Vodeni otisak
Vodeni otisak (engl. Water Footprint) je količina vode koja se koristi u proizvodnji robe i usluga koje konzumiraju pojedinci, zajednice i preduzeća. Količina iskorišćene vode je ekvivalentna količini vode koja se troši ili zagađuje u jedinici vremena.[1] Drugim rečima, to je pokazatelj potrošnje vode koji obuhvata i direktnu i indirektnu potrošnju vode potrošača i proizvođača. U obzir se uzima celokupan proces proizvodnje.[a] Međunarodna organizacija za standardizaciju počela je da radi na uvođenju internacionalnih standarda za njen obračun.
Ukupan vodeni otisak direktno je povezan sa prehrambenim navikama stanovnika kao i klimatskim pojasem u kome se ta zemlja nalazi, zbog potreba navodnjavanja pri uzgoju biljaka.[2] Vodni resursi na planeti Zemlji usled prekomerne eksploatacije postaju sve ređi resurs. Vremenom se i dostupnost sveže vode smanjuje za veliki deo stanovništva. Sve više država ulazi u grupu vodno siromašnih država. Prosečni vodeni otisak po glavi stanovnika na globalnom nivou iznosi 1385 m³/god i u neprestanom je porastu. Fokus vodenog otiska je na svežoj vodi, jer je ona retkost i čini svega 2,5% ukupne količine vode na planeti Zemlji.[3] U 2016. godini, Svetski ekonomski forum je rangirao krizu vode kao najveći problem za narednu deceniju.[4]
Na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, koja je održana 1992. u Brazilu, usvojena je rezolucija kojom se 22. mart proglašava Svetskim danom voda, koji kao takav počinje da se obeležava od 1993. godine. Obeležavanjem ovog datuma podseća se takođe na važnost zaštite vode za piće, jer oko milijardu ljudi u svetu nema pristup vodi za piće, koja je važan uslov za zdravlje ljudi i održivost njihovih zajednica.[5]
Istorija[uredi | uredi izvor]
Na globalnom nivou količina dostupne sveže vode je u stalnom opadanju, dok se količina iskorišćene vode iz godine u godinu povećava, usled rasta globalne populacije praćenog razvojem poljoprivrede i industrijske proizvodnje. Zalihe sveže vode na planeti su pod sve većim pritiskom zbog rasta potrošnje vode ali i njenog sve većeg zagađenja. Donedavno pitanja dostupnosti, upotrebe i upravljanja vodama istraživana su većinom na lokalnom, nacionalnom ili nivou jedne reke. Prepoznavanjem činjenice da su vodni resursi u globalizovnom svetu značajni faktor, i da ih nije moguće posmatrati odvojeno dovelo je do niza istraživanja koja stavljaju akcenat na globalni aspekat vodnih resursa. Pojavila se jasna potreba da se problem smanjenja dostupnosti, kao i upotebe i upravljanja vodnim resursima razmatraju u globalnom kontekstu, kao i potreba da se za ove probleme iznađe rešenje na globalnom nivou.
Koncept vodenog otiska osmislio je 2002. godine Arjen Hoeukstra, profesor vodoprivrede na Univerzitetu Tvente u Holandiji, kako bi se mapirala i izmerila globalne potrošnje vode koja se troši i zagađuje prilikom proizvodnje robe i usluga. Razvoj koncepta vodenog otiska nastavak je usavršavanja koncepta ekološkog otiska koji je početkom 90-ih uveo profesor Džon Alan kao jedan od pokušaja uvođenja kvantitativnih indikatora održivog razvoja. Vodeni otisak je, uz karbonski otisak, indikator ukupnog ekološkog otiska i povezan je sa virtualnom trgovinom vodom. Uprkos značajnim metodološkim razlika kao i razlikama u nastanku ovih koncepata, oba imaju zajedničku težnju da ljudsku potrošnju prirodnih resursa kvantifikuju. Dok ekološki otisak za merenje potrošnje koristi globalne hektare, vodeni otisak se prikazuje kroz kubne metre iskorišćene sveže vode na godišnjem nivou.[3] Da bi promovisao ideju vodenog otiska, profesor Arjen je, sa nekoliko kolega, osnovao Mrežu vodenih tragova (Water Footprint Network - WFN). Ova mreža pruža platformu za razmenu znanja i inovacije među zainteresovanim stranama o sve većoj nestašici vode i nivoima zagađenja i posledicama na ljude i prirodu. Mreža se sastoji od 100 partnera iz svih sektora, uključujući nevladine organizacije i akademske zajednice.[1]
Izračunavanje ukupnog vodenog otiska[uredi | uredi izvor]
Vodeni otisak moguće je izračunati za bilo koju dobro definisanu grupu korisnika, kakve su, na primer, porodica, selo, grad, region, država. Za pojedinačne aktivnosti, dobra ili usluge takođe je moguće izračunati vodeni otisak. Postoje analize vodenog otiska kafe i čaja konzumiranih u Holandiji, vodenog otiska biogoriva i drugih primarnih izvora energije i td. Vodeni otisak se uobičajno izažava u količini vode na godišnjem nivou.[3]
Ukupni vodeni otisak se deli na plavi, zeleni i sivi vodeni otisak. Ukupni vodeni otisak nekog proizvodnog procesa ili usluge moguće je izraziti jednačinom:
VOtotal = VOplavi + VOzeleni + VOsivi[2]
Plava voda[uredi | uredi izvor]
Izraz plava voda odnosi se na sve površinske i podzemne izvore sveže, odnosno pitke vode nekog područja. Najviše globalno raspoložive pitke vode danas se koristi za navodnjavanje poljoprivrednih površina i proizvodnju hrane. Globalni vodeni otisak po stanovniku iznosi 1300 m³ godišnje.[6]
Plavi vodeni otisak[uredi | uredi izvor]
Plavi vodeni otisak (engl. blue water footprint) je pokazatelj upotrebe sveže vode iz prirodnih nadzemnih i podzemnih izvora i rezervoara namenjene upotrebi pojedinaca, grada, države ili celokupnog čovečanstva pri proizvodnji dobara i pružanju usluga. Predstavlja deo plave vode koji biva ugrađen ili ispari pri proizvodnji proizvoda i usluga. Pri korišćenju u poljoprivredi (navodnjavanje) često je količina upotrebljene plave vode značajno manja od količine iskorišćene plave vode, pošto se veliki deo vrati nazad u podzemne ili nadzemne vode.
Zelena voda[uredi | uredi izvor]
Pod pojmom zelena voda podrazumevamo svu vodu iskorišćenu za prirodni razvoj vegetacije (kišnica). Zelena voda je ključna za opstanak poljoprivrede kao i za očuvanje životne sredine.
Zeleni vodeni otisak[uredi | uredi izvor]
Zeleni vodeni otisak (engl. green water footprint) je količine zelene vode (vlage neophodne za rast i razvoj biljaka), namenjene za ispunjavanje potreba pojedinaca, gradova, država ili globalne populacije pri proizvodnji dobara i pružanju usluga. Predstavlja deo prirodnog isparenja zelene vode kao i količinu zelene vode ugrađenu u poljoprivrednim prizvodima.
Sivi vodeni otisak[uredi | uredi izvor]
Sivi vodeni otisak (engl. gray water footprint) indikator je stepena zagađenja sveže vode nastalog pri proizvodnji dobara i usluga za pojedinca, grupu ili globalnu populaciju. Predstavlja količinu sveže vode koja je potrebna da bi se zagađenje neutralisalo i voda dovela do nivoa kada je moguće ponovo je iskoristiti.
Virtualna voda[uredi | uredi izvor]
Virtualna voda (latentna, ugrđena, skrivena voda) podrazumeva ukupnu godišnju količinu pitke vode neke sredine, iskorišćenu isključivo za upotrebu ljudi, odnosno za direktnu i indirektu proizvodnju hrane i tipskih industrijskih proizvoda. Pojedina osoba ne može piti, osećati ili videti svu vodu koju koristi ili konzumira. Zato se takva voda zove „virtualna voda” i zapravo čini najveći deo vodenog otiska. Kombinovnjem ukupne direktne i indirektne potrošnje vode u životnom ciklusu proizvoda i srodnih usluga dobija se ukupni vodeni otisak.[4]
U dosadašnjoj praksi kreiranja nacionalnih vodnih strategija do sada se uzimala isključivo nacionalna perspektiva i kao finalni cilj postavljalo se zadovoljenje nacionalnih potreba za vodom. Posmatrajući celokupnu sliku samo iz ove perspektive javlja se iskrivljenost, jer pojedine zemlje eksternalizuju svoj vodeni otisak preko uvoza hrane i industrijskih proizvoda koje zahtevaju veće količine vode i produkuju više otpadnih voda. [b] Izvoz i uvoz virtualne vode postao je bitan socio-ekološko-ekonomski parametar u globalizovanom modernom svetu.[3]
Direktna potrošnja vode[uredi | uredi izvor]
Pojam direktna potrošnja vode odnosi se na vodu koju direktno koristi pojedinac, odnosno pojedinci.[7]
Indirektna potrošnja vode[uredi | uredi izvor]
Pojam indirektna potrošnja vode odnosi se na vodu koja se koristi za proizvodnju svih proizvoda koji se na neki način konzumiraju ili koriste (hrana, industrijski proizvodi...). Slikovito rečeno, velike količine vode koriste se na načine koji se ne vide na prvi pogled, kakav je, na primer, slučaj sa proizvodnjom odeće. Veruje se da je za proizvodnju jednog pamučnog odela potrebno više od 14.000 litara vode ili skoro 3.700 za pamučnu košulju[v]. Količina vode potrebna za proizvodnju jednog mobilnog telefona može biti čak 916 litara.[4]
Trgovina virtualnom vodom[uredi | uredi izvor]
U sektoru poljoprivrede 19% ukupnog vodenog otiska odlazi na dobra koja se izvoze, dok u industrijskom sektoru ova brojka dostiže 41%. Prosek vodenog otiska koji odlazi na dobra i usluge koje se izvoze dobija se izračunavanjem različitih sektora na globalnom nivou iznosi 19%.
Najveći izvoznici virtualne vode su Sjedinjene, Kina, Indija, Brazil, Argentina, Kanada, Australija, Indonezija, Francuska i Nemačka i zajedno pokrivaju više od 50% ukupne globalne trgovine virtualnom vodom. SAD, Indija, Pakistan, Uzbekistan, Australija, Kina i Turska su najveći izvoznici plave virtuelne vode, sa oko 49% ukupnog globalnog izvoza. Sve ove države su u manjoj ili većoj meri pogođenje smanjenjem dostupnosti sveže vode, što otvara pitanje da li je održivo eksploatisati ograničene prirodne izvore sveže vode zarad ostvarivanja profita izvozom. Povećan izvoz plave virtualne vode dovodi do rasta cene vode kao i dobara i usluga koje su vodno intenzivne što produbljuje siromaštvo i dovodi do nedostupnosti sveže vode.[3]
Vodeni otisak pojedinih zemalja[uredi | uredi izvor]
Globalni vodeni otisak po stanovniku iznosi 1300 m³ godišnje. Kako se najviše globalno raspoložive pitke vode danas koristi za navodnjavanje poljoprivrednih površina i proizvodnju hrane, na nivou nacija vodeni je otisak veći u visoko razvijenim zemljama s većom potrošnjom hrane životinjskog porekla.[6]
Većina industrijski razvijenih zemalja ima vodeni otisak između 1250 – 2850 m³/god. Velika Britanija je na dnu lestvice sa 1258 m³/god dok su Sjedinjene Američke Države na vrhu sa 2842 m³/god. Razlika se može pojasniti različitim konzumerističkim navikama u ove dve zemlje. U Americi se konzumira 43 kg/god goveđeg mesa što je 4.5 puta više od globalnog proseka, dok se u Velikoj Britaniji konzumira tek 18 kg/god. Proizvodnja govedine je jedna od vodno najintenzivnijih grana poljoprivrede.
Kod država u razvoju razlike u vodenom otisku značajno su veće nego kod idustrijski razvijenih i variraju između 550 – 3800 m³/god. Na dnu je Demokratska republika Kongo sa vodenim otiskom od svega 552 m³/god, dok su na vrhu Bolivija, Niger i Mongolija sa oko 3500 m³/god. Ovako velike razlike mogu se delimično pripisati nedostatku detaljnih podataka o potrošnji vode i vodne produktivnosti. Razlike proističu iz različitih konzumerističkih navika ali i od prirodno geografskih i klimatskih odlika pojedinih država. Dok se u Nigeru velika količina plave vode troši za navodnjavanje usled male količine zelene vode, Bolivija ima veliku potrošnju vode pri proizvodnji dobara i usluga.
U svetlu trgovine virtuelnom vodom, na primer, u britanskom vodenom otisku 62% se odnosi na uvezene proizvode, dok je u kineskom to manje od 10%.[6]
Plavi vodeni otisak pojedinih zemalja[uredi | uredi izvor]
Kada se uporedi plavi vodeni otisak različitih država na vrhu liste su države severne Afrike, Bliskog istoka i Jugozapadne Azije. Turkmenistan je na vrhu liste sa 740 m³/god plavod vodenog otiska, a slede ga Iran, Ujedinjeni Arapski Emirati, Egipat, Libija i Tadžikistan. Zbog svoje geografske lokacije koja uzrokuje malu količinu padavina, gotovo celokupna poljoprivrda ovih zemalja bazirana je navodnjavanju, pri čemu se troše velike količine plave vode. Pojedine države sa vrha liste veliki su proizvođači pamuka, za čije je uzgajanje u sušnim delovim neophodna velika količina vode.[3]
Vodeni otisak pojedinih proizvoda[uredi | uredi izvor]
Vodeni otisak nekog proizvoda predstavlja zapreminu upotrebljene sveže vode izmerene kroz ceo lanac proizvodnje i isporuke do potrošača-krajnjeg korisnika.[v][5]
Tabela prosečnog utroška vode za proizvodnju pojedinih proizvoda:
| Proizvod | Količina | Utrošena voda (l) |
|---|---|---|
| Hleb | 1 kg | 1608 |
| Sir | 1 kg | 3178 |
| Čokolada | 1 kg | 17196 |
| Piletina | 1 kg | 4325 |
| Kukuruz | 1 kg | 1222 |
| Pšenica | 1 kg | 1500 |
| Jabuka | 1 kom. | 75 |
| Avokado | 1 kom. | 227 |
| Pamuk | 1 kg | 10000 |
| Pirinač | 1 kg | 2497[8] |
| Kafa | 1 šoljica | 132 |
| Mleko | 1 čaša (250 ml) | 255 |
| Vino | 1 boca | 768 litara |
| Pica | 1 porcija | 1259[5] |
| Pamučna majica | 1 kom. | 2500 |
| Farmerke | 1 kom. | 8000[9] |
| Kaput | 1 kom. | 623 |
| mobilni telefon | 1 kom. | 916 |
| Automobil | 1 kom. | 65000[10] |
Prema tvrdnjama organizacije Grinpis, ugalj je jedan od mnogih uzročnika globalne krize vodosnabdevanja. Od iskopa do sagorevanja, ugalj u svim fazama proizvodnog procesa iscrpljuje vodne resurse. Pri iskopu jedne tone uglja, između jednog i 2,5 kubnih metara podzemnih voda postane neupotrebljivo. Neke elektrane na ugalj i dalje ne prečišćavaju otpadne vode na adekvatan način, što za posledicu ima izliv opasne mešavine kancerogenih materija u životnu sredinu. Termoelektrane troše mnogo vode i za rashladne procese. I tu ne prestaje spisak načina na koje ugalj doprinosi iscrpljivanju vodnih resursa. Alternativa ovom načinu proizvodnje energije su solarni sistemi i vetroelektrane, za čiji rad je potrebna jako mala količina vode i čiji troškovi su sve niži u odnosu na troškove elektrana na ugalj.[8]
Doprinos pojedinca smanjenju globalne potrošnje vode[uredi | uredi izvor]
S obzirom da vodeni otisak zavisi od konzumerskih navika jednog društva, postoji veše načina kako svaki pojedinac može da doprinese globalnom smanjenju utroška vode. Neki od njih su:
- Tuširanje umesto kupanja - da bi se napunila kada potrebno je i do 300 l vode.
- Zatvaranje slavine tokom pranja zuba i brijanja - tokom pranja zuba, ako je slavina sve vreme otvorena, potroši se i do 12 l vode.
- Vodokotlić - vodokotlić sa dvokoličinskim mehanizmom za ispiranje troši i do 70% manje vode.
- Pranje veša i sudova - mašinu za pranje veša ili sudova treba uključivati tek kada je puna.
- Ispravne slavine - kapljanje iz neispravnih slavina dovodi do potrošnje ogromnih količina vode.
- Grejanje vode u ketleru - prilikom kuvanja vode u ketleru, radi pripreme čaja ili kafe, treba sipati samo onoliku količinu vode koliko će se napitka napraviti.
- Zalivanje bašte i pranje automobila - za ovo nije neophodno koristiti pijaću vodu. Umesto toga može se sakupljati kišnica.[5]
Zanimljive činjenice[uredi | uredi izvor]
- 2,1 milijarda ljudi mora pešačiti oko 30 minuta da bi došli do vode,
- 1000 dece mlađe od 5 godina svaki dan umre od posledica nesigurne vode za piće,
- 844 miliona ljudi nema pristup sigurnoj vodi,
- 80% svih otpadnih voda se vraća u prirodu bez odgovarajućeg tretmana,
- do 2030. godine očekuje se da 60% svetske populacije živi u gradovima,
- gradovi gube do 60% pumpane vode,
- pumpe trenutno troše 10% od ukupne svetske električne energije,
- danas industrije čine 20% ukupne potrošnje vode,
- potrošnja energije za hlađenje prostora gotovo se udvostručila od 2000. godine,
- klimatske promene prouzrokovaće 30% obilnije kiše koje vode do poplava i dotoka morske vode,
- poplave godišnje pogađaju oko 250 miliona ljudi širom sveta i prouzrokuju gubitke od 40 milijardi američkih dolara,
- Londonu i Meksiko Sitiju ponestaje vode,
- predviđa se da će potražnja za vodom do 2050. godine porasti za 70%,
- do 2050. godine 2 milijarde gradskih stanovnika trpeće nestašice vode...[9]
Napomene[uredi | uredi izvor]
- ^ na primer, za biljke se uzima količina vode potrebna za uzgoj te biljke ali i sve ostale faze do njenog dolaska do krajnjeg korisnika (prerada, transport, pranje, kuvanje...)
- ^ Jordan je jedan od primera kako zemlja siromašna vodom može da eksternalizuje svoj vodni otisak. Jordan je strateški odlučio da uvozi dobra za koja je potrebna veća količina virtualne vode, a da se okrene izvozu dobara koja zahtevaju malu količinu ugrađenje vode.
- ^ a b računica počinje od uzgoja pamuka, prerade, transporta, nastavlja se tokom procesa proizvodnje tkanine, šivenja, peglanja... Tu se računa i proizvodnja električne energije potrebne za proizvodni proces, gorivo za transportna sredstva i td. Slikovito prikazano, to izgleda ovako: pamuk raste i zaliva se u Kini, Indiji ili Pakistanu. Zatim se šalje neobrađen u Maleziju gde se industrijskom obradom pretvara u tekstil. Tu se i šije ili se vraća u Kinu na finalnu proizvodnju predmeta, kao što su majice ili farmerke. Potom se izvozi u Evropu i Ameriku. Tako da smo mi, kupovinom proizvoda u Srbiji, indirektni korisnici vode utrošene na Dalekom istoku.[5]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b „Šta je vodeni otisak?”. history-hub.com. Pristupljeno 20. 4. 2021.
- ^ a b Komadinić, Petra (1. 8. 2011). „Vodeni otisak”. PORTAL ZA ENERGETSKU EFIKASNOST. Arhivirano iz originala 15. 08. 2020. g. Pristupljeno 21. 4. 2021.
- ^ a b v g d đ Momčilović, Predrag (25. 10. 2017). „Vodeni otisak i virtuelna voda”. Okvir. Pristupljeno 21. 4. 2021.
- ^ a b v LeBlanc, Rick. „Vodeni otisak i njegov rastući značaj”. unitinal.com. Pristupljeno 21. 4. 2021.
- ^ a b v g d „22. Mart – Svetski dan voda”. doming.rs. Pristupljeno 21. 4. 2021.
- ^ a b v „Smanjimo vodeni otisak”. insideout.hr. 3. 5. 2012. Arhivirano iz originala 11. 01. 2020. g. Pristupljeno 21. 4. 2021.
- ^ „Koliki je vaš "vodeni otisak": Kako da racionalno trošite vodu”. Nadlanu.com (na jeziku: srpski). 27. 10. 2014. Pristupljeno 22. 12. 2018.
- ^ a b Jovanović, Svetlana (22. 3. 2019). „Svetski dan voda: kafa, ugalj i još mnogo toga ima alternativu – voda je nema”. balkan greenen ergy news. Pristupljeno 21. 4. 2021.
- ^ a b „Činjenice o potrošnji vode”. grundfos.com. Pristupljeno 21. 4. 2021.
- ^ Rudež, Tanja (2. 5. 2012). „Čovjeku svaki dan treba 3000 litara vode”. Jutarnji list. Pristupljeno 21. 4. 2021.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Stevanović, Goran (2019). Virtuelna voda kao ekološki resurs u poljoprivrednoj i industrijskoj proizvodnji u Republici Srbiji (PDF). Novi Sad: FAKULTET ZA EKONOMIJU I INŽENJERSKI MENADŽMENT. Pristupljeno 21. 4. 2021.
- Kružić, Ivana (2016). PRILOG ANALIZI EKOLOŠKOG OTISKA KAO INDIKATORA ODRŽIVOSTI KORIŠĆENJA PRIRODNIH RESURSA (PDF). Tivat: 1 FAKULTET ZA MEDITERANSKE POSLOVNE STUDIJE. Pristupljeno 21. 4. 2021.
- Hoekstra, A.Y, The water footprint of modern consumer society, Routledge, London, UK, 2013.
- Hoekstra, A.Y. and Chapagain, A.K, Globalization of water: Sharing the planet’s freshwater resources, Blackwell Publishing, Oxford, UK, 2008.
- Publikacije o vodenom otisku
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- „“Vodeni otisak”: Da li i koliko racionalno trošite vodu?”. tačno.net. 29. 10. 2014. Pristupljeno 21. 4. 2021.
- „7 NAČINA ZA UŠTEDU VODE I SMANJENJE VODENOG OTISKA”. E2. 19. 1. 2019. Pristupljeno 21. 4. 2021.
- „Izračunajte svoj vodeni otisak”. 14. 5. 2020. Pristupljeno 21. 4. 2021.
- „Vodeni eksperimentarijum na Adi Ciganliji”. Ambasadori održivog razvoja i životne sredine. Pristupljeno 21. 4. 2021.