Danilo Galički

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Danilo Galički
Statua Danila Galičkog
Lični podaci
Puno imeRoman Romanovič
Datum rođenjaoko 1205.
Mesto rođenjaGalič,
Datum smrti1264.
Mesto smrtiHolm,
Porodica
SupružnikAnna Mstislavna of Novgorod, Wife of Daniel of Galicia
PotomstvoLav Galički
RoditeljiRoman Veliki
Eufrozina Anđel
DinastijaRjurikoviči
Knez Galicije-Volinije
Period1229−1253.
PrethodnikRoman Veliki
Nasledniknema, Danilo je poslednji nosio tu titulu
Kralj Galicije-Volinije
Period1253−1264.
Prethodniknema, Danilo je prvi nosio tu titulu
NaslednikLav Galički

Danilo Galički (ukr. Данило Романович Галицький; oko 1205 — 1264) je bio veliki knez Galicije-Volinije (1229—1253), a potom prvi kralj Galicije-Volinije (1253—1264) iz dinastije Rjurikoviča.

Za vreme njegove vladavine Galicija-Volinija dostiže vrhunac svoje slave. On je suzbio samovolju svojih velikana, koji su više puta i tokom mnogih godina upravljali zemljom i sputavali njenu moć, postao je pravi vladar, kakvi su se počeli javljati u Evropi baš u 13. veku. Bio je najmoćniji od svih ruskih kneževa. Za vreme njegove vladavine je Galicija-Volinija bila bogata zemlja, koja se uspešno borila sa susedima.

Danilo Galicijski ili Danilo Romanovič[1][2] (1201 – 1264) je kralj Rutenije, knez Galicije (Galič) (1205–1255), Pšemisla (1211) i Volodimira (1212–1231). Krunisao ga je papski nadbiskup u Dorohočinu 1253. godine za prvog kralja Rutenije (1253–1264).

Biografija[uredi | uredi izvor]

Godine 1205, posle smrti njegovog oca, kneza Romana II Mstislaviča, vladara Galicije-Volinije, galicijski bojari su oterali četvorogodišnjeg kneza Danila u progonstvo sa njegovom majkom kneginjom Eufrozinom Vizantijskom i bratom Vasilkom Romanovičem. Nakon što su bojari 1213. proglasili jednog od bojara za vladara, Poljaci i Mađari su upali u kneževinu, navodno da bi podržali pretenzije mladih kneževa Danila i Vasilka, i podelili je između sebe. On se 1219. odrekao svojih pretenzija na Galiciju u korist svog tasta Mstislava Smelog.[3]

Godine 1221. knez Danilo je ponovo uspostavio svoju vlast nad Volinijom, gde su bojari i stanovništvo ponovo potvrdili svoju vernost njegovoj dinastiji. Godine 1234. pobedio je Aleksandra Vsevolodoviča, zauzevši vojvodstvo Belz. Do 1238. pobedio je bivše vitezove Dobržinja kod Drohičina (Dorohočin) i povratio veći deo Galicije,[4] uključujući prestonicu Galič. Dok su Prusi bili pod pritiskom Tevtonskog reda, knez Danijel je pokušao da pokori srodni narod, Jatvinge.[5]

Mongolska invazija[uredi | uredi izvor]

Sledeće godine, Mongoli provaljuju u Rusiju, Mihail, veliki knez Kijevski, koji je bio oženjen Danilovom sestrom, brzo je napustio Kijev i potražio je pomoć od kneza Danila. Knez Danijel je poslao svog vojvodu Dmitra da brani grad. Međutim, posle duge opsade, njegove zidine su probijene i, uprkos žestokim borbama unutar grada, Kijev je pao 6. decembra 1240. godine i u velikoj meri je bio uništen. Godinu dana kasnije, Mongoli su prošli kroz Galiciju i Voliniju dok su išli u pohod protiv Poljaka i Mađara, uništavajući Galiciju u tom pohodu.[6]

Dana 17. avgusta 1245, knez Danijel je pobedio udružene snage kneza od Černigova, nezadovoljnih bojara i mađarskih i poljskih pristalica kod Jaroslava i konačno zauzeo ostatak Galicije, obnavljajući tako posed svog oca. Postavio je svog brata Vasilka za vladara Volinije i zadržao za sebe galicijsku titulu, iako je nastavio da vrši stvarnu vlast nad obe kneževine.[7]

Danijelova unutrašnja politika bila je fokusirana na stabilnost i ekonomski rast. Za vreme njegove vladavine, nemački, poljski i ruski trgovci i zanatlije pozvani su u Galiciju, a veliki broj Jermena i Jevreja se nastanio u gradovima i selima. Knez Danilo je osnovao gradove Lavov (1256) (nazvavši prvi po svom sinu) i Helm, i utvrdio mnoge druge. On je imenovao službenike za zaštitu seljaštva od aristokratske eksploatacije i formirao je seljačke jedinice teške pešadije.[8]

Teritorijalne granice Kraljevine Galicije-Volinije (1245-1349).


Ipak, Danijelovi uspesi i njegova neuspela odbrana Kijeva privukli su veću pažnju Mongola. Godine 1246. bio je pozvan u prestonicu Zlatne Horde u Saraj na reci Volgi i bio je primoran da prihvati mongolsku vrhovnu vlast. Prema ukrajinskom istoričaru Orestu Subtelnom, knezu Danijelu je mongolski kan Batu uručio šolju fermentisanog kobiljeg mleka i rekao da se navikne na to, jer „ti si sada jedan od naših“. Razmenili su taoce pri čemu je 100 porodica Keraita ponovo naseljeno u Karpatskoj Galiciji. Prema Džejmsu Čejmbersu[9], između kana Batua i kneza Danijela Galicijskog se odigrao sledeći dijalog: Kan Batu je na banketu pitao da li pije kumis kao Mongoli, a knez Danijel je odgovorio: „Do sada nisam, ali sada radim kako ti naređuješ. i pijem ga“. Na šta je kan Batu odgovorio: „Sada si jedan od naših“, a pošto je bio naviknut, naredio je da knezu Danilu daju pehar vina. To je bilo zbog Danielove ozloglašene ljubavi prema vinu.

Dok je formalno prihvatao Mongole kao gospodare i snabdevao ih vojnicima po potrebi, knez Danijel je u spoljnoj politici počeo da se povezuje sa protivnicima Zlatne Horde. Uspostavio je srdačne odnose sa vladarima Kraljevine Poljske i Kraljevine Ugarske i zatražio pomoć od pape Inoćentija IV u vidu krstaškog rata. U zamenu za papsku pomoć, knez Danilo je ponudio da svoju zemlju stavi pod crkvenu vlast Rima, što nikada nije ostvareno. Ohrabren mogućnošću da proširi svoju vlast, papa je ohrabrio Danilov otpor Mongolima i njegovu zapadnjačku orijentaciju, pa je 1253. posla papskog predstavnika sa kraljevskom krunom, papski legat je krunisao Danila za kralja u Dorohočinu na reci Bug. Knez Danilo je, međutim, želeo više od priznanja i ogorčeno je komentarisao da očekuje vojsku kada dobije krunu.[10] Sledeće godine, kralj Danilo je odbio mongolske napade koje je predvodio Ordin sin Kuremsa na Poniziju i Voliniju i poslao vojsku sa ciljem da zauzme Kijev. Uprkos početnim uspesima, 1259. godine, mongolske snage pod Burundajem i Nogaj-kanom ušle su u Galiciju i Voliniju i ponudile ultimatum: kralj Danijel treba da uništi svoja utvrđenja ili će Burundaj napasti gradove. Kralj Danilo je poslušao i srušio gradske zidine.[11]

Poslednjih godina svoje vladavine, kralj Danijel se bavio dinastičkom politikom, venčavši sina i ćerku za potomke Mindaugasa iz Velikog vojvodstva Litvanije i stekavši teritorijalne koncesije u Poljskoj od njega. Druga njegova ćerka, Ustinija, bila je udata za Vladimir-Suzdaljskog kneza Andreja Jaroslaviča. Takođe je ugovorio brak svog sina Romana sa Gertrudom, naslednicom Babenberga, ali nije uspeo u pokušaju da ga postavi na vojvodski presto Austrije.

Svojom smrću 1264. godine, kralj Danijel je obnovio i proširio teritorije koje je držao njegov otac, odbio ekspanzionističke pretnje Poljske i Mađarske, minimizovao uticaj Mongola na Zapadnu Ukrajinu i podigao ekonomske i društvene standarde svojih poseda. U Galiciji ga je nasledio sin Lav.

Počasti[uredi | uredi izvor]

Spomenik mu je podignut 1998. godine u Galiču.[12]

Dana 7. septembra 2011. godine, parlament Ukrajine (Vrhovna Rada) je doneo rezoluciju o „proslavljanju 810. godišnjice rođenja prvog rusinsko-ukrajinskog kralja Danila Galičkog“.[13]

Borba sa bojarima[uredi | uredi izvor]

Međutim u ovim plodnim krajevima, ranije nego drugde, bojari se učvršćuju na svojim posedima, obrazuju stalež veleposednika zemlje i podvrgavaju svome nadzoru veliki deo stanovništva, koje ih se boji. Oslanjajući se na taj svoj uticaj, oni teže da nadjačaju i kneževsku vlast; čak i onako moćni kneževi kao što su bili Danilo i njegov otac moraju uporno da suzbijaju njihove neobuzdane prohteve.

Taj sukob, koji podriva snagu kneževine, postaje utoliko opasniji što se bojari ne ustežu da pozovu u pomoć svoje susede Ugre i Poljake. Zbog toga se spoljne i unutrašnje borbe nerazmrsivo prepleću: neprijatelji mogu da se mešaju u poslove zemlje i da stvaraju saveznike među stanovnicima. U takvim prilikama nema političke stabilnosti. Za vreme Danila kneževina Galicija-Volinija se sve više naseljava, širi, obogaćuje i pobednički odbija napade Polovaca, Poljaka i Ugra; pa ipak se unutrašnji nemiri ne stišavaju i predstavljaju stalnu pretnju za blagostanje i bezbednost zemlje. Nijedna od tih protivničkih snaga ne može da savlada svoga suparnika: bojari ne uspevaju da nametnu svoju volju kneževima; a ovi, opet, iako uspevaju da uguše pobunu bojara i da ih svirepo kazne, ipak su nemoćni da unište njihovu socijalnu moć, koja je osnovica njihovih političkih stremljenja. Ovakva nestabilna ravnoteža u unutrašnjoj politici kneževine Galicije-Volinije olakšaće umnogome rad njenih neprijatelja i izazvaće teške međunarodne posledice.[traži se izvor]

Kraljevska titula[uredi | uredi izvor]

Kad je Danilova kneževina, kao i ostala Rusija, potpala pod tatarsku vlast, on je razvio široku međunarodnu delatnost da stvori veliki evropski savez protiv Tatara. S tom namerom on je stupio u tesnu vezu i sa papom, koji mu je dao kraljevski naslov; Danilo se, posle toga, godine 1253. krunisao za kralja u gradu Dorogičinu. Ali savez sa papom nije doveo do krstaškog rata u koji bi Evropa, na papski poziv, pritekla u pomoć Danilu; zato je Danilo pred kraj svoje vladavine i prekinuo veze sa papom. Inače, njegova država je nekoliko puta nastradala od Tatara, a i on sam morao je da ide na poklonjenje kanu. Iako odlično dočekan u Hordi, on je ipak teško osećao svoj položaj kanova vazala, kao što se vidi iz zabeleške letopisca o njegovoj poseti kod kana:

Veliko je zlo počast od Tatara!

Porodica[uredi | uredi izvor]

Supruge[uredi | uredi izvor]

Sestre[uredi | uredi izvor]

Sinovi[uredi | uredi izvor]

  • Iraklij Danilovič (*oko 1223 – † do 1240)
  • Lav I Galicijski (*oko 1228 – † oko 1301), knez Belza 1245–1264, knez Pšemisla 1264–1269, knez Galički 1269–1301, knez Galičko-Volinski 1293–1301; premestio je prestonicu iz Galiča u novoosnovani grad Lavov (Lvov, Lemberg), o. 1257. Konstanca, ćerka kralja Bele IV od Ugarske.
  • Roman Danilovič (*oko 1230 – † oko 1261), knez Crnorutenije (Navahradak) 1255? – 1260?, i Slonim
  • Mstislav Danilovič († posle 1300), knez Lucka 1265–1289, knez Volinije 1289 – posle. 1300
  • Svarn (Shvarno, Švarnas, Jovan; † 1269, sah. Chełm), veliki vojvoda Litvanije 1264–1267 (1268–1269?), knez od Helma 1264–1269.

Ćerke[uredi | uredi izvor]

  • Perejaslava († 12. april 1283), u. 1248 Princ Semovit I od Mazovije
  • Ustinija, u. 1250/1251 Vladimir-Suzdaljski knez Andrej II
  • Sofija Danijelovna, u. 1259 Grof Hajnrih V fon Švarcburg-Blankenburg: bili su roditelji Ute fon Švarcburg-Blankenburg, koja je bila istoimeni predak kuće Rojs.

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Mistislav I Veliki
 
 
 
 
 
 
 
8. Izjaslav II Kijevski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Kristina Ingesdoter Švedska
 
 
 
 
 
 
 
4. Mstislav II od Kijeva
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Conrad III of Germany
 
 
 
 
 
 
 
9. Agnes von Stauffen
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Gertrude of Comburg
 
 
 
 
 
 
 
2. Roman Veliki
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Vladislav I Herman
 
 
 
 
 
 
 
10. Boleslav III Pjast
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Judita od Češke
 
 
 
 
 
 
 
5. Agnes od Poljske
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Hajnrih, grof od Berga
 
 
 
 
 
 
 
11. Salomeja od Berga
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Adelaide of Mochental
 
 
 
 
 
 
 
1. Danilo Galički
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Konstantin Anđeo
 
 
 
 
 
 
 
12. Andronik Duka Anđeo
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Teodora Komnina Anđelina
 
 
 
 
 
 
 
6. Isak II Anđeo
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
13. Euphrosyne Kastamonitissa
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Eufrozina Anđel
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Herina of Palaiologos
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Katchanovski et al. 2013, p. 197.
  2. ^ Magocsi 2010, str. 124–126
  3. ^ „Daniel Romanovich | Prince of Ruthenia, Grand Prince of Kiev | Britannica". www.britannica.com. Retrieved 2023-12-28”. 
  4. ^ „Britannica, The Editors of Encyclopaedia. "Daniel Romanovich". Encyclopedia Britannica”. 
  5. ^ „Synytsia, Yevhen. "YATVYAGI". The encyclopedia of the history of Ukraine.”. 
  6. ^ „Alexander, Maiorov (March 2015). "The Mongol conquest of Volhynia and Galicia: Controversial and unresolved issues". Research Gate.”. 
  7. ^ „Kotliar, Mykola. "Daniel of Galicia". The encyclopedia of the history of Ukraine.”. 
  8. ^ „Daniel rhe Galicia". The magical city of Zviagel.”. 
  9. ^ Chambers, James. The Devil´s Horsemen. The Mongol Invasion of Europe. New York 1979. page 120
  10. ^ John Joseph Saunders. (2001). The history of the Mongol conquests. Philadelphia: University of Pennsylvania Press, p. 101
  11. ^ „Kotliar, Mykola. "Daniel of Galicia". The encyclopedia of the history of Ukraine.”. 
  12. ^ „Pam'яtnik korolю Danilu Galicьkomu — Galič - Galicьka mіsьka rada". www.galych-rada.gov.ua. Archived from the original on 4 November 2014. Retrieved 11 January 2022.”. Arhivirano iz originala 04. 11. 2014. g. Pristupljeno 17. 01. 2024. 
  13. ^ „Law of Ukraine. Official document.”. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Subtelny, Orest (1988). Ukraine: A History. Toronto: University of Toronto Press. ISBN 0-8020-5808-6.
  • Katchanovski, Ivan; Kohut, Zenon E.; Nesebio, Bohdan Y.; Yurkevich, Myroslav (2013). Historical Dictionary of Ukraine. Lanham, Maryland; Toronto; Plymouth: Scarecrow Press. p. 992. ISBN 9780810878471. Retrieved 22 January 2023.
  • Magocsi, Paul Robert (2010). A History of Ukraine: The Land and Its Peoples. Toronto: University of Toronto Press. p. 894. ISBN 9781442610217. Retrieved 22 January 2023.
  • Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga. 
  • Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Danilo Galički na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Данило_Галички&oldid=27672535”