Veljko Milićević

Veljko Milićević
Portret iz mladosti
Datum rođenja	(1886-01-14)14. januar 1886.
Mesto rođenja	Čaglić, Austrougarska
Datum smrti	5. novembar 1929.(1929-11-05) (43 god.)
Mesto smrti	Beograd, Kraljevina Jugoslavija

Veljko Milićević (Čaglić, 14. januar 1886 – Beograd, 5. novembar 1929) bio je srpski pisac, prozaist modernizma, prevodilac i publicista, u književnosti se javlja i pod pseudonimom L’homme qui rit.

Biografija

Osnovnu školu je završio u Donjem Lapcu u Lici, dva razreda u Gospiću, ostale u donjogradskoj Velikoj gimnaziji u Zagrebu. Maturirao je u Prvoj beogradskoj gimnaziji 1904. U Ženevi je počeo studirati prava, pa godinu dana na Filozofskom fakultetu (u Ženevi) romanske jezike i književnosti (1904/1905), potom u Londonu francuski jezik i književnost (1905/1906). Studije je nastavio u Parizu (1906 – 1908), odakle je sarađivao sa sarajevskom „Srpskom riječi”. Po povratku iz Francuske bio je u Sarajevu saradnik lista Narod (1911 – 1912). U Zagrebu je od 1922. bio saradnik Vremena, Novog lista i Epohe, od 1923. do smrti član redakcije Politike.

Njegov književni opus nije veliki. Prvi štampan rad mu je pesma Molitva, u časopisu Spomenak, 1. jula 1896. godine. Bio je aktivni učesnik đačkog društva u Zagrebu, u petom razredu je pokrenuo đački list Vojislav (1900) i prvi broj ispunio svojim pesmama, pričama i crtežima. Kao gimnazijalac sarađivao je u beogradskom listu Pobratim. Prvu pripovetku objavio je u listu Mlada Hrvatska (1901). U Beogradu je s drugovima izdavao i uređivao list Naša snaga (1904). Sarađivao je u časopisima, listovima i publikacijama: Spomenak, Golub, Uzdanica, Pobratim, Ženski svet, Mlada Hrvatska, Prijegled ‘Male biblioteke’, Nada, Srpski književni glasnik, Naša snaga, Savremenik, Srpska riječ, Almanah hrvatskih i srpskih pesnika i pripovedača, Narod, Pregled, Bosanska vila, Novi list.

Odlikovanja

U Crnoj Gori je odlikovan Medaljom za hrabrost, Jubilarnom spomenicom crnogorskom i Danilovim ordenom III, IV i V stepena.

Bespuće

Najznačajnije delo mu je roman Bespuće (1912), prvi moderan roman u srpskoj književnosti, u kojem obrađuje temu bezavičajnosti novog čoveka. Roman govori o povratku intelektualca Gavra Đakovića u zavičaj. Glavni junak dobija ulogu stranca među svojima, ravnodušnog i nepoznatog čoveka u nekada poznatoj sredini. Česta upotreba simbola, „hladnih” motiva (prvi put se u srpskoj književnosti koristi motiv voza), socijalno-političkih motiva, okretanje urbanoj sredini, neke su od karakteristika koje ovaj roman čine modernim. Ovo je roman atmosfere, s malim brojem likova, statičnim događajima i motivima. Pisac koristi brojne metafore i deskripciju da bi prikazao krizu glavnog junaka, koju pojačava povratak u zavičaj i koja kulminira u nervni slom.

Mihajlo Pantić je u svoju antologiju srpske pripovetke uvrstio i Veljka Milićevića.

Bibliografija

1. Nekavaljerske misli, pamflet, Beograd 1904
2. Bespuće, Sarajevo 1912
3. Opsene, Beograd 1922
4. Pripovetke I-II, Beograd, I, 1930; II, 1939
5. Dečja duša Veljka Milićevića i njegove rane pesme, Beograd 1932
6. Vihor, prip., Beograd 1952

Prevodi

• s engleskog
  • T. B. Mekoli, Milton, Beograd-Sarajevo, 1921
  • Halam, Uspavana povest Engleske, Beograd-Sarajevo, 1921
  • Bašta milovanja, arapske pesme, Beograd 1922
  • A. Rajs, Šta sam video i preživeo u velikim danima, Beograd 1928
  • Č. Dikens, Pikvikov klub I-II, Beograd 1930, 1968; Novi Sad 1962
• s francuskog
  • G. de Mopasan, Orao, Mostar 1903
  • K. Farer, Boj, Sarajevo, 1912
  • Stendal, O ljubavi, Sarajevo 1922
  • E. Fromanten, Dominik, Beograd 1926
• na češki
  • Moravskoslezský deník, M. Ostrava, 24.IX 1925
  • Národní střed pril. Československá rodina, 10. VIII 1937; 1. I 1938
  • Ročenka Národního strědu a Nového Véčerníku, Praha 1939
• na slovenački
  • Žika, Ljubljana 1935 – 1936