Dvanaestopalačno crevo

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Položaj duodenuma u digestivnom traktu

Dvanaestopalačno crevo (lat. Duodenum) je cevast organ digestivnog trakta koji spaja pilorični deo želuca sa početkom jejunalnog dela tankog creva. Duodenum je početni, najkraći i najširi deo tankog creva u kome se obavlja najveći deo hemijske digestije unete hrane. Latinski naziv duodenum potiče od duodenum digitorum (dvanaest palaca) što odgovara njegovoj dužini.[1][2]

Anatomija[uredi]

Duodenum ima oblik latiničnog slova C, i anatomski je podeljen na četiri dela.

Duodenum sa pankreasom

Prvi deo, tzv. gornji deo (lat. pars superior) se nastavlja na pilorični deo želuca, relativno kratko se pruža lateralno, superiorno i posteriorno oko 5 cm pre pravljenja oštre krivine inferiorno (gornja fleksura), gde prelazi u drugi, nishodni deo duodenuma (lat. pars descendens). Nishodni deo duodenuma se nadalje pruža inferiorno do nivoa trećeg lumbarnog pršljena, kada pravi oštar zaokret medijalno i prelazi u donji deo duodenuma. U descendentni deo duodenuma se ulivaju egzokrini produkti jetre i pankreasa (u vidu žuči i digestivnih enzima pankresa). Glavni pankreasni kanal (lat. ductus pancreaticus) se spaja sa žučovododom (lat. ductus choledochus) gradeći ampularno proširenje (lat. ampula hepatopancreatica) koje se u duodenum otvara preko papile (lat. papilla duodeni major) koja je snabdevena sopstvenim sfinkterom koji onemogućava izlučivanje digestivnih sokova van perioda varenja. Osim ovoga, u duodenum se otvara i pomoćni pankreasni kanal (lat. ductus pancreaticus accesorius).

Duodenum se zatim nastavlja u svoj treći deo, tzv. donji deo (lat. pars inferior) koji se transverzalno pruža u levo, prelazeći u poslednji, četvrti deo duodenuma, tzv. ushodni deo (lat. pars ascendens). Ushodni deo se pruža superiorno ka donjem delu pankreasa, gde pravi lučnu krivinu - duodenojejunalnu fleksuru (lat. flexura duodenojejunalis) kojom se uliva u početni deo jejunuma. Ova fleksura je obavijena peritonealnim naborima snabdevenim mišićima.

Histologija[uredi]

Mikroskopski šematski prikaz tkiva zida duodenuma

Histološki gledano, duodenum deli sve opšte odlike sa ostatkom digestivnih cevi.[3] Tunika mukoza ima brojne enterocite, dok se glavna histološka razlika ogleda u prisustvu Brunerovih žlezdi (lat. glandulae duodenales s. Brunerii) u tunici submukozi. Brunerove žlezde su razgranate, kockastog epitela, sa izvodnim kanalima u dnu Liberkinovih kripti. Sekret ovih žlezda je baznog karaktera i ima dvojaku ulogu: primarnu, da neutrališe kiselost sadržaja koji dospeva iz želuca, i sekundarnu, da zahvaljujući prisustvu lizozima i imunoglobulina, učestvuje u odbrani digestivnog trakta od mikroorganizama. Prisustvo sekreta Brunerovih žlezdi je od vitalnog značaja, jer enzimi pankreasa ne mogu da deluju u kiseloj sredini.

Izvori[uredi]

  1. ^ Гордана Теофиловски-Парапид, Александар Маликовић (2007). Анатомија човека: за студенте Фармацеутског факултета. Београд. ISBN 978-86-907009-1-2. 
  2. ^ Susan Standring, ed. (2009) [1858]. Gray's anatomy: The Anatomical Basis of Clinical Practice, Expert Consult. illustrated by Richard E. M. Moore (40 ed.). Churchill Livingstone. ISBN 978-0-443-06684-9. 
  3. ^ Душан Трпинац, Мирјана Обрадовић (2005). Репеторијум хистологије и ембриологије. Београд: Медицински факултет Универзитета у Београду. ISBN 86-7117-146-9. 

Literatura[uredi]

  • Душан Трпинац, Мирјана Обрадовић (2005). Репеторијум хистологије и ембриологије. Београд: Медицински факултет Универзитета у Београду. ISBN 86-7117-146-9. 
  • Гордана Теофиловски-Парапид, Александар Маликовић (2007). Анатомија човека: за студенте Фармацеутског факултета. Београд. ISBN 978-86-907009-1-2. 


Anatomija čovjeka

Anatomija i geometrijske proporcije (Albrecht Dürer)