Vladan Bojanić

vladan bojanić
vladan bojanić
Lični podaci
Datum rođenja	26. jul 1919.
Mesto rođenja	Belotić, Kraljevstvo SHS
Datum smrti	12. novembar 2003. (84 god.)
Mesto smrti	Beograd, Srbija, Srbija i Crna Gora
Profesija	društveno-politički radnik
Supružnik	Jela Bojanić
Delovanje
Učešće u ratovima	Narodnooslobodilačka borba
Služba	NOV i PO Jugoslavije; Jugoslovenska armija; 1941 — 1945.
Načelnik; Uprave državne bezbednosti za Srbiju
Period	1953 — 1955.
Prethodnik	Milorad Milatović
Naslednik	Srećko Milošević
Državni sekretar za ; unutrašnje poslove NR Srbije
Period	1962 — 1963.
Prethodnik	Vojin Lukić
Naslednik	Milisav Lukić
Odlikovanja

Vladan Bojanić (Belotić, 26. jul 1919 — Beograd, 12. novembar 2003) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFR Jugoslavije i SR Srbije, načelnik Uprave državne bezbednosti (UDB) za Srbiju od 28. februara 1953. godine do 20. avgusta 1955. godine, kao i Državni sekretar za unutrašnje poslove NR Srbije, od 1962. do 1963. godine.

Biografija

Rođen je 26. jula 1919. godine u Belotiću. Nakon osnovne škole, u Valjevu je završio gimnaziju. Pre Drugog svetskog rata bio je student prava na Beogradskom univerzitetu.

Bio je učesnik događaja od 7. jula 1941. u selu Bela Crkva, kod Krupnja. Toga jutra, Miša Pantić je došao do Bojanićeve kuće, koji je u to vreme bio sekretar partijske ćelije KPJ u tom kraju, da se dogovore o organizaciji zbora tokom Ivanjdanskog narodnog sabora, na kom bi se obratili narodu i pozvali ga na borbu protiv okupatora i fašizma. Nakon zbora, Rađevačka partizanska četa je krenula dalje putem šume, ali ih je Bojanić sustigao i izvestio ih o tome da dva žandarma rasteruju narod, te se glavnina čete sa Žikicom Jovanovićem Špancem vratila i suprotstavila se žandarmima. Tada su u razmeni vatre stradala oba žandarma. Kako nije više mogao ostati u selu, Bojanić se sa još nekoliko mladića pridružio četi koja će potom stupiti u sastav Valjevskog partizanskog odreda.^[1] Borio se kasnije i u redovima Prve ličke proleterske udarne brigade i nalazio se u Političkom odeljenju (Politodelu) brigade.^[2]

Iz rata je izašao sa činom majora Ozne. Po završetku rata, bio je na školovanju u Sovjetskom Savezu, na Akademiji Narodnog komesarijata unutrašnjih poslova (NKVD). Bio je učesnik akcije hapšenja Dragoljuba Mihailovića, 1946. godine. U Upravi državne bezbednosti (UDB) obavljao je brojne odgovorne dužnosti, te je od 28. februara 1953. do 20. avgusta 1955. godine bio načelnik Udbe za Srbiju. Bio je i Državni sekretar za unutrašnje poslove NR Srbije od 1962. do 1963. godine. Nakon toga, obavljao je dužnost člana i predsednika Odbora za unutrašnju politiku Izvršnog veća SR Srbije.

U braku sa suprugom Jelom Bojanić (1919—1994) imao je sina Zorana i ćerku Vesnu.^[3]

Preminuo je 12. novembra 2003. godine u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem, Orden za hrabrost i dr.

Reference

^ OVAKO ĆE PROĆI SVI ONI KOJI DIGNU RUKU NA SVOJ NAROD;Komunisti Srbije'
^ Spisak boraca Prve proleterske brigade »Marko Orešković Krntija« ;znaci.org
^ Marković & Rajevac 2018, str. 138.

Literatura

Selim Numić Dobra zemljo, lažu. Beograd: Filip Višnjić. 1989.
Kosta Nikolić Mač revolucije — OZNA u Jugoslaviji 1944—1946. Beograd: Službeni glasnik. 2016.
Željko V. Marković, Aleksandar Rajevac Slobodan Penezić Krcun: pisma bez kurira. Užice: Istorijski arhiv. Beograd: Kompanija „Novosti“. 2018.

[1] OVAKO ĆE PROĆI SVI ONI KOJI DIGNU RUKU NA SVOJ NAROD;Komunisti Srbije'

[2] Spisak boraca Prve proleterske brigade »Marko Orešković Krntija« ;znaci.org

[FOOTNOTEМарковићРајевац2018138-3] Marković & Rajevac 2018, str. 138.

[1]

[2]

[3]