Павел Јосеф Шафарик

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Павел Јосеф Шафарик
Pavel Jozef Safarik.jpg
Павел Јосеф Шафарик
Датум рођења (1795-05-26)26. мај 1795.
Место рођења Кобељарово
Хабзбуршка монархија, данас Словачка
Датум смрти 26. јун 1861.(1861-06-26) (66 год.)
Место смрти Праг
Аустријско царство, данас Чешка
Школа Универзитет Фридрих Шилер

Павел Јосеф Шафарик, такође по новијем Павол Јосеф Шафарик[1], у Србији познат као Павле Јосиф Шафарик[2]; (чеш. Pavel Jozef Šafárik; Кобељарово, 26. мај 1795. — Праг, 26. јун 1861.) је био чешки и словачки писац, историчар и лингвиста словачког порекла, али који је своје радове писао на чешком или немачком.

Живот и дело[уреди]

Портрет Шафарика који је урадио Карол Милослав Лехотски

Пореклом је из источне Словачке, из сиромашног места Кобељарева. Његов отац Павле је био евангелистички проповедник[3] и учитељ, а мајка Катарина домаћица. Шафарикови су били чешког порекла, и ту су се склонили за време тзв. "тридесетогодишњег рата".[4] Млади Шафарик је у периоду 18061808. године, похађао гимназију, прво у Рожњави, па 18081810. године довршио у Добшини. Положио је три разреда за две године са одличним успехом и добро научио латински, немачки и мађарски језик. Уследиле су студије, током којих је слушао филозофију, теологију и мађарско право између 18101814. године у Кежмароку. Године 1815. наставио је студије теологије у Јену.

Павел Шафарик јр по окончању студија, од 1819. године[5] почео да ради као професор и директор у гимназији у Новом Саду. У Новом Саду се 1822. године оженио са сестом свог друга Карла, Боженом Јулијом Амброзијовом из Пожуна.[6]

Године 1826. је постао дописни члан ученог друштва из Кракова, а годину дана касније члан Варшавског радничког пријатељства наука. Када је 1833. године отишао у Праг, примио се плаћене обавезу да пише чешки, и водио је редакцију часописа „Muzejnik“ и „Světozor“.

Павел Јосеф Шафарик имао је исте погледе на српски језик као и Вук Стефановић Караџић. Иако није писао српским језиком и није био Србин, у великој мери је утицао на филологију српског језика у 19. веку. И Шафарик и Вук су имали исте погледе на корпус српског језика и литературе. Име Шафарика треба да буде убележено као име пријатеља српског језика, писца прве историје српског језика и једног од најзначајнијих српских библиографа свих времена.[1]

За Србе је врло важно дело Шафарика; "Српска читанка", "Serbische Lesekörner" где је први пут дат правилан поглед на порекло српског језика и покушај његове кратке историје.[2]

Покушао је да оснује нову грану археологије - словенску археологију. Био је уздржан у борби за за самостални словачки језик, али се залагао да постане посредник између словачке и чешке стране. Сахрањен је на евангелистичком гробљу у Карлину 1900. године су његови погребни остаци пренешени на Олшанско гробље. Његов син је био Војтех Шафарик.

Словачка 17951815. године[уреди]

Завршетком студија у Допшиној, настала је промена у животу Шафарика. Он је овим исцрпео могућности студија у региону. Чекале су га петогодишње студије у Кежмароку. Од тога он је ту студирао четири године. Студије у Кежмароку Шафарик је апсолвирао 1814. године, завршивши сва три курса: философски, политички и теолошки.

Знање које је Шафарик добио у школи је проширивао самосталним истраживањем у чему му је помагала богата библиотека, али и дела и часописи које је сам куповао. Током истраживачког рада развио је љубав према словачком и чешком језику а затим и српском а на крају према свим словенским језицима.

На препоруку директора или неких од професора Шафарик је као изванредан студент примио 1812. године, место приватног учитеља у породици Давида Голдбергера. Дана 14. децембра те године му је умрла мајка коју је јако волео а његов отац се оженио по други пут.

Немачка 18151817. године[уреди]

После једногодишњег педагошког рада наставио је студије на Универзитету у Јени по жељи свога оца и ту је живео веома скромно.

У Јени је Шафарик био две године и ту је писао и песме и резултат тога је седамдесет песама написаних 18151816. године које су изашле у Бечу.

Три семестра студија у Јени представљало је за Шафарика допринос његовом научном и стручном профилу. После три семестра отишао је из Јене нерадо и из финансијских и других разлога са сведочанством које је издао проректор Данзо. После боравка у Прагу од месец дана отишао је у Словачку.

Словачка 18171819. године[уреди]

У лету 1817. године Шафарик је примио понуду да буде учитељ у породици Гашпара Кубиниха у Братислави за њиховог сина Ладислава коју је он примио јер је ова породица имала значај у научном и културном животу Угарске и због чињенице да му је овакво постављење омогућавало научни рад. Породица му је јако добро надокнађивала његове услуге и сматрала га је породичним пријатељем са скоро фамилијарним односима.

Педагошки рад у породици Кубиниха је завршио крајем јула 1819. године. Његов одлазак из ових крајева Словаци и Чеси су сматрали својим губитком. Последње тренутке пред свој одлазак у Нови Сад, он је провео у свом родном крају у који се за живота више није враћао.

Међу Србима 18191833. године[уреди]

Биста Шафарика у Кулпину
Слика српског језичног простора према Павлу Ј. Шафарику, Праг 1842. године

Шафарик је по доласку међу Србе у Нови Сад донео европски дух и словенско братство. Повезао се са тадашњом српском интелигенијом и покренуо многа културна питања и успоставио свесловенске везе. Био је познаник архимандрита шишатовачког Мушицког, Јована Хаџића, Платона Атанацковића, Георгија Магарашевића и других. Функцију директора Павле Јосиф Шафарик преузео је после свечаног говора, који је одржао на латинском језику. У њему је изнео историју гимназије, говорио је о професорима и њиховим дужностима а затим је говорио о својим педагошким погледима на концепцију школе и упознао присутне са предлогом реформи које је планирао да спроведе.

Нови директор је оставио на Србе врло повољан утисак.[5] У гимназији су осим њега сви професори су били Срби. На функцији директора је провео пуних пет година.[5] Као директор имао је јако амбициозне планове. Шафарикова концепција се састојала у стварању гимназије по грчким узорима. Одмах по доласку на дужност направио је мање измене у програму, и увео и проширио предмете у вези са цртањем и сликањем. Позитивно је било и скупљање књига за будућу библиотеку. Приликом инаугурације рекао је да ће сам да предаје математику (алгебру и геометрију), физику, логику, реторику, поезију, стилистику. Предавао је латински, немачки а касније, по ступању на снагу мађаризаторских закона, и мађарски језик као наставни језик.

За време прве две године је становао код богатог грађанина Сервицког. Године 1821. је Павел замољен од стране Тоше Стратимировића (1778—1832), синовца српског патријарха Стефана Стратимировића велепоседника из породице Стратимировића из Кулпина, који је подупирао словачку културу, да преузме бригу о образовању његовог сина Милоша. У породици Стратимировић била је традиција да се за образовање и васпитање својих синова у породици, узимају приватни учитељи из редова образованих људи - углавним иновераца Словака. У знак захвалности, добио је Шафарик на служење део куће у Новом Саду где је становао а за храну се бринула служавка коју су му плаћали. Шафарик је Милоша васпитавао у Новом Саду али је посећивао и имање Стратимировићевих у Кулпину, и ту радио на својим литерарним делима.[1]

Дана 17. јуна 1822. године се П. Ј. Шафарик оженио 19 годишњом Јулијом Амброзијовом која је била из ситнијег словачког племства. Родила се у Великој Кикинди 19. новембра 1803. године а њен отац и мати су били пореклом из Словачке. Како наводе његови животописци, његова супруга је била јако интелигентна и темпераментна а говорила је четири славенска језика; чешки, словачки, српски и руски и своме супругу је много помагала у његовом раду.

Шафарикова ситуација је умногоме погоршана после 1824. године када је аустријска влада забранила српској православној цркви запошљавање евангелистичких образованих људи из Угарске у гимназијама и у својим службама. Шафарик је представљао изузетак с тим да више није могао бити директор.

Шафарику су се после овог догађале разне потешкоће и нагомилавали проблеми и финансијске потешкоће. Примања су се смањила управо у време када му је највише требало и када су му се почела рађати деца. Имао је петоро деце. Трудио се да нађе професорско место у Словачкој али из различитих разлога није прихватио многе добре понуде. У то време Шафарик ради на скупљању материјала и издавању словачких народних песама. Његово најважније дело из овог периода је Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten (Будимпешта, 1826.)- Историја славенских језика и литературе у свим дијалектима. У Новом Саду Шафарик је скупио много материјала који је касније користио за прераду у Прагу.

Дана 22. децембра 1832. године дао је Шафарик оставку на место директора, а 6. априла 1833. године је напустио Нови Сад који више није посетио у свом каснијем животу, и после неуспелог покушаја да добије место професора и библиотекара у Русији, одлази на позив пријатеља преко Будимпеште и Братиславе у Праг. Његову словенску културну мисију наставиће у Србији, синовац лекар др Јанко Шафарик, професор београдског Лицеја и велики културни и научни радник.

Млади, рано преминули "први српски драмски писац" Стеван Н. Стефановић (1806-1828) из Новог Сада је написао "Оду Др Павлу Шафарику". Иста је објављена тек 1841. године у "Бачкој Вили". Талентовани Стефановић се захвалио свом професору и у име свих професорових познавалаца и поштовалаца Срба.[7]

Чешка 18331861.[уреди]

Спомен плоча у Прагу

Шафарикова породица је дошла у Праг 4. маја 1833. године. После доласка у Праг, Шафарик је у првом реду хтео да обезбеди своју породицу, а затим да обезбеди могућност за свој научни рад. Од својих чешких пријатеља добијао је износ од 380 златника годишње да би пристао на услове да своје радове пише искључиво на чешком језику. Научни рад је био главни смисао живота код Шафарика који је проводио у Прагу. Његов унук, познати научник истраживач историје Словена, Константин Јиречек наставио је Павелову мисију и допунио дело.[8]

Револуционарне 1848. године је узео учешће на скупу чешких и немачких писаца и славенском скупу, и у то време је постао посланик земаљског скупа. Један је од главних организатора (ценили су изасланици га као "словенског апостола") "Свесловенског конгреса" у Прагу.

У последњих пет година свога живота Шафарик је почео да болује, постао је фобичан. Престао је да брине за породицу, иако није имао материјалних потешкоћа. Депресија од које је патио била је узрок његовог скока у реку Влтаву 23. маја 1860. године. То је изазвало много узбуђења, али је Шафарик ипак био спасен.

Почетком октобра 1860. године Шафарик је дао отказ на место директора универзитетске библиотеке. Цар Франц Јозеф I је прихватио његов отказ, и својеручно написао писмо у којем му је оставио пуну плату. Здравље га је нагло напуштало и кретао се само помоћу штапа. Умро је 26. јула 1861. године.

Над његовим гробом је натпис на старосрпском језику: „В красних мира сего в’спитал са ести ет јуности својеје“.

Дело[уреди]

Поезија[уреди]

  • Loučení s Múzou- Растанак са музом
  • Zdání Slavomilovo- Причињење Славомилово
  • Tatranská múza s lýrou slovanskou, 1814 – збирка песама која је писана на чешком језику
  • Mé zpěvy -Моји спевови

Научна литература[уреди]

  • Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten – "Историја словенских језика и књижевности на свим дијалектима", у којој је покушао да напише историју језика и литературе свих словенских народа. И овде Словене схвата као један народ а поједине језике као дијалекте[5]
  • Přehled nejnovější literatury illlyrských slovanů po l. 1833- "Преглед најновије литературе илирских Словена" до 1. 1833.
  • Slovanské starožitnosti – које је његово животно дело о словенској историји и књижевности – требало је да докаже да су Словени првобитни народи у Европи као и остали народи што је имало велики одјек међу словенским народима у Европи. Хтео је да напише други део о култури али се ово није остварило.
  • Slovanský národopis- "Славенска карактерологија"
  • Slovem o českém pravopise- "Речју о чешком правопису"
  • Výklad některých grammatických forem v jazyku slovanském- "Неке граматичке форме у језику словенском"
  • Mluvozpytný rozbor čísloslova- "Језичка анализа бројева"
  • Počátkové českého básnictví, obzvláště prozódie – "Почеци песништва у Чешкој", које је издао са Франтишком Палацким
  • Památky dřevního písemnictví jihoslovanů- "Споменици древне писмености Југословена".
  • О пореклу Словена
  • Споменици књижевности јужних Словена
  • Српски пабирци

Сачуван је део његове кореспонденције коју није уништио спаљивањем.

По Шафарику су именовани[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Významní Slovaci v dejinách Kulpína S. Boldocký, T. Radovanov, V. Valentik, Kulpin 2009.
  2. 2,0 2,1 Народна енциклопедија, Ст. Станојевић, Загреб, 1925—1929.
  3. ^ "Пештанско-будимски скоротеча", Будим 1843. године
  4. ^ "Дело", Београд 1895. године
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 СПОМЕНИЦА 1789-1989, 200 година школе у Кулпину, Мирослав Кривак 1989. Кулпин
  6. ^ "Глас народа", Нови Сад 1874. године
  7. ^ "Српски народ", Београд 1943. године
  8. ^ "Време", Београд 1929. године

Литература[уреди]

  • Чланак је делом или у целости према истоименом чланку објављеном у чешкој википедији
  • Народна енциклопедија, Ст. Станојевић, Загреб, 1925.- 1929.
  • Významní Slovaci v dejinách Kulpína S. Boldocký, T. Radovanov, V. Valentik, Kulpin 2009.
  • СПОМЕНИЦА 1789-1989, 200 година школе у Кулпину, Мирослав Кривак 1989. Кулпин

Спољашње везе[уреди]