Besi

Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Besi (čudovište).

Oblast koju su naseljavali Besi

Besi (lat. Bessi), trački gorštaci koji su stanovali severozapadno od planine Rodope pa do reke Nišave. Prvobitno ime bilo im je Satri, dok je njihov sveštenički aristokratski rod koristio ime Besi.

Besi su, prema Strabonu, „zauzimali veći deo planine Hemus" – Balkana (Strabo VIII, 7). Kod Justinijana Tračanin iz plemena Besa je značajna ličnost (Procopius, de bello gothico, I, 5; II, 26), Inače, kako piše episkop Filaret (Sveci južnih Slovena 1865. godine) Besi su slovensko balkansko pleme. Gradovi Besa su Plovdiv (Filipopolj), Samokov (Uscudama), a kasnije i Remesiana (Bela Palanka) od 280. p. n. e. ("Besi iz okoline grada Remezijane." Istorija srpskog naroda I, Beograd, 1981, 85.)

Herodot o Kserksu (Istorija, VII, 110-112) kaže da on: ostavi ove primorske helenske gradove sa leve strane. A ovo su bila tračka plemena kroz čiju je zemlju prolazio: Peti, Kikonci, Bistonci, Sapejci, Dersejci, Edonci i Satre. I od njih su svi koji su stanovali na morskoj obali pošli sa njim u rat u sastavu mornarice, a narodi iz unutrašnjosti, koje sam spomenuo, morali su da se priključe kopnenoj vojsci, i to svi sem Satra. Satre pak, koliko je meni poznato, nisu nikad priznavale ničiju vlast, nego su jedini od Tračana koji i do danas žive slobodno. Žive, naime, na visokim planinama koje su obrasle gustim šumama i pokrivene su snegom, i odlični su ratnici. To su oni isti koji su osnovali Dionisovo proročište. To proročište se nalazi na najvišim planinama i u njemu svešteničku dužnost vrši sarejski rod Besi, a vrhovna sveštenica objavljuje dvosmislena proročanstva, kao i ona u Delfima, i ni u čemu se ne razlikuje od ovoga.

Prošavši kroz pomenuti predeo, prođe Kserkse posle toga pored dve pijerijske tvrđave od kojih se jedna zvala Fagret, a druga Pergam. I tu ga je put vodio baš pored samih zidova tvrđava, ostavivši na desnoj strani veliku i strmu planinu Pangej, u kojoj se nalaze zlatni i srebrni rudnici, a gde stanuju Pijerijci, Odomančani i prvenstveno Satre.

Pretpostavlja se da već tokom neolita počinje formiranje Tračana i njihove religije na prostoru između Crnog mora i reke Iskera (kulture Karanovo, Veselinovo, Marica, Gumelnica). Početkom bronzanog doba zajednice te oblasti stupaju u neposredan kontakt sa zajednicama naseljenim u severozapadnim oblastima Male Azije i zajednicama koje su se iz južnoruskih stepa spuštale u donje Podunavlje. Verovatno su tada uspostavljene tesne veze sa egejskim svetom, jer na mikenskim tablicama ispisanim linearnim B pismom (XIV-XIII vek pre nove ere) možda se već pominje Trakija (tre-ke-wi-ja) i jedno od najvećih tračkih božanstava - Dionis.

Najranije podatke o tračkoj religiji daje Homer (VIII vek pre nove ere). Po Ilijadi, Tračani su se u Trojanskom ratu borili uz Trojance, protiv Grka, a njihov najveći junak bio je Res. Ime je slično nazivu imena pripadnika plemena Besa koje se pominje hiljadu godina kasnije. Postoji još jedna mogućnost, a to je veza sa plemenom Rasi.

Još u V veku p. n. e. otac istorije Herodot tvrdi da stanovništvo «poštuje samo ova božanstva: Aresa, Dionisa i Artemidu.» Dakle i ovaj Ares podseća imenom na kralja Resa. Dimitar Popov u svom delu Tračka civilizacija spominje Res-kintijske planine, odnosno Carske planine, pa bi Res uslovno mogla da bude i titula. Kasnije nalazimo i ime Ras-kuporis.

Kod Bizalta je Dionis jakom vatrom najavljivao vernicima rodnu godinu. Čuveno svetilište tračkog Dionisa, koje se nalazilo na planini Pangeju, bilo je u posedu plemena Satra, ali su sveštenici bili iz plemena Besa. Tu se jedna žena bavila proricanjem, slično Pitiji u Delfima. Drugo poznato svetilište toga boga nalazilo se u Rodopima, u oblasti tračkog plemena Besa. To svetilište posetio je 60/59. godine pre nove ere i otac cara Avgusta, koji je Dionisu prineo žrtvu. Tada je vino, izliveno na žrtvenik, buknulo do neba. Priča se da je pre njega svetilište posetio i Aleksandar Veliki. Po priči koju je Sima Trojanović (Lapot i prokletije, Bgd., 1898) zabeležio u okolini Pirota, u ovom kraju „car Aleksandrija“ je ukinuo lapot - prinošenje ljudske žrtve u vidu ritualnog ubijanja staraca (kakav je običaj postojao i kod starih Rimljana, Germana i dr.). Fanula Papazoglu (Istorija helenizma) spominje sukob Aleksandra Velikog (330. p. n. e.) i baktrijskog satrapa Besa (vidi poseban tekst). O Besima Sveti Jeronim piše: «Zverski Besi... koji su nekada prinosili ljudsku žrtvu, (na Rodopima) izmenili su se na slavu Hristovu.»

Pominju se mnoge sekte čiji su pripadnici vodili strog asketski život: nisu jeli meso i hranili su se samo mlekom, sirom i medom. I Homer spominje tračke mlekopije. Tada ne čudi što su Besi iznedrili značajne ličnosti među vizantijskim vladarima i najpoznatijim hrišćanskim piscima.

Religija Besa pronosi veru u večnost duše i obnavljanje života. Zalmoksisu (božanstvo večito obnavljajuće prirode, zaštitnik dobrog), Besi su preko vesnika - krvna žrtva - slali želje i molbe. Kroz orgijastički kult Dionisov (duh vegetacije, životnog nuta, obnavljanje i plodnost života), mista dolazi do vere. Kult Dionisa-Zagreusa (božanstvo lutajuće i svedajuće), izražava se kao misterija Orfeusova.

Filip V je već 212. p. n. e. pokrenuo vojsku sa ciljem da pokori sve gradove u Trakiji između Strimona i Hersonesa, što mu je i pošlo za rukom 203/202. godine pre nove ere. Odriski poglavari, da bi se održali, bili su prinuđeni da sa Filipom sklope savez, ali kako je on u ovo vreme vodio ratove sa Rimljanima, to su makedonskog rata sa Rimom, Persej, sin Filipa V, sklopio je savez sa odriskim kraljem Kotisom II.

Godine 184/193 makedonski vladar preduzeo je veliki pohod protiv Odrisa, Besa i Denelata u unutrašnjosti zemlje.

Kad su Rimljani kod Pidne 168. p. n. e. odneli pobedu, Kotis je s pobednicima sklopio primirje i priznao njihov suverenitet. Od toga vremena trački kraljevi postali su instrumenti rimske politike koja je za cilj imala pripajanje celog Balkanskog poluostrva rimskoj državi; uz njihovu pomoć Rimljani su tokom I veka pre nove ere savladali sva slobodna plemena u Trakiji i donjem Podunavlju, a zauzvrat im je rimska država omogućavala da se održe na vlasti.

Na Letajskom spomeniku, koji je verovatno podignut 106. godine u slavu M. Rufa, piše da je on pobedio Skordiske, Tračane i Bese, koji su bili neposredni susedi Skordiska. (Jovan Todorović, Skordisci) Ovde vidimo da se Besi odvojeno spominju od Tračana, što nije slučajno, te da su kao neposredni susedi Skordiska imali međusobnih kulturnih, religioznih (sahranjivanje) i drugih veza i uticaja. To potvrđuje i podatak da su se Skordiski naseljavali na teritoriju Besa zbog ratnih opasnosti sa severa.

Ditt, Syll. 710 CIL III, 14 20323; Dessau, ILS, 8 887; Degrassi, ILLRP I, 337)

A [Μάαρκον Μι]νύκιον Κο[ίντου υίον cPo]υφον, στρατ[η]-

[γον άνθύπα]τον cΡωμαί[ων, νική]σαντα τον πρδς

[Γαλατάς Σ]κορδίστας [και τό]ν προς Βέσσους

[καί τους λ]οιπούς θραϊ[κας π]όλεμον, ά πόλις 5

[των Δελφ]ών άρετας Ινε[κεν] καΐ ευεργεσίας τας

[εις αύτά]ν Άπόλλωνι.

Β Μενεκράτης και Σώπατρος Θηβαίοι εποίησαν.

C M. Minucium · Q. f. Rufum imperatorem Galleis Scordisteis · et · Besseis [reliqueisque · Thraecibus] [devictei]s [?ob · me]rita [Apollinei] [dedic]avit · populus · Delphius

A. Marka Minucija, Kvintova sina, Rufa, vojskovođu, prokonzula rimskog, pobednika u ratu protiv Gala i Skordiska, kao i u ratu protiv Besa i ostalih Tračana, Građani Delfa, zbog njegovih zasluga i dobročinstava gradu, posvetiše Apolonu.

B. Tebanci Menekrat i Sopatro izradiše spomenik.

C. Marka Minucija, Kvintova sina, Rufa, vojskovođu koji je pobedio Gale Skordiste i Bese i ostale Tračane, za zasluge posvetili Apolonu stanovnici Delfa.(Prevod R. Šalabalić)

Gaj Oktavije, otac budućeg imperatora Oktavijana Avgusta, došao je da sredi situaciju. Godine 59. p. n. e. on je tražio osvetu, ovog puta protiv Besa. Bez obzira na ozbiljno zamišljene kampanje i dostizanje čak do čuvenog Dionisijevog svetilišta, gde mu je prorečena blistava budućnost njegovog sina, vojskovođa nije uspeo da postigne ozbiljan rezultat i teritorijalno proširenje.

Godine 57-55. pre ne. odnosi su se drastično zaoštrili jer ponekad i Rimljani baš nisu znali šta rade. Tako je, na primer, namesnik provincije Makedonije Lucije Kalpurnije Pizon svesno huškao tračka plemena jedna protiv drugih. Podmićen od strane Odrisa, on je odbio savez sa vladarom Besa Rabokentom, sekirom je ubio njega i druge viđenije ljude i njihove glave poslao vladaru Odrisa.

Gaj Julije Cezar u Građanskom ratu spominje Dardane i Bese koji su se priključili Pompeju.

Godine 42. protiv Besa krenuo je u pohod i Brut, Cezarov ubica.

Netrpeljivost između Besa i Odrisa bila je svesno podsticana. U ovakvoj situaciji nisu bili iznenađenje spontani ustanci Besa. Prvi je pre svega predstavljao pipanje pulsa i uvod u ono što je sledilo. On nije obuhvatao veliku teritoriju i bunt je bio ugušen. Drugi ustanak svojom snagom podsećao je na prirodnu stihiju i predvodio ga je Dionisov sveštenik – Vologez. Zbog podrške Rimljana Odrisima, ustanici nisu uspeli da povrate svoje čuveno svetilište. Zbog toga su se 15. (13) godine p. n. e. upustili u borbu nalazeći nadahnuće u svom religioznom entuzijazmu. Ustanak je trajao sve do 11. godine pre ne.; obuhvatao je i susedne teritorije i imao uticaj i na druga lokalna plemena.

U to vreme tračkim carstvom vladao je Remetalk I (Roimetalkesa I). Zajedno sa svojim rođakom Raskuporisom II, takođe postavljenikom Oktavijana Avgusta, on staje na stranu Rimljana. Međutim, situacija se nije razvijala u njihovu korist. U direktnom sukobu sa Besima Raskuporis je bio ubijen, a Remetalk je pobegao pred njima sve do Tračkog Hersonesa gde je našao zaštitu kod svojih pokrovitelja.

Zbog širenja ustanka i zbog potpunog uništenja zemlje, upravnik Makedonije - Licije Kalpurnije Pizon bio je prinuđen da sačeka vojnu pomoć iz Pamfilije (Mala Azija). Iako su sukobi bili žestoki, on je na kraju uspeo da uguši ustanak krvlju i vatrom i Roimetalkesa I ustoličili za kralja. Posle njegove smrti Avgust je, 12. godine nove ere, tračku državu podelio: južni deo dao je na upravu Kotisu a severni Raskuporisu III.

Na početku vladavine imperatora Tiberija (14-37. godine) stvorena je provincija Mezija. Ona je predstavljala novu administrativnu jedinicu kojoj je veći deo Besa pripao.

Struktura stanovništva se postepeno menjala: tokom I—III veka broj stranaca u Trakiji je narastao, dok se domorodačka populacija drastično umanjivala zbog trgovine robovima i regrutovanja ljudstva najpre za pomoćne a kasnije i za regularne vojne trupe. Grčki jezik je i dalje preovlađivao; latinski natpisi su relativno retki i najčešće se svode na dedikacije imperatorima ili tekstove koji se odnose na carske upravnike.

Krajem II veka u većim gradovima utemeljeno je i hrišćanstvo. Samo su ratoborni i divlji Besi, nastanjeni u teško pristupačnim planinskim oblastima severozapadne Trakije, još dugo očuvali tradicionalnu veru. Kad su misionari krajem IV veka uz mnogo muka i njih preveli u hrišćanstvo, ugasio se i poslednji svetionik tračke duhovnosti i religije. Jedino se jezik Besa - lingua Bessorum - održao dugo do u VI vek, a njegovi tragovi se još razaznaju u jezicima današnjih balkanskih naroda. (Dragoslav Srejović, Iliri i Tračani)

Paulin kaže da je Niketa davao liturgiju na jeziku Besa. Užitiju sv. Teodosija „Velikog“, Simeon Metafrast u IX poglavlju govori, kako su u lavri sv. Teodosija za života svetiteljeva vršena bogosluženja pored grčkog, jermenskog i na jeziku Besa. Tačnost postojanja monaha Besa potvrđuje i sveti Jeronim. ("Bessorum peritas et pellitorum turbo populorum... Stridorem suum in dule crucis pregerunt melos") Pitanje sv. liturgije u Besa važno je i utoliko pre što je to i pitanje njenoga tvorca. Jer sv. liturgiju na narodnom jeziku Besa mogao je da da (originalnu ili prevedenu) samo onaj, koji je učvrstio Bese u otkrivenoj Istini, a to je sv. Nićeta, koji je do 400. godine hristinizirao Bese i kao „apostol u Besa“ slavljen od sv. Sabora i sv. Paulina. Pismeni pomen o sv. liturgiji (iz X stol.) jeste da se na jeziku Besa služilo 529. g. (vreme Justinija). O sv. liturgiji ne znamo ništa. Jedini sačuvani pomen jezika Besa jeste natpis (na prstenu) koji su Srpski vojnici otkopali 1912. godine pod Jedrenom. 1923. godine prof. G. dr. Henrik Barić je pročitao natpis i utvrdio da je na jeziku Tračana. (Mirko Jevtić, Sveti Nićeta iz Remesiane)

Počev od III veka Trakija je bila stalno na udaru varvara, naseljenih na levoj obali Dunava i u pontskim oblastima. Između 235. i 271. godine Goti, Karpi i Sarmati u nekoliko su mahova pustošili Trakiju. Tek u vreme vladavine Dioklecijana i njegovih naslednika nastupila su mirna vremena. Početkom IV veka obrazovana je tračka dijeceza koja je razdeljena na šest provincija: Europa, Hoemimontus, Rhodope, Thracia, Moesia II i Scythia. Ova dijeceza je bila veća i mnogoljudnija od prethodne provincije Trakije, jer je obuhvatala i teritorije sve do Dunava, koje su naseljavali Mižani i Geti. Interesovanje za ovo područje, ispočetka Rima, a kasnije i Vizantije je bilo značajno zbog bogate eksploatacije raznovrsnih ruda iz kojih su se dobijali plemeniti materijali i gvožđe.

Osnivanjem Konstantinopolja na Bosforu, 330. godine, strateški značaj Trakije se uvećao; Konstantin Veliki i njegovi naslednici podigli su veliki broj utvrđenja sa ciljem da Trakija postane moćni bedem koji će zaustaviti varvarske snage koje su ugrožavale Rimsku imperiju s istoka i severa. Zbog konzervativnog načina života i religije, sačuvavši svoju populaciju postaju sinonim za sve Tračane. Mnogo je poznatih ličnosti, koje su poreklom bile Besi. Prema spisima Prokopija među njima je bio imperator Justin ili veliki vojskovođa iz VI veka ne. – Velizar, vojskovođa u ratu s Persijancima, a zatim glavni zapovednik vojske u Italiji. Besi, koji su živeli oko Filipopolja (Plovdiv), Rodopa i Rile, ali koji su delom naseljavali i južne padine Vitoše u provinciji Dakiji Mediteranei u kojoj je bila i remezijanska oblast, bili su izvrsni zlatari i rudari. Sa lokacije Gradac kod Jagodine arheološki nalazi pokazuju da su osnovna zanimanja bili zemljoradnja (najviše je gajen proso, zatim ječam, dve vrste pšenice, sočivo, grašak, lan za odevanje i dobijanje ulja, zova) i stočarstvo (najviše su gajene ovce i koze, zatim svinje, goveda, konji). Lovljeni su jeleni, srne, divlje svinje, zečevi i ptice. Od oruđa su nađeni kalupi za livenje metala i kameni žrvnjevi za skidanje košuljice i mlevenje žita. Od zanatstva posebno je bilo razvijeno lončarstvo. Od Besa su Rimljani preuzeli jednu vrstu mine nazivajući je „besijski potkop“ (cuniculi more Bessorum), i kao izvrsni vojnici koji su sa germanskim i maloazijskim najamnicima činili elitne jedinice pod Velizarom i drugima u doba cara Justinijana. (Života Jocić, Episkopija remezijanska) Bes je takođe poznati istoričar Prisk i mnogi drugi magistrati.

Od 364. godine otpočinju, međutim, upadi Gota, Alana i Huna; u velikoj bici sa Gotima kod Hadrijanopolja 378. godine poginuo je car Valens, a rimska vojska je bila do nogu potučena. Sledeće godine Teodosije I proterao je Gote iz tračke dijeceze, ali su je već tokom 391, 395. i 400. godine Goti opet opustošili. To je možda jedan od razloga što Paulin iz Nole kaže, (oko 400. g.), da trački Besi stanuju u pećinama (in antris viventes). On piše Niketi iz Remezijane koji je bio Bes: «I Besi, izdržljiviji više negoli njihov sneg, postadoše ovce pri tebi pastiru, napasajući ih u dvorištu sveta, dok se rečima tvojim smiruju Skiti, ukrašavajući srca verom u Hrista'. On je prvi preveo tekst sv. liturgije na narodni jezik Besa, koje su docnije potpuno uništili Sloveni.»

U prvoj polovini V veka Huni, predvođeni Atilom, u nekoliko su mahova prokrstarili Trakijom, a u drugoj polovini V veka istočni Goti prodrli su sve do provincije Rodopi, da bi 483. godine - ugrozili i sam Konstantinopolj.

Počev od 481. godine u tračku dijecezu pristižu i bugarske snage, najpre udružene sa Hunima, a kasnije sa Slovenima i Avarima. Ratovi sa njima vođeni su sa promenljivom srećom kroz ceo VI vek.

Između 540. i 550. godine u svih šest provincija tračke dijeceze podignut je veliki broj utvrđenja, ali su njihove bedeme varvari već u narednim decenijama uspeli da poruše. Car Iraklije je uspeo da za neko vreme zaustavi upade Slovena i Bugara, ali su posle njegove smrti Bugari, predvođeni Asparuhom, u masama prešli na desnu obalu Dunava i 679. godine konačno zaposeli celu Trakiju.

Tračani su, a sa njima i Besi, prestali da postoje znatno ranije. Sve do IV veka, zahvaljujući svojoj još živoj tradicionalnoj veri, uspevali su da očuvaju etničku samosvest, ali kad su se odrekli starih bogova i postali hrišćani, tokom V i VI veka asimilovali su ih novopridošli Sloveni.

Po istorijskim izvorima, jedan od pitomaca sv. Nikete je sedeo na prestolu istočne imperije; to je Lav Veliki, Tračanin rodom, a tačnije Bes, (Menolog Vasilija pod 6. novembrom: „u poslednje vreme imp. Lava Velikog, koji se naziva Bes (grčki tekst) nebo je pokriveno oblacima") a Lav je bio imperator 457-473. g.

Mi danas prema arheološkoj građi odista možemo pretpostaviti da su u kasnoj antici Besi živeli u remezijanskoj oblasti. O tome svedoče toponimi Besijana, Besipara, a posebno nekropole specifične forme u kojima su, i u kasnoj antici, sahranjivani spaljeni pokojnici. Ovaj konzervativni vid sahranjivanja sreće se na široj teritoriji naseljenoj Besima, tragačima za zlatnim žicama i vičnim rudarima.

U novije vreme istoričar Gotfrid Šram (Počeci albanskog hrišćanstva. Rano preobraćanje Besa u njegove posledidže; Frajburg 1994) ponovo je oživeo tezu da Albanci potiču od Tračana, dakle — doseljeni su. Ali, dokle god nemamo bilo kakvih jezičkih dokaza o Besima (koje Šram smatra pretečama Albanaca) njegova teza će takođe biti samo još jedna hipoteza, kao što je i ilirsko poreklo jezički takođe nedokazano. U svakom slučaju, zahvaljujući Šramu pitanje porekla Albanaca je ponovo postalo interesantno.

Peter Bartl: Albanci, od srednjeg veka do danas. Beograd 2001. pp. 18

Još su mnoga druga imena Ptolemejeve Sarmatije čisto slovenske tvorevine, kao Savari Σαύαροι, Suari kod Ravennasa, Sjeveri kod Nestora, uporedi tračke Sjevere, kad Arapa takođe Savari: Bulani Βοΰλανες, Poljeni, još kod Vipoa između ostalih Bolani; Sulani Σούλονες, Suličani, Saboki Σαβώκοι Sanokei, Piengite Πιεγγίται, Pinski, Besi Βίεσσι, Bjesi;

Aleksandar M. Petrović: Praistorija Srba, Beograd 2001.

„Tračani, u koje se ubrajaju Geti ili Dačani, Korali (Korallen), Besi (Bessen), Krovići (Krowyzen), Misirci i Makedonci, naseljavali su zemlje između Egejskog i Crnog mora, Dnjestra, južnoistočnih Karpata, a odatle sa one strane Istera (Ister) i Save preko Makedonije do Ilirije, Epira i Grčke“. (Eb.)

Bessi (Narod u Trakiji 456. p. n. e.) [Herod. Polb. Strabon, Fasti rom. Inskr.]; Bjesi, Besi, narod opisan od celog srednjeg veka kao najveći razbojnici, otuda od bъsъ, besъ što još danas znači kod Slovena demon (daemon), nečastivi; uporedi sarmatske Bjese u Karpatima;

Pavel Jozef Šafarik: O poreklu Slovena, Novi Sad, 1998

Bes je, po Enciklopediji Britanici, božanstvo manje važnosti u starom Egiptu, predstavljao je patuljka sa velikom glavom, izbečenim očima, izplaženim jezikom, krivim nogama, čupavim repom i obično sa krunom od perja. Ime Bes se sada koristi da se označi grupa bogova jednostavnog izgleda sa različitim antičkim imenima. Groteskan izgled takvog boga trebalo je da inspiriše radost, oslobađa od boli i tuge, njegova odvratnost je trebalo da odagna zle duhove. Prikazivan je na ogledalima, glaziranim vazama i drugim ličnim predmetima. Povezivan je sa muzikom i rođenjem deteta i bio je predstavljen u «kući rođenja» gde je bio posvećen kultu dečjeg boga. Suprotno uobičajenom mišljenju kako je predstavljan, Bes je češće prikazivan an-fas nego iz profila, dok je izgled pune figure bio ređe zastupljen.

Umesto zaključka

O narodu Besa ne možemo sa sigurnošću izvoditi zaključke, ali navođenjem činjenica koje su poznate, možemo naslućivati pravu sliku. Iz gornjeg teksta (koji svakako nije definitivan) možemo da rekapituliramo sledeće: Prvo pominjanje imena Bes imamo u Egiptu i njegovoj religiji. Bes je verovatno bilo ime boga koje je postepeno gubilo na značaju, ili se postepeno transformisalo na boga manjeg značaja, odnosno, kasnije, na sveštenike koji su tog boga služili. Homer u Ilijadi povezuje Egipat sa Balkanom tako što pominje učestvovanje u Trojanskom ratu egipatskog kralja Memnona, koji je tu tragično i poginuo. Svešteni kadar iz Egipta, ili samo religijski običaji i rituali, preneti su na Balkan mnogo pre V veka pre naše ere (po Herodotu), gde su Besi naziv sveštenog reda koji se postepeno preneo na narod Satre u Trakiji. Da to nije usamljen slučaj i da mu moramo dati veći značaj pokazuje nalaženje Besa u Sarmatiji, što neke autore navodi na zaključak da su Besi slovenskog porekla, odnosno sa narodom, ili grupom naroda koji su kasnije nazvani Sloveni. U vreme Aleksandra Velikog nalazimo jednog istaknutog Besa kao baktrijskog satrapa (Mala Azija).

Jezik Besa je sačuvan do današnjeg dana u raznim izrazima i toponimima od Albanije preko Srbije do Bugarske, odnosno na celom središnjem Balkanu. Novi arheološki nalazi na teritoriji Makedonije gde su na planinskim vrhovima pronađeni tragovi specifičnog pisma sa ritualnim sadržajem mogao bi se pripisati Besima. Pored velikog broja značajnih ličnosti koji su pripadali Besima svakako treba izdvojiti sv. Niketu iz Remezijane, čiji se rad odražava na duhovnu kulturu Srbije i danas.