Elekova vila
| Elekova vila | |
|---|---|
 Elekova vila | |
| Opšte informacije | |
| Mesto | Zrenjanin |
| Opština | Zrenjanin |
| Država |  Srbija |
| Vreme nastanka | 1911. |
| Tip kulturnog dobra | Spomenik kulture |
| Nadležna ustanova za zaštitu | Zavod za zaštitu spomenika kulture |
| www | |
Elekova vila, kako je vremenom zapamćena po njenom dugogodišnjem stanaru, direktoru Fabrike šećera, Viktoru Eleku, deo je industrijskog kompleksa Šećerane i nesumnjivo predstavlja vredan objekat graditeljske baštine Zrenjanina. Vila je jedan od najreprezentativnijih primera ove vrste arhitekture u gradu, kako po svojim istorijsko-arhitektonskim odlikama tako i po istorijskim vrednostima jer svedoči o načinu na koji su živeli imućni Bečkerečani u prvoj polovini prošlog veka. Projektant je praški arhitekta i preduzimač Viktor Beneš.
Arhitektura[uredi | uredi izvor]
Vila je izgrađena 1911. godine u stilu secesije bez pravih analogija u okviru sačuvanog arhitektonskog fonda grada i njegove okoline. Utisak razigranosti pojačan je, za ovo područje nekarakterističnim, rešenjem krovnih masa koje koje su blago povijene na krajevima (asocirajući na krovne pokrivače kineskih pagoda). Na fasadama je veliki broj prozorskih otvora različitih dimenzija, završenih arhitravno ili polukružno.
Iako se izvesnim fasadnim ukrasima uklapa u milje industrijske arhitekture u čijem je sklopu nastala, prave arhitektonske analogije Elekove vile treba tražiti u objektima iz istog perioda koji su nastajali na području Češke. Gipke zidne površine i brojni otvori velikih dimenzija jesu odlika vremena u kom je nastala, ali govore i o načinu razmišljanja arhitekte koji je ovim elementima osigurao da se građevina saobrazi sa okolinom, u ovom slučaju prostranim parkom. Pokrenute i razigrane krovne površine omogućavaju igru svetla i senki. Celokupan utisak koji odaje objekat zajedno sa obradom detalja (upečatljiv motiv srca na zabatu) u potpunosti odražava vreme u kom je nastala nedvosmisleno ukazujući na secesiju kao stilsko uporište sa elementima industrijske arhitekture toga doba. Ovaj zahtev je bio svakako opravdan pošto je reč o vili u okviru industrijskog kompleksa.
Unutrašnjost[uredi | uredi izvor]
Unutrašnjost vile takođe je brižljivo planirana i izvedena. Pri projektovanju enterijera se vodilo računa kako o intimnim odajama namenjenim stanovanju, tako i reprezentativnim sedištima društvenog života. Upotreba drveta je i ovde obezbedila osećaj topline, a izuzetni vitraži Ivana Marinkovića iz Zagreba (autor je svoje ime i poreklo zabeležio na jednom od njih) obezbedili su dodatno dostojanstvo prostoru. Ivan Marinković je staklorezački zanat izučio u Budimpešti, a učenje nastavio u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj. U Zagrebu je 1909. godine otvorio atelje – radionicu za izradu oslikanih stakala i umetničkog mozaika koja je postojala do 1962. godine. Ova radionica je vitražima opremila mnoge reprezentativne objekte kao što su Sveučilišna biblioteka i dvorana Sabora Hrvatske u Zagrebu, prozori zgrade Skupštine Jugoslavije u Beogradu, te niz stambenih zgrada i crkava u Zagrebu i drugim gradovima.
Tokom 2007. godine izvedeni su radovi na sanaciji i restauraciji Elekove vile prema uslovima Zavoda za zaštitu spomenika kulture Zrenjanin, a 2013. postavljen je novi biber crep[1].
