени објекат у Ријеци са сачуваном датацијом, барокно је здање из XVII. в. смештено у историјској језгри Старог града, децумануса (Ужарска кала 22 - Цала деи Цанапини) у којој је након "рестаурације" данас смештен Конзерваторски завод Министарства културе хрватске државе. Ту се налази и Галерија Гарбас.

Барокни комплекс куће Гарбас-Целлебрини састављен је од више објеката. Ова палата је изграђена 1690. са реконструкцијама све до XIX. в. Од изградње је променила многе власнике - Wассерманн, Целлебрини, Минелли, а данас се зове по породици Антонија Гарбаса која је имала пекару у приземљу палате у XIX. в. Последње преинаке су направјене крајем XX. в. приликом рестаурације за потребе Конзерваторског завода.

Најзанимљивији је унутрашњи атриј са барокном цистерном који је са три стране окружен тремовима на ступовима квадратног профила, а на првом спрату са широким сегментним волтама (првобино отворним, а сада остакљеним) те једноставном дрвеним ступовима под стрехом на другом кату. Фасада је рашчлањена правокутним прозорским отворима те истакнутим разделним венцем који је приликом реновирања обојен у црно и обрубљен црвеном бојом. Та је поликромија понављена и на вијенцима атрија те на кутевима уличне фасаде где су рубници бојани црном бојом и обрубљени црвеном у имитацији клесанаца дуж кутева. Та се нова интервенција чак јавно представља као "најстарији примјер фасадног сликарства у Ријеци". Исто тако под кровом, фасада је на самом врху осликана мотивом меандара.

Контроверзна 'рестаурација'

Таква накнадна интервенција, као и надоградња митлевропског чардака на северозаадној вањској страни палате непримјерена медитеранској архитектури Старог града изазвало је полемику струке, тим више што су овакве преинаке, "старије и лепше", обављене под ингеренцијом Конзерваторског завода, чија би намена требла бити супротна, очување оригиналне историјске баштине и адекватна рестаурација. На żалост Конзерваторски завод је у послератној Ријеци био главна препрека у очувању архитектонских и других артефаката, како приликом вандалског рушења Старог града тако и код најновијег урбицида (рушење хисторицистичког павиљона из XIX. в. у Бенчићу, сецесијских гаража са почетка XX. в. и оригиналног решења Сушачке железничке станице).

Хронологија

• Приликом радова на реконструкцији Палаче Гарбас, међу римским остацима пронађен је и камени фалус, налаз за који неки археолози сматрају доказом да је на том мјесту постојала јавна кућа.
• У XIV. ст. и касније до1509. године на мјесту палаче постојао је самостан Санта Цларе којега су изградиле опатице пребјегле из Венеције.
• 1690. године изграђен је стамбени објект чије постојање пратимо до данас. Након великог потреса 1750. године и серије мањих потреса који су услиједили, због великих оштећења, мање куће у низу су инкорпониране и надограђене.
• 1880. године према нацртима архитекта Маттицха, врши се адаптација пекаре, приземља и виших катова зграде
• 1958. године ријечки архитект Игор Емили започиње израду плана обнове и ревиталитације Старога града те ради детаљне нацрте палаче у којој се још станује.
• Услијед дотрајалости зграде станари је напуштају, девастација се убрзава одношењем свега искористивог те зграда постаје опасна за људе и околне објекте. Градско 'поглаварство' почетком 90–их година доноси одлуку о уклањању објекта. На реагирање штампе (првенствено Ла воце и Панорама) пробудио се Конзерваторски завод под равнањем Хрвоја Гиацонија те откупљују палачу за симболичан 1 ХРК.
• Конзерваторски завод 1996 године наручује пројект реконструкције од пројектанта ЦОНЕX д.о.о. из Загреба који врши и надзор.
• Реконструкција: 1997-98. г. Инг-град д.о.о. из Загреба.

Црквица св. Фабијана и Себастјана

Црквица св. Фабијана и Себастјана

Црквица Светог Себастјана је средњовековна капела у Старом Граду западно од катедрале св. Вида, изнад зидова античке тарсатичке Принципије (војног заповедништва) одбрамбеног Јулијског зида. Првотна црква на њену месту подигнута је према предаји 1291. године као завет у време куге.

.Меморијални натпис из 1562.

Ђовани Коблер наводи да у нотарским актима из XV. века често је ријеч о "контради" и цркви св. Себастијана. Над улазним вратима уклесан је меморијални натпис из којега се разазнаје да је у доба гасталда Јоанниса Дотицха 1562. саграђена "у славу Бога и божанског Себастијана" (ад лаудем Деи дивиqуе Себастиани фратернитас фиери фецит темпоре Јоаннис Дотицх Цасталди 1562). Гасталди св. Себастијана били су угледни ријечки патрицији из породице Франкович, Гладих и Стембергер. У неколико је наврата било покушаја да се црквица сруши, што су грађани спречили јер су уз њу биле везане традиционалне свечаности и процесије. Након отклањања рушевине иза зачеља те цркве откривен је касноантички зид римског цаструма из IV. ст., секундарно узидан у сакристију и закључак светишта. Посљедњи пут црква св. Себастијана обновљена је 1885, када је по пројекту Г. Паулиниха, инспирираног прочељем Дуома, била генерално обновљена и добила данашњи изглед (на главној фасади сачуван је седњовјековни звоник "на једра"). Црква је уређена и пребојана 1986. године.

Кућа Бенцони

Кућаћ Бенцони

Кућа Бензони на тргу Гривица, испред катедрал, је двоспратна грађевина подигнута је у другој четвртини XVIII. векаа, према пројекту архитекте Антонија де Вернеде, као породична палата сењског бискупа Ђовања Антња Бенцониија (Гиованни Антонио Бензони 1693. – 1745.). Зграда је обновљена концем XVIII. века, у доба када је власник био бискупов нећак, градски већник Ђулио (Гиулио) Бенцони (1732. – 1798.), који је дао преобликовати фасаде у духу каснобарокног класицизма, са репрезентативним улазним порталом и са два балконима те богатом опремом од кованог гвожђа. Нове адаптације изводе се у друго половици XIX. века када палата мења намену, прво као зграда сиротишта, након тога касарна, а затим и најамна зграда, док у XX. веку долази до већих захвата, уветованих потребама корисника, који су у извесној мери значили деградацију архитектуре палате.

Палата Муниципија

Западно крило Муниципија са Трга Републике (Троимени трг)

Палача Муниципија је зграда некадашњег ријечке управе града од 1833. до међуратног разобља када се гради нови мунииципиј гради на Корзу. Са своја три прочеља заокржује целину Трга Ријечке резолуције док се западно крило зграде налази на Троименом тргу (еx Пјаца Данте).

Ријека је 15. VI. 1872. добила нови статут, по којему је опŝтином управљало заступништво од 56 чланова са подестатом (градоначелником) на челу. Наметнула се потреба за изградњом нове већнице и савремене градске куће. Општина је већ раније, од 1833. г., преселила из Старог муниципија (у Старом граду на Тргу Г.

.

Коблера) у зграду обновљеног некадашњег августинског манастира. Низ непланских преинака тој су грађевини одузеле битне карактеристике.

Нови градоначелник Ђовани Чота (Гиованни Циотта) 1873. године најпре настоји решити проблем седишта муниципалне управе. Тај задатак преузима млади архитект Филиберт Базариг, који је у духу класицизма у Венету, гдје се школовао, засновао три елегантне фасаде палате на тргу уз која је повезао барокну архитектуру цркве св. Јеролима и неокласицистичко зачеље Народне читаонице (садашње зграде Радио Ријеке) у склад. Тако је тај мали трг постао репрезентативно двориште. Ослонивши се на облике ренесансе, плитке пиластре, ритмично измењивање трокутних и сегментних забата те хоризонтални венац под атиком, Ф. Базаринг је створио умерену сценографију градске куће.

• 
  Пример урбицида: Гривица 1960-их пре рушења. На том је месту зид од гараже полиције.
• 
  Стари град у фази рушења
• 
  Зграда суда изграђена на месту срушеног средњовековног каштела
• 
  Стари град крајем XIX. века. Дуомо и Коси торањ пре скидања врха звоника
• 
  Рушење остатка остатака Старог града у 3. мленију

Ријечки театри

Први пут се 1759. унутар зидина Старог града спомиње позориште Театро де Герлицзy, а које је од 1784. у најму Града. Примао је 300 гледалаца У њему су најчешће гостовале комичке дружине (Цоммедиа делл' Арте или Опера буффа). Занимљиво је да се већ тада (1790.) плаћала позоришна претплата, за 40 представа 2 и по цекина, а сезонска претплата за музичка дела је износила 3 и по цекина

Позориште Адамич демолирано 1883.

1805. тај театар престаје са радом јер се отвара нова зграда позоришта, тада једна од највећих у Европи, Театро Адамицх који је изградио Андреа Лодовико Адамич, а могао је примити преко 700 гледалаца, а у доба карневала примао је преко 1.000 гостију (стајаћа места на партеру). На првом спрату је био Казино (цасино, клубске просторије). У том позориишту је стално дејствовала драмска глумачка скупина са 40-ак представа годишње, а деловао је и коморни оркестар од 13 чланова. Од 1834. Театар је у најму Града, а 1856. у ово казалиште се уводи расвета на гас. 1883. је демолиран због опасности од пожара дотрајалих гасних инсталације и расвете (на том је месту изграђен Палацо Модело).

Паралелно је у Старом граду од 1840. постојало и театар Антонија Миллера које је касније пресељено изван зидина "где су изграђене школе" (на месту данашњег театра Фенице), гдје је тада позната балерина Катарина Рикота (Цатарина Риццотта) 1880-их отворила Театро Рицотта који је имао и летну позорницу и у коме су се давале популарније представе за шире грађанство. Почетком XX. в. (2014.) на овом је месту изграђен сецесионистички Театро Фенице (Фениче) са 2.650 места за гледаоце па је тада Ријека ималла више места у позориштима и варијетеима него сви градови Хрватске заједно. .

1885. отворен је нови Театро цивицо осветљен са 800 сијалица и у коме наступају тадашњи еминентни европски уметници. Између два рата зове се Театро Верди да би након Другог свјетског рата био назван Народно казалиште Ријека-Театро дел Пополо Фииуме, па НК Иван Зајц, који се 90-их обогаћује

.Пичманов Народни дом на сушаку

придјевима: хрватски и племенити (све те године у њему делује хрварска и италијанска драма, опера и балет те оркестар).

Социетà филодрамматица (Друштво љубитеља драме) 1890. годинегради поливалентну казалишну зграду Филодрамматица по пројекту Гиацома Замматтија.

На Сушаку се у сали Народне читаонице на Трсату (изграђене а895. г.) одржавају позоришне представе и концерти, а 1938. се по Пичмановом пројекту гради модерна поиивалентна зграда Народног дома на Сушаку, у коме се после рата одвијају филмске пројекције (кино "Небодер") у коме десетак година делује НК Иван Зајц (за време реновирања ријеĉке зграде театра те Ријечки културни центар који 1990-их, у складу са новим поретком, мења име у Хрватски културни дом на Сушаку.

ХНК Иван Зајц

Ријеĉки театар и Џамоњина фонтана

Зграда Хрватског народног казалишта Ивана пл/ Зајца - Театро назонале цроато Иван де Зајц, како се данас службено назива, почела се градити када је 1883. године ријечка градска управа, на челу са славним градоначелником Ђованијем Чотом (Гиованни Циотта), донела одлуку да се подигне нова велебна позоришна зграда. Одлучено је да се нови театар гради на тадашњем пространом тргу Üрменy, а пројект је наручен у Бечу, у специјализованом атељеу за позоришта, код архитеката Хермана Готтлиеба Хелмера и Фердинанда Феллнера. Све су главне позоришне куће на тлу данашње Хрватске изграђене у другој половици XIX. века, а међу њима је она у Ријеци прије Сплита (1893.) и Загреба (1895.). За разлику од палате Модело, коју је пројектовао исти студио, зграда театра није оригинално решење прилагођено медитеранском амбијенту, већ се ради о типизованој историцистичкој архитектури некласицистичког и необарокног стила, какву су у увећаној форми применили 10 година касније за главну загребачку позоришну зграду.

Отворење нове зграде

.Поглед са Мртвог канала, источна страна Театра

Након дуготрајних припрема, након двогодишње градње и нестрпљива ишчекивања 3. октобра 1885, отворен је нови театар (Театро Цивицо). За тај су свечани тренутак помно припремане и две велике опере, још неизвођене у Ријеци: биле су то раскошно опремљене Вердијева Аида и Понцхиеллијева Гиоцонда,операма којима је равнао маестро Гаетано Цимини, гдје су забљеснула већ знана и омиљена певачка имена - Медеа Борелли, Цлотилде Сартори и Марy Гуттемберг, Тога су дана први посетиоци, бројни гости и узваници могли уживати у импозантном теарском здању, значајном архитектонском остварењу свога доба које им се представило у свој својој лепоти и величини (чије је фигуралне пластике и орнаменталне радове израдио познати венецијански кипар Аугусто Бенвенути, а плафонске слике сликар Франц Мач (Франз Матсцх) у сарадњи са још непознатом браћом Густавом и Ернестом Климтом), но и у правом технолошком чуду свога времена: осветљена са 800 електричних сијалица и са првим телефоном у граду постављенима управо у театру.

На ријечкој су позорници наступали врхунски уметници, као: композитори и диригенти Гиацомо Пуцини и Пиетро Масцагни, славни тенори Енрицо Царусо и Бениамино Гигли, велика глумица Сарах Бернхардт.

У гледалиште (партер, мезанин и два ката ложа, те галерија) може се сместити 650 гледалаца.

Промене имена

Театро Чивико почетком xx. века

У својој богатој историји ријечко позорииште неколико пута је мењало свој назив: Театро Цивицо (Градски театар), 1913. године преименовано је у Театро Верди према талијанском оперском композитору. Анексијом Ријеке Хрватској у саставу Југославенске федерације поткрај 1945. године, по узору на сличне сталне националне домаће и иноземне позоришне институције, за разлику од дотадашњег "театра стагионале" (сезонског театра), основано је стално Народно казалиште Ријека-Театро дел пополо Фиуме, и то са Хрватском и Италијанском драмом те Опером и балетом. 4. 1. 1946. именована је и прва управа на челу с интендантом Ђуром Рошићем, директором Опере и балета Славком Златићем, директором Хрватске драме Иваном Цунтом, директором Италијанске драме Тулиом Фонда и чланом управе Освалдом Рамоусом. По први пут на сцени казалишта, 20. 10. 1946. игра представа на хрватскоме језику, Дубравка Ивана Гундулића, у режији Матка Фотеза и с Маријом Црнобори у улози Дубравке. Ускоро је уследила и прва представа Опере и балета - Зајчев Никола Шубић Зрињски, којом је 2. 11. 1946. равнао Борис Папандопуло, а насловну улогу певао Милан Пицхлер. Размажена ријечка оперска публика која је и Карузово фалсет певање 'наградила' гађајући га парадајзима, исто тако није с одобравањем пратила изведбу опере свог суграђанина. Прва представа Италијанске драме - Голдонијев Ил бурберо бенефицо, изведена је 26. 11. 1946. године.

.Занатски маниризам младог Ернста Климта на стропу ријечке позоришне куће

Године 1953. казалиште добива ново име према још једном композитору, суграђанину Ивану Зајцу, који је још 1857. на ријечкој оперној сцени Театра Адамич диригирао Вердијевим Набуццом и поставио на њу више нових Вердијевих опера, а 1860. поставио и властиту оперу Амелију, дочекану са бурним одушевљењем суграђана, који су славили остварење младога маестра Ђовања Зајца (Гованни Заyтз).

Очекујући финанцијску подршку из Загреба и прилагођавајући се новом националистичком поретку управа Казалишта 1991. додељује си епитет Хрватско, тј. статус националног казалишта унаточ Италијанској драми, коју се тада намеравало одвојити из овог театра, а 1994. са "племенитим" добива свој данашњи назив - Хрватско народно казалиште Ивана пл. Зајца. Таква политика није дало никакво финациско побољшање, јер Министарство културе покрива само 5% трошкова овог театра, док своју национану кућу у Загребу рефудира са 50 до 80% трошкова.

Филодраматика

Филодраматика

Филодраматика (Филодрамматица) је историцистичка зграда ријечког фин де сиецла изграђена 1890. за поливалетну сценско-музичку делатност. смештена у улици која спаја Јадрнски трг и Трг Републике (од 1945. Корзо)..

На месту Филодраматике се налазила кућа Струппи. Након што је кућу откупило Социтà филодрамматица (Филодрамско друштво) изграђена је нова грађевина према пројекту ријечкога архитекта Ђакома Заматија (Гиацомо Замматтио). Зграда је свечано отворена 1890. године.

На уличној су фасади видљиви утицаји италијанске високе ренесансе и маниризма. Рустикално обрађено приземље рашчлањено је лучним отворима, а простор од првога спрата до атика артикулисан је паладијанским пиластрима са коринтским капителима између којих се налазе лучни отвори. Са стране полукружних лучних отвора уметнуте су скулптуре женских фигура. Подручја између прозорских отвора на атици осликао је и.Ђовани (Гиованни) Фуми. Унутрашњост грађевине била је прилагођена потребама Филодрамског друштва и садржавала је дворану за приредбе, вежбање, дворану за примање странака и друге просторије којима се друштво користило. Кроз две горње етаже оформљено је позориште са партером, позорницом и балконом. Позориште је декорисано рококо штукатурама и стропном сликом са приказом алегорије музике коју је израдио тршћански сликар Еуђенио Скомпарини (Еугенио Сцомпарини). Онде су смештене и бисте музичара чији је аутор Лудвиг Стрихтиус (Лудwиг Стрицхтиус), уметник бечкога порекла. Преостали део унутрашњости Филодраматике украшен је у стилу италијанске неоренесансе.

.Фасада Филодраматике у неоренесансном духу

Због изградњи кафане у приземљу зграде Филодраматике, у недостатку простора, степениште је уметнуто бочно те није изведено раскошно и монументално као шта је првотно било планирано. Зграда је у време када је настала била изразито репрезентативна и својом се раскошношћу истицала пред осталим зградама у тој улици. У здање су уложена и знатна финанцијска средства, што сведочи о занимању грађана Ријеке за сценско музичку делатност. На жалост, непримереном послератном надоградњом 4. етаже нарушена је целовитост ове зграде.

Након прикључења Ријеке Хрватској зграда Филодраматике се користила као Дом ЈНА (углавном за филмске пројекције), а 2000-их година кавана у приземљу је пренамењена у књижару, а затим у одио белетристике Градске библиотеке Ријека (до скорог пресељења у Т-објект у Бенчиċу). Неко време, након укидања Музчког конзерваторја Нина Мирковиċа (у Ловрану), на горњим је спратовима деловао одио Музиċке академије из Загреба који је 2017. укинут.

Унаточ томе што је зграда Филодрамматице заштићена је као културно добро претрпела је девастацију и пљачку од стране Хрватске војске почетком 1990-их, а удружење Града "Друго море" је 2000-их преинакама потпуно променило главну позоришну дворану.

Театро Фениче

Запуштена зграда Театра Фениче

Театро Фенице изграђен је 1914. на месту некадашњег отвореног позориишта Рикота (Рицотта), према идејном пројекту Еуђења Калиђеја (Еугенио Цалигеи) који је деломично изменио Теодор Тракслер (Тхеодор Трäxлер).

Због ратног стања и недовољних финанцијских средстава, од идејног пројекта изградње културног центра (зграде позоришта, казина, концертне дворане) изграђено је само модерни театар, чија је носива конструкција од армираног бетона.

Театар је могао примити две хиљаде гледалаца, а сачињавају га партер, балкон и два реда ложа те галерија. Мања дворана варијетеа, назван Сала Бианца (Бела дворана) могла је примити 650 гледалаца, користила се као драмска сцена, плесна дворана, изложбено место, па и спортско борилиште, у којему се могло гледати боксерске мечеве, између осталих Ријечана Улдерика Серга (Уледерицо Серго, олимијски првак) и Сема Малвића (Сем Малвицх европски првак у професионалномбоксу).

Улаз у салу варијетеа

На изградњи позоришта раде фирме и фабрике из Ријеке, Беча, Трста и Будимпеште, а за постављање паркета у казалишту и варијете дворани била је задужена Прва ријечка творница паркета. У току изградњи су примењени многи технички новитети, армиранобетонске конструкције и систем за управљање сценом.

Јужна, стражња фасада дограђена је 1922. према пројекту Ђованија Рубинића (Гиованни Рубиницх). Након 2. св. рата реконструисан је главни улаз и преуређена главна дворана која се углавно користи за биоскопске представе (кино Партизаан), а сала варијетеа постаје ноћни клуб Плави Јадран. Под новим поретком 1990-их, због мутног процеса приватизације, престаје кориштење и одржавање Театра Фениче који је у дерутном стању. Истоимени Театро Фенице у Венецији је након катастрофалног пожара обновљен, али ријечком Фениксу се не назиру боља времена иако грађевина има културолошку вредност с обзиром на то да чува успомену на готово вековну културно-уметничку активност која се у њој одвијала. Театро Фенице налази се на Листи заштићених културних добара у Регистру културних добара Републике Хрватске.

Корзо - лука

Цивитас нова: нови квартови десно од Ријечког небодера (доле десно) и Корза до путничке луке и Порттоо Бароша (горе десно) изграђено је у XIX. веку на насутом терену

Нови део Ријеке - Цивитас нова настаје настаје након шта је 1750. Ријеку задесио катастрофални земљотрес и Марија Терезија доделила граду средства за обнову, али је уједно одобрила генерални урбанистички план изградње новога града, са тиме да Стари град остане непромењен. Истовремено се насипавањем шири морска обала испод јужних зидина града, а исто тако источно се средњовековно ушће Рјечине (Флумен Тарсиа), које је служило као лука, алувјалним деловањем помера према југу па Ријечани најпре граде западну обалу да би се у XIX. веку интезивније с обе стране продужавали гатови, а сретањем кориа Рјечине источније ствара нови оперативн простор на Делти. Северна страна Корза и њеног североистоĉног продужетка Контраде Ров изграђена је у XVIII. веку постепеним рушењем градских зидина. Пред градом су на насутом терену изграђене модерне градске четврти са репрезентативним палатама на Риви путничке луке (палата Адриа, Палата хотела Еуропе, палата Риналди и Југолиније, те у наставку палате Модело) те на потезу од истчне обале путнчке луке (Рива Бодули) до Мртвог канала, замишљене као елитна четврт намењена модерном развоју поморства, луке, културе те услужних и виталних делатности града (палата Бачић, градска тржница, позориште, Каза Роса).

.Корзо почетком XX. века

Корзо

Ријечки Корзо (итал. Цорсо, главна широка улица, шеталиште) је жжила куцавица града, главно окупљалиште Ријеĉана, центар многих друштвенх и културних догађања у историјској језгри града. Традиционално Корзо је широка саобрачајница јужно од Старог града до Трга Републике (Троимени трг), а од 1956. Корзом се назива и уска улица која спаја Трг Републике и Јадрански трг.

Корзо се налази на некадаŝњој обали гдје су били шкверови (бродоградилишта), клесарске и друге радионице. Након одредбе цара Јозефа II. од 1782. почиње рушење зидина града и затрпавање ровова, најпре у јужном делу где су и најстарије зграде на Корзу, исочно и западно од Градског торња.

Палата Адриа и палата Југолиније

Морска страна палате Адрииа

Палата Адриа (или Јадран) уз палату Југолиније је симбол некадашње поморске моћи, тј. просперитета Ријеке, обе смештене на Риви ријечке путничке луке. прва из доба Аустроугарске, друга из СФРЈ.

Северна фасада (Јадрански трг)

Палата Адриа је саграђена 1897. године на месту старе Гувернерове палате за бродарско друштво "Адриа", угарско-америчким капиталом. Смештена је на истакнутом положају, према југу монументалном фасадом доминира визуром читаве луке, а према северу Јадранским тргом. Грађевина представља елегантан одабир високоренесансне декорације. Петоероспратна је зграда правоугаоног тлоцрта са унутрашњим галеријским двориштем око којег теку балконске галерије богато украшене гвозденим оградама и перголама. Кровна је конструкција, са нагласком на необарокној средишњој куполи, а бочне су, угаоне, куполе тек назначени завршеци мансардног кровишта. Док је на средишњим ризалитима главних прочеља тежња ка монументалности видљива у великим ступовима чије базе излазе из прочеља које на страни према мору у висини четвртог спрата, уместо капитела носе скулптуре: алегоријске фигуре помораца (капетан, кормилар, машиниста и пилот), према тргу су симболи четири континента (Јапанка, Египћанка, Индијанка и Европљанка). Изванредне скулптуре су рад кипара Себастиана Бономија.

Алегоријски кипови помораца

Захтев за пространим и упечатљивим улазним предворјем Вилмос Фројнд (Фреунд) је решио нагласивши улазни вестибул куполастим стропом те његовим протезањем у висину (укључивши мезанин) и у ширину (обухвативши три вертикалне оси). На горњим се спратовима на томе месту налазе најрепрезентативније просторије (на првом кату свечана дворана казетирана стропа). Генерална диспозиција простора и спратност зграде, која извана није била претерано декорисана, задржане су и даље у градњи коју су према мађарском нацрту преузели на терену Франческо (Францесцо) Маттиасси, односно Ђакомо (Гиацомо) Замматтио. Поредбом са другим каснијим ријечким грађевинама, по начину хоризонталне раздиобе фасаде те по компоновању волумена и декорације, Замматтију се може приписати кључни удео у коначној изведбеној варијанти ове палате.

.Атлас са главне порте палате

Главни портал који је на јужној, морској страни, наглашен је скулптурама Атланта. Улази се у раскошан атриј, кратко средишње степениште које се на подесту са лифтом рачва у два бочна крака за први спрат. На средини првог спрата широк је ходник из којега се улази у највеће, најрепрезентативније уреде. Други је спрат споља уређен као главни спрат репрезентативне палате са великим балконом уз средишње три прозорске оси, те с мањим балконима на рубовима фасаде..

Палата је доживела неколико мањих унутарњих преградњи. Године 1896. уграђена су два бочна лифта за људе и терет. Након Првог светског рата на згради су постојала разорна оштећења настала 1920. године за време Крвавог Божића (протеривање D'Анунцјевих легонара). Крајем 1950-их поједина су предворја у палачи осликана зидним декорацијама, једна од њих приказује ријечку луку ријечког сликара Владимир Удатнy (родом из Воћина). Шта се тиче оригиналне дрвенарије и уредског намештаја, остала је само једна клупа израђена у историцистичком стилу.

У палати је било седиште највеċег југословенског бродара Југолиније до краја 1980-их кадаа гради своју нову репрезентативну палату, а данас је. поред осталих, овде седиште путничког бродара Јадролиније и италијанског конзулата.

Палата Југолиније

Палата Југолиније смештена на репрезентативном месту на Риви и Тргу Републике (до 1956. Пјаца Данте, данас Троимени трг) је постала симбол некадшње поморске моћи Ријеке. Изграђена је 1989, а у њу је инкорпорирана фасад палате Риналди саграђене 1890. г.

.Поглед на палату са Трга републике

Палату Југолиније (данас у власништву "Еурохерца") изградило је. као своје ново седиште, некада највеће бродарско предузеће у Југославији и водећи светски линиијски бродар (са 57 бродова и преко милион тона носивости). Историја ове палате је подсетник на немилу судбину тог бродара као и Ријеке. Након шта је хрватска држава извршила експропријацију Југолиније и променила јој име у Кроејшалајн (Цроатиаллине), почела је распродаја бродова, укидање представништва Југолиније размештена по целом свету (имала је, поред слободне пловидбе и 10 редовних линија из Јадрана за Северну Европу, Северну Америку, Мексички залив, западну обалу Јужне Америке, Блиски исток, за Ирак, Иран, Бенгалски залив, Кину и за Јапан) и са 3.577 запослених

.Палата Ротонда (десно) срушена 1987. за изградњу палате Југолинија

Палата Риналди

(1988.) да би већ 1999. спала на 367 радника. Почетком 2000-их година, под нетранспарентним околностма Еурохерц осигурање постаје власник ове репрезентативне Југолиниијине палате. Како се све то одвијало уз шутњу локалних власт (Града и Жупаније), не изненађује шта се код ове палате Југолиније не поштује историјско-уметниичко правило да се архитекктонско наслеђе назива по наручиоцу градње или по архитекти па се на службеним страницама Града Ријеке назива по тренутном васнку "Зграда Еурохерца".

Изградњу сама палате пратило је одупирање ријечких амбијенталиста јер се по пројекту архитекта Владимира Грубешића, требао рушити комплес зграда у северном делу као и целу палату Риналди осим јужне и западне фасаде те се предлагао једнако репрезентативни простор на Делти, између Рјечине и Мртвог канала, где би одраз у води истакнуо репрезентативност објекта. Након шта су победили 'виши интереси', истиче се да "Архитект Грубешић је постмодернистичким приступом настојао помирити али и сачувати вриједне дијелове архитектуре с краја 19. стољећа".

Палата је изграђена у белом мермеру са рефлексним остакљењем, расчлањена је у неколико целина шта смирује историјску парцелацију. У ово модернистичко здање уклопљена је фасада палате Моцховицх - Риналди, која је изграђена по пројекту архитекта Рандића (Рандицх) из 1890. године. Фасада те палате је расчлањено са неоренесансним и необарокним елементима карактеристичнима за касни историцизам.

Палата хотела Еуропе

Поглед с мора на палату Еуропе

Еx Гранд хотел Еуропе један је од 20-ак хотела Ријеке с краја XIX. и почетка XX. в. (данас се користи за уреде државне управе), а налази се између ријечке Риве и Ул. А.L. Адамицха и на највећем ријечком тргу (Троимени трг).

Поглед на палату са Трга Републике

Преко пута Орландовог Мола (гата) на пробраном положају стоји палата хотела "Еуропе", изграђеног 1874. године, по пројекту славног тршћанског архитекта Ђузепеа (Гиусеппе) Брунија, градитеља палате Моделло и Муниципија у Трсту.

.Палата хотела Еуропе почетком XX. века (лево, хотел Лоyд десно

Конзул Јосип Горуп визионарски осећа да се Ријека претвара у козмополитски емпориј те инвестира свој капитал у први ријечки палас - хотел смештен на путничкој обали, која је у време интезивираног парабродарског промета постала нова фасада града. Палача "Еуропе" један је од красних примера венецијанског еклектицизма ослоњеног на медитеранско поимање стапања архитектонских структура са морем. Једно је од најкохерентнијих архитектонских остварења у Ријеци.

Крлежа о Фиуми

Ријека је имала крајем XIX. и почетком XX. века невероватно богат ноћни живот у коме је велику улогу имао и овај хотел. Мирослав Крлежа у свом роману 'Заставе' описује ту живост у Фјуми обасјаној електричном расвјетом док у Загребу жмиркају петролејке, ноћном живошћу Фјуме док је Загреб у провинцијском мртвилу, о електричном трамвају у Фјуми док у Загребу коњи вуку трамваје...

Палата Бачић (Бурза)

Палата Бурзе (Баццицх)

Палата Бачић (итал. Палаззо Баццицх), сецесијско-иисторицистичка палата из 1914. својом архитектонском лепотом, поред палата Адриа и Југолиније, доминира у ријечкој путничкој луци. Налази се на почетку Риве Бодули, а названа је по тадашњем имену улице Виа Иппарцо Баццицх, а спомиње се и као палата Борса (Бурза). а колоквијано ју се назива и по бившем кориснику: палата Трансјуг или палата Трансадриа.

Пројект је израдио архитект Ђузепе (Гиусеппе Фаркас) у раздобљу од 1911-1912. године, а саграђена је у току 1914.године.Извођач је радова било грађевинско предузеће Артура Херинга. Зграда је грађена за становање, али и за најам пословног простора у приземљу. Ту је био угоститељски локал (Цаффе Мирамар, пивница и 'амерички бар'), осигуравајуће друштво, поморске агенције итд. . Цели велики волумен зграде је развучен по приземју и мезанину, но тај ефект се покушава оживети вертикализмом прозорских рубова. Једнолична плошност зидова трију истоветних фасада разбијају рубно постављени избачени правокутни еркери. Ритмичност је постигнута уједначеним понављањем истоветних елемената (прозори, балкони, пиластри, маскерони). Општи дојам који ова зграда остварује јест монументалност и уклопљеност у низ велебних грађевина уз руб ријечке риве, којима главни задатак и јесте задивити репрезентативном визуром посетилаца кад у град упловљавају бродом.

Након рата, 1947. године палата постаје пословно седиште једног од највећих шпедитерских предузећа у Југославији - Трансјуга са преко 2.700 запосених, да би у капиталистичкој Хрватској променило име у Трансадриа и као скоро читава риијечка привреда пропадао до своје ликвидације. Од тада, зграда је пролазила кроз бројне преинаке да би 2016. године постала већинско власништво фирме Рива манагемент.

Палата Модело

Јужна фасаса палате Модело

Палата Модело (итал. Палаззо Моделло), раскошна необарокна зграда, саграђена 1885. године на месту театра Адамич срушеног две године пре.

Палата се налази са јужне стране преко пута павиљона главне рјечке тржнице (Вели меркат), а са северне га омеђује мали трг (почетак Корза, тј. раскршċе од осам улица који се некад звао Театарски трг - Пиазза дел Театро по Адамичевом позоришту). Изграђена је по пројекту бечког ателијеа Феллнер и Хелмер (који су пројектовали и оближњу зграду новог градског театра). Изграђена је за потребе ријечке штедионице (Цасса Цомунале ди Риспармио Фиуме) те за 'Казинò Патротико' (Цасинò Патриоттицо - Патротск клуб) који се преселио из зграде на Корзу (данас Радио Ријека). Истоимена палата налази се и у Трсту, а Ријеċани су исто тако, у такмичењу са Трстом, хтели имати своју модел палату. Грађевина је обликована у комбинацији богатих украсних елемената преузетих из високе ренесансе и касног барока с тиме да су главне, јужна и северна фасада, више у необарокном стилу, док су фасаде окренуте споредним улицама, источно и западно, у неоренесансном духу.

.Северна фасада палате

Виа дел Портто (данас I. Зајца) почетко XX. века, Десно палата Моделло, лево павиљон тржнице

Монументална палата. богата је скулптуралним рељефним украсима, двоетажним пиластрима, коринтским ступовима те мансардним прозорима. Аутор декоративне пластике ријечки је вајар Ињацио (Игназио) Донегани, а решетке од кованог гвожђа на прозорима и степеништима извела је радионица Матеа Думичића (Думиццицх). Пиано нобиле, тј. први спрат, заузео је други спрат са великим каменим балустрадама те округлим прозорима и шкољкастим пољима унутар којих се налазе бисте. Бечки стил градње, Бечки ринг, увелике је утицао на целокупну декорацију и стил саме палате које је равна архитектури метрополе.

Интеријер се такођер одликује необарокним карактеристикама, а нарочита се раскош очитује у обликовању степеништа и свечане сале те у употреби разноликог материјала као што су мермер, штукодекорације, ламперије, позлате и левано железо.

Палача Модело средиште је Италијанске уније, а у приземљу је смештена периодика и стручна литература Градске бииблиотеке Ријека.

На палати се налази и плоча коју је поставио унук Андреа Лодовица Адамицха на успомену на Театар Адамицх који је на истом месту деловао до 1882.

Вели меркат

Први павиљон ријечког Мерката, лево палата Модело, десно позориште I. Зајц

Вели меркат или Вела плаца (итал. Пиазза дел Мерцато) је назив за главну ријечку тржницу смештену на насутом подручју између путничке луке (на западу) и Мртвог канала (на истока) која се, поред штандова на отвореном, састоји од два истоветна павиљона и Пешкарије (павиљон рибарнице).

Павиљони ријечке тржнице изграђени су у раздобљу од 1880. до 1881. према пројекту Изидора Ваухнга (Wауцхниг), инжињера Градског техничког бироа. Две једнаке грађевине павиљонског типа постављене су осовински једна иза друге у дуљој оси симетрије и настављају се на Пешкарију (рибарницу).

Унутрашњост обају павиљона према изворном је пројекту замишљена као велика и висока просторија без преграда, с продајним „боксовима“ уз вањски плашт грађевине. Само простори улаза и излаза на предњим и задњим делу обају павиљона били су одвојени од средишње продајне „дворане“. На средини су била предвиђена и два засебна дела која су такођер служила за продају, а и усмеравала су кретање купаца.

Други павиљон, у позадини Турска кућа.

У унутрашњости првог павиљона 1971. је додан спрат до којега се долази степеницама у средини приземне етаже, а 1974. спрат је додан и другом павиљону, а степениште је у њему смештено у југоисточном углу зграде. Изнад посебних простора у приземљу остао је отворен волумен на првом спрату омеђен оградама, где је кретање ободно као и у приземљу. Те етаже су грађене у доба просперитета Ријеке, а данаас зјапе празне, а и штандови на отвореном су се нагло проредили након увођења законске обавезе фискализацје.

Целокупан изглед згаде карактеризује гвоздена конструкција. Извана се види у обликовању бочних фасада која су зидана у доњем делу и стакленог плашта са железним оквирима у горњем делу. Овакав начин градње био је у то доба чест у комуналној изградњи, а Ваухниг је добро познавао савремене конструкцијске трендове и иновације. Северне и јужне (улазне) фасаде подељене су на три регистра, од којих средишњи представљају улазне портале, а бочни зидане површине са декоративним елементима. Осим у прозорском делу и украсима од теракоте, фасаде павиљона препознатљиве су маслинасто зелене боје

Рибарница - Пешкериа (итал Песцхериа). Прва рибарница је била на отвореном, уз морску обалу, недалеко од дрвеног мола (испред данашње палате Бачић - Трансјуга) на којему су рибари искрцавали улов, рибе, ракови и шкољке односили на продају у кошарама са ледом. Ти плодови мора су се најпре продавали на отвореном, а од 1865. под кровом. Та стараа рибарница, изграђена на месту данашњем рибарнице имала је изглед тробродне базилике са повишеном средњом лађом, очито инспирисана поречком Еуфразијаном, а срушена 1912. године.

.

Како је стара Пешкерија све мање удовољавала хигијенским очекивањима растућег града, одлучено је изградити нову. Посла се прихватио ријечки архитект Царло Перголи, а радови су започели 1913. уочи Првог светског рата. Након што је 1914. завршена зграда за складиштење рибе, радови на главној грађевини протегнули су се до 1916. Перголи је у обликовању показао наклоност бечкој сецесији. На то упућује камена декорација, рад венецијанског скулптора Урбана Ботаса (Боттассо). Ради се о капителима, четири фонтане у унутрашњости рибарнице те украсима на забату улаза. На капителима ступова и на забату улаза Боттассо је исклесао бројан морски животињски свет, чинећи то тако вешто. Камени ракови, хоботнице, рибе и шкољке остављају дојам живих, позивајући пролазника да се приближи рибарници, у којој ће поуздано наћи нешто за свој стол. Зграда је спој камена и опеке, помало оријенталног стила.

Инсталација "Мештар" у рибарници

Атрактван интеријер Пешкерије се користи и као уметничка позорница па су тако рок група Грч са Ријечком филхармонијом одржали завршни концерт у оквиру манифестације Ријека ЕПК 2020 (Еврпски главни град културе), а исто тако на високом своду балкона зграде постављена је инсталација „Мештри“ чешког уметника Павела Мркуса. Инсталацију чини видео сегмент - пројекција Мркусове видео снимке са рибарској коћи за време рибарења у акваторију Кварнерића – који је попраћен аудио сегментом звукова мора и рибарског брода којег је могуће чути само на галерији рибарнице. Прича је то којом се одаје почаст онима које се овде никада не види, али без којих рибе на столовима не би било.

Турска кућа

Каза Турка (Цаса Турца), тј. Турска кућа изграђена 1879. смештена је поред Веле пјаце (главне ријечке тржнице).

.Каза Турка - Турска кућа

Кућа је позната и под називом палата Бартоллћ-Ђелетић-Николаидес (Бартолицх-Геллетицх-Ницолаидес), према својој власници Ријечанки Антонији Бартолицх Геллетицх, удовици капетана Томмаса Геллетицха. Она се 1891. удала за двадесет две године млађег турског и грчког конзула Николакија Николаки Еффендија де Ницолаидеса. Године 1906. на дотад једноставној грађевини подигнут је четврти спрат и поткровље те редизајнисана фасада у тада помодном оријенталном стилу под водством архитекта Карла Конигија (Царло Цонигхи), заслужног за неке од најрепрезентативнијих грађевина у Ријеци и Опатији. Ради се о необичној мешавини историцизма, сецесије и псеудооријенталних утицаја са, у европским оквирима, ретким, примерима калиграфије четири варијанте арапског писма (насталик, сулус, куфи и туграи) исписане су муслиманске вјерске формуле, име наручиоца и султанов знак.

Детаљ мурала

У архитектонском обликовању видљив је утицај арапске архитектуре и уметности. Јединствена фасада црвено-жутих хоризонталних пруга обилује стилизованим вегетабилним и геометријским орнаментима, шта насликаним, шта у облику архитектонске пластике. На фасади се налазе и сликани прикази људских фигура, женских и мушких глава, шта је атипично за оријенталну исламску културу. Мушки лик негроидних црта – моретто, морчић – на Турској кући има улогу цитата и повезаност са локалном традицијом накита са ликом Моретта или Мора, Морĉића.

Обележја Турске куће сведоче о мултикултуралној и мултиетничкој Ријеци из почетка XX. века. Тада се у град сливао капитал из целе Европе, а у Ријеци су деловала чак двадесет и два конзулата. Овај, историјски, лингвистички, национално и верски, необичан град био је плодно тле за различите утицаје и стварање уникатних примера архитектуре попут Турске куће

.Каза Роса, јужна и источна фасада

Каза Роса

Каза Роса (Цаса Росса) - Црвена кућа изграђена је 1903. према наруџби Цассе Цомунале ди Риспармио ди Фиуме (Градска штедионица Ријека) по пројекту архитекта Венчезлава Челигоја (Венцеслао Целлигои),а извођачи радова су ријечки архитекти Карло Кониги (Царло Цонигхи), Ђовани Мариа Курет (Гиованни Мариа Цурет) и Уго Пагано. Црвена кућа је изграђена у његовој препознатљивој манири, на прелазу историцизма у сецесију. Фасади даје живописност црвена фасадна цигла, ритмизована постављеним балконским конзолама и белим каменим детаљима. Самостојећа петоспратнца са четири улаза је са јужне стране окренута мору (лука Портто Барош), а са источне стране Мртвом каналу у чијим се водама одражава њена монументална архитектура..

Јужна (ријечка) страна Мртвог каналаа

Мртви канал / Фјумара

Фјумара или Мртви канал је назив за старо корито Рјечине које је служило као главна ријечка лука. а канализован је након изградње новог корита Рјечине 1855,источније.

.Северн део канала под снегом, лево контрада Фиумара,,десно споменик Ослобођења и Сушак

Када је Ријека проглашена за слободну луку 1719. брига о уређењу корита Рјечине постаје државном ствари па се на ушћу граде с обје стране гатови, од којих је гат на левој обали продужен за 47 метара. Што је више ушће Рјечине напредовало према мору опасност на улазу у луку бивала је већа, јер се уз наносе ријеке гомилао морски песак ношен југом и струјом, тако да је коришċење ушċа за луку постало несигурно, унаточ томе шта су трошена велика средства за чишћење корита. Већ 1820 се предлаже куповина Брајде на левој обали Рјечине ради прокопа њеног новог корита, али се та идеја почела да се остварује тек 1854. када је почео прокоп по правцу који бира ток реке кад је њен највиши водостај. Канал је тако постао добра лука за мање бродове, а и даље се назива Фиумара (назив за Рјечину) уз ново име Мртви канал, како су га називали Сушачани. Обе стране канала имале су изграђене обале за привез бродова. Сви обални зидови изграђени су од бетона направљеног санторинским везивом, дубине око 4 метра, у надморском делу са каменом облогом. Овај је део луке био приступачан једрењацима (и до 1.000 тона) Нова лука се почела градити од 1846. изградњом гата (данашња Рива Бодули) уз насипавање мора до обале Мрвог канала, а како је веċ 1868. на тон насутом терену изграђена стара рибарница, радв су убрзано напредовали.

Граница између Југославије и Италије од 1924. г. је помакнута на десну обалу Мртвог канала

Након радова из 1854. године остао је између Мртвог канала и новог корита Рјечине терен троугластог облика који је због сличности са грчким словом Δ добио назив Делта. Тај је терен од 1854. затрпаван, особито када су мађарске државне железнице градиле свој прометни сустав и железнички мост. Делта је 1884. године заузимала простор од 26.684 м², а 1921. године њена је површина износла већ 140 хиљада квадратнх метара. Уз насипавање Делте продужавало се ново корито Рјечине, а стари назив фрањевачке Брајде сачувао се у имену Брајдица, али за подручје источно од новог тока.

.Мртви канал Сушак

Прокопом новог тока Рјечине и насипавањем Делте мења се традиционална (историјска) граница између Ријеке (цорпус сепаратум) и Хрватске и Славоније јер Ријека купује тај терен који се шири насипавањем Делте. То се не мења ни након Првог светског рата, када је Рјечина остала граница између Слободне Државе Ријека и Краљевине СХС, све до 1924. када су Римским соразумом Краљевина Италија и Краљевина СХС поделиле териториј Слободне Државе Ријека па је Сушаку (Краљевини СХС) припала лука Барош и Мртви канал, а граница се протезала одмах до платана на десној обали Мртвог канала.

Железнички покретни (окретни) мост пеко Мртвог канала је полако губио своју функцију за улазак и излазак теретних бродића (брагоца) након изградње луке Порто Барош, а након 1945. потпуно престаје улазак већих барка. Последњи пут мост је окренут почетком 1969. када је, као одраз револуционарне '68. дошло до велике побуне ријечких докера па како им се не би придружили сушачки лучки радници, окреће се мост и милиција блокира приступ ријечкој луци.

Као место за пласман вино и масиновог уља из Далмације, Фјумара је ушла и у далматинску народну песму "Кад су се два Брацанина инконтрала на Фјумери" (Кад су се два Брачанна сусрела на Фјумари).