Epidemija velikih boginja u Jugoslaviji 1972.

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Epidemija velikih boginja u Jugoslaviji, mart—april 1972.
Epidemija velikih boginja u Jugoslaviji 1972. na mapi Jugoslavije
Đakovica
Đakovica
Prizren
Prizren
Novi Pazar
Novi Pazar
Čačak
Čačak
Beograd
Beograd
Mesta u SFRJ koje je zahvatila epidemija Variole vere
BolestVelike boginje
MestoDanjane, kod Orahovca
Prvi slučaj15. mart 1972.
PorekloSaudijska Arabija, Iran, Sirija
Potvrđeni slučajevi184[1]
Smrti
40[1]
Teritorije
SR Srbija i SAP Kosovo

Epidemija velikih boginja u Jugoslaviji 1972. bila je poslednja epidemija velikih boginja (lat. Variola vera) u Evropi, koja je trajala tokom marta i aprila. Epidemija je započela u selu Danjane, kod Đakovice u SAP Kosovu, a prema zvaničnoj verziji doneo je Ibrahim Hoti po povratku sa hadžiluka u Meku. Bolest se ubrzo proširila na druge delove SR SrbijeNovi Pazar, Čačak i Beograd, a zaraženih je bilo i u mestu Plav u SR Crnoj Gori.

Prve sumnje na variolu veru, javile su se 14. marta, nakon pregleda obolelih koji su se javili bolnicama u Prizrenu i Đakovici. Nakon potvrde bolesti otpočelo se sa vakcinacijom zdravstvenih radnika i stanovništva u ugroženim područjima, a masovna vakcinacija se kasnije proširila na celu Jugoslaviju, tokom koje je vakcinisano 18 miliona ljudi. Posle oboljenja jednog radnika iz Novog Pazara, 22. marta utvrđeno je da je njegov preminuli brat učitelj Latif Mumdžić (1943—1972) bio prva žrtva varile i da je bolest preneo u bolnice u Čačku i Beogradu, nakon čega je u njima proglašen karantin. Pored bolničkih, bili su formirani i vanbolnički karantini, u kojima su boravila lica koja su bila u kontaktu sa zaraženima.

Tokom borbe sa variolom, epidemiološke službe i zdravstveni radnici iskazali su velike napore i požrtvovanje, sprečivši epidemiju širih razmera, zbog čega su 21. aprila dobili priznanje Svetske zdravstvene organizacije, koja je u Jugoslaviju uputila dr Rajnharda Lindera, poznatog epidemiologa iz Austrije.

U toku epidemije obolelo je 184 ljudi — 123 u SAP Kosovo i 32 u Beogradu, a preminulo je ukupno njih 40 (smrtnost 21,7%).[1][a] Među obolelima, nalazilo se i šestoro zdravstvenih radnika — tri lekara i tri medicinske sestre, od kojih su dve preminule — Dušica Spasić (1951—1972), medicinska sestra iz Beograda i Milka Đurašić (1947—1972), medicinska sestra iz Čačka. Epidemija je zvanično bila objavljena tek 25. marta i trajala je do 23. maja, a karantini su ukidani postepeno od 12. aprila do 19. maja.

Po motivima ovog događaja, ali sa dosta umetničke slobode, reditelj Goran Marković je 1982. godine snimio film Variola vera.

Odlazak na hadžiluk[uredi | uredi izvor]

Usled ekspanzije variole na Bliskom i Srednjem istoku, Svetska zdravstvena organizacija je u januaru 1970. izdala upozorenje svim prevoznicima u državama sa muslimanskim stanovništvom da pooštre uslove pod kojim bi se hadžije transportovale na svoja odredišta. Ovo upozorenje ponovljeno je u januaru 1971. i 1972. godine, a u skladu sa njim Savezni sekretarijat za rad i socijalnu politiku SFRJ uveo je sledeće mere — vakcinisanje putnika, upoznavanje službenih lica sa spiskovima putnika, nadzor putnika nakon povratka i dr. Prednost pri putovanju do svetih mesta data je avionskom saobraćaju, a prevoz autobusima bio je znatno redukovan. Svi putnici morali su pored pasoša i vize imati i potvrdu o obaveznom vakcinisanju protiv velikih boginja tzv. „žuta knjižica”, u kojoj se nalazio datum vakcinisanja i datum kontrole.[1][3]

Ibrahim Hoti (1937), trgovac brašnom i žitom iz sela Danjane, kod Orahovca, planirao je da ide na hadžiluk u Meku, pa je 20. decembra 1971. otišao u Skoplje, kako bi primio obaveznu vakcinu, iako je u mladosti bio primovakcinisan. Tokom čekanja na vakcinaciju u Infektivnoj klinici u Skoplju, Hoti je od jednog čoveka dobio informaciju da nakon vakcine može dobiti reakciju u vidu osipa po licu ili telu. Kako bi izbegao neželjene rekacije, on je nakon vakcinacije mesto uboda prebrisao medicinskim alkoholom i na taj način poništio dejstvo vakcine. Ipak, sertifikat o vakcinaciji dobio je bez kontrole njene uspešnosti.[1][3]

Zajedno sa još 24 putnika, Hoti je polovinom januara 1972. otišao na hadžiluk autobusom autoprevoznika Transkop iz Bitolja, a pored uobičajnih svetih mesta u Saudijskoj Arbiji (Meka i Medina), obišli su i neka od svetih mesta u Iraku i Siriji. Autobus sa hodočasnicima se u Jugoslaviju vratio 15. februara, a Hoti je istog dana stigao u svoje selo Danjane. Ovde su ga dočekali članovi porodice, kao i rođaci, prijatelji i komšije kako bi mu čestitale hadžiluk. Narednih dana, on je obilazio i primao prijatelje, rodbinu i druge radoznalce, koji su slušali njegove priče o hadžiluku, kao i mestima koje je obišao.[1][4]

Početak epidemije[uredi | uredi izvor]

Nedelju dana nakon povratka, Ibrahim Hoti je 21. februara otišao na pijacu u Đakovicu, gde se susreo i pozdravio sa učiteljem Latifom Mumdžićem. Istog dana po povratku iz Đakovice, Hoti je dobio groznicu, a prema kasnijim izjavama svedoka već tada je imao gnojnice po licu. Dvanaest dana posle susreta sa Hotijem u Đakovici, Mumdžić je osetio mučninu i bolove u leđima i stomaku. Nekoliko puta je povratio, a potom su usledile visoka temperatura i glavobolja. Sutradan je otišao u Novi Pazar, kako bi zatražio medicinsku pomoć. Pošto mu prvobitna terapija nije pomogla, otišao je kod drugog lekara, koji mu je zbog zapaljenja ždrela prepisao penicilin. Kako bi mogao da prima novu terapiju, Latif je ostao u Novom Pazaru, kod starijeg brata Nadžiba. Nakon što mu se pojavio osip na koži, Latif je sa bratom otišao u dom zdravlja, odakle su ga zbog sumnje na alergijsku reakciju na penicilin uputili u bolnicu u Čačku.[1][4]

Zaraženi variolom na Kosovu 1972.

Dana 8. marta 1972. Latif Mumdžić smešten je na Odeljenje za kožno-venerične bolesti Opšte bolnice u Čačku, gde su ga primile dr Dobrila Mićović i medicinska sestra Milka Đurašić. Kako je njegovo stanje bilo sve teže, bio je najpre prebačen na Traumatološko odeljenje, a potom je ujutro 9. marta prebačen sanitetskim kolima u Beograd, gde je primljen u Dermatovenerološku kliniku. Kako su se tog dana na klinici održavale vežbe sa studentima četvrte godine medicine, direktor klinike odlučio je da studentima pokaže bolesnika kao „izuzetno težak slučaj penicilinske alergije”. Usled daljih komplikacija, među kojima je bilo povraćanje sveže krvi i krvarenje iz čmara, Mumdžić je bio prebačen na Odeljenje za hitnu hirurgiju i traumatologiju Prve hirurške klinike u Ulici generala Ždanov, gde su ga primili dr Jugoslav Pantić i medicinska sestra Dušica Spasić. Nakon pregleda u prijemnoj ambulanti, pacijent je smešten u šok sobu, gde je ležalo još 11 bolesnika. Nakon relativno mirno provedene noći, Latif Mumdžić (1943—1972) preminuo je sledeće noći na svoj rođendan 10. marta u 21:15 časova, prethodno istrpevši paklene muke. Latifova rodbina je sutradan, odbivši obdukciju, preuzela njegovo telo, nakon čega je po muslimanskim običajima sahranjeno na gradskom mezarju Gazilar u Novom Pazaru.[1][5]

Nekoliko dana kasnije, Latifov brat Nedžib Džibo Mumdžić, komercijalista Tekstilnog kombinata „Raška”, dobio je visoku temperaturu. Ljut na lekare, zbog smrti brata, lekarsku pomoć zatražio je tek 19. marta u zdravstvenoj stanici fabrike u kojoj je radio. Dežurni lekar dr Šefkija Spahović iz Sjenice, odmah je posumnjao na variolu, jer je tog jutra u listu „Politika” čitao o pojavi par slučajeva u SAP Kosovo. Nakon provere, Spahović je bio uveren da je u pitanju variola, pa je naredio da se Mumdžić odmah izoluje.[1][5]

Epidemija[uredi | uredi izvor]

U međuvremenu, od bolesti Latifa Mumdžića do bolesti njegovog brata Nedžiba, bolnicama u Đakovici i Prizrenu, javilo se osmoro pacijenata za koje se sumnjalo da su zaraženi variolom. Među njima su bili šestogodišnja Sadeta, sestričina Ibrahima Hotija i jedan bračni par iz sela Danjana. Lekari Infektivnog odeljenja bolnice u Prištini i članovi Pokrajinskog zavoda za zdravstvenu zaštitu SAP Kosovo – dr Svetislav Zonjić i dr Komnen Tmušić prvi su 14. marta 1972. ustanovili da je reč o varioli veri. Oni su telefonskim putem obavestili nadležne zdravstvene vlasti u Beogradu, a u toku noći su na Kosovo i Metohiju otputovali infektolozi — prof. dr Miomir Kecmanović i prof. dr Vojislav Šuvaković, profesori Medicinskog fakulteta u Beograda i dr Marko Borđoški i dr Radoslav Bošković, sa Instituta „Torlak”. Profesori Kecmanović i Šuvaković, susretali su se sa variolom u Indiji, gde su preko Svetske zdravstvene organizacije učestvovali u iskorenjivanju ove bolesti. Nakon uzimanja uzoraka od osam bolesnika iz Prizrena i Đakovice, sutradan 15. marta je analizama na Institutu za imunologiju i virusologiju „Torlak” u Beogradu potvrđena pojava variole vere, nakon čega je proglašen karantin u bolnicama u kojima su se nalazili zaraženi.[1][5][6]

Terenski lekari proveravaju reakciju stanovništva SAP Kosovo na imunizaciju


Dva dana nakon registrovanja variole, odlukom Izvršnog veća Skupštine SAP Kosovo 17. marta stvoren je Pokrajinski štab za borbu protiv velikih boginja. Istog dana bila je završena vakcinacija medicinskog osoblja, a otpočela vakcinacija stanovništva u opštinama Orahovac, Prizren i Đakovica. Pored karantina u bolnicama u Prizrenu i Đakovici, bio je formiran karantinu u selu Danjanu, a organi Sekreterijata unutrašnjih poslova (SUP) istraživali su ko je sve bio u kontaktu sa zaraženima. U Beogradu je takođe bila završena vakcinacija sanitetskog osoblja, a vakcinacija stanovništva počela je vakcinacijom radnika u ugostiteljstvu, saobraćaju, miliciji i dr. U listu „Politika” su 18. marta objavljene prve vesti o varioli i otkrivenih 8 slučajeva — 6 iz sela Danjane, 1 iz sela Ratkovac i 1 iz Đakovice. Istog dana u „Politici” je izašao dodatak u kome se govorilo o poreklu velikih boginja, simptomima, razvoju bolesti, komplikacijama i metodama izlečenja, koje je napisao prof. dr Mihailo Nikolić, direktor Klinike za infektivne bolesti u Beogradu.[1][7][8][9]

Direktor Zdravstvenog centra u Novom Pazaru, dr Vlastimir Ilić je 20. marta obavestio republičkog sanitarnog inspektora da se na Internom odeljenju bolnice nalazi pacijent Nedžib Mumdžić za koga se sumnja da je zaražen variolom. Nakon obaveštenja republičkog sekretara za zdravlje i socijalnu politiku SR Srbije dr Đorđa Jakovljevića, dvojica epidemiologa instituta „Torlak” su 21. marta otišla u Novi Pazar i uzela uzorak sa pacijenta. Iako u dosta teškom opštem stanju, bolesnik je bio svestan i orijentisan, pa su lekari iz razgovora sa njim saznali da je njegov nedavno preminuli brat Latif nekoliko puta odlazio u Đakovicu, oko 20. februara, kada je u njoj bilo bolesnika od variole. Odmah po dolasku u Beograd, na „Torlaku” je potvrđeno da se u uzetim uzorcima nalazi variola, čime je potvrđena pretpostavka da se virus iz Đakovica i Novog Pazara proširio na Čačak i Beograd. Odmah po dobijanju vesti sa „Torlaka”, formirani su karantini u Dermato-venerološkoj klinici i Traumatološkom odeljenju Prve hirurške klinike u Beogradu, na kojima je boravio zaraženi Latif Mumdžić. Istog dana bio je formiran karantin na Infektivnoj klinici u Beogradu, gde su primani sumnjivi slučajevi, koji su nakon postavljene dijagnoze prevoženi u karantinske objekte na Avali — najpre u planinarski doma „Čarapićev brest”, a potom u motel „Hiljadu ruža”.[1][10][11]

Stavljanje Prve hirurške klinike, sa 125 bolesnika i 89 članova kolektiva, u karantin bio je ozbiljan zadatak jer je od smrti Latifa Mumdžića iz ove bolnice bilo otpušteno dosta pacijenata. Situacija na Dermato-venerološkoj klinici je bila dosta lakša, jer se sa ove klinike bilo otpušteno svega troje pacijenata. Broj inficiranih lica na Prvoj hirurškoj klinici iznosio je 19 osoba — 14 pacijenata i pet zdravstvenih radnika, od kojih je umrlo njih petoro. Dvoje od petoro umrlih nikada nisu uspešno vakcinisani, dok je kod troje preminulih variola samo ubrzala smrt od osnovne bolesti. Među preminulima, na Infekrivnoj klinici bila je medicinska sestra Dušica Spasić (1949—1972), koja je preminula 24. marta.[1][10][12]

Plakat sa upozorenjem o Varioli veri Pokrajinskog štaba SAP Kosova na albanskom, srpskom i turskom jeziku

Karantini[uredi | uredi izvor]

Statistika obolelih i umrlih tokom epidemije[uredi | uredi izvor]

Pregled obolelih i umrlih tokom epidemije velikih boginja u Jugoslaviji
region/mesto Kosovo i Metohija Beograd Čačak Novi Pazar Ostalo Ukupno
dan oboleli umrli oboleli umrli oboleli umrli oboleli umrli oboleli umrli oboleli umrli smrtnost
27.03.1972.[13] 44 3 23 3 7 1 1 0 75 7 9,3%
29.03.1972.[14] 77 8 29 5 9 1 1 1 2 0 118 15 12,7%
1.04.1972.[15] 94 13 31 6 10 1 2 1 4 0 141 21 14,8%
6.04.1972.[16] 108 19 32 6 8 1 2 1 5 1 155 28 18%
ukupan broj tokom epidemije[1] 123 26 32 7 8 1 ? 5 ? 1 184 40 21,7%

Hronologija događaja[uredi | uredi izvor]

Hronološki pregled važnijih događaja vezanih za epidemiju velikih boginja u SFRJ 1972. godine:

  • 8. mart — Latif Mumdžić, učitelj iz sela Dobri Dub, kod Tutina, koji je 21. februara imao susret sa Hotijem na pijaci u Đakovici, nakon zdravstvenih problema sa osipom po koži i bolovima u leđima, primljen u Opštu bolnicu u Čačku, zbog sumnje na alergijsku reakciju na penicilin.
  • 10. mart — Na Prvoj hirurškoj klinici u Beogradu, na koju je primljen 9. marta, umire Latif Mumdžić (1943—1972) prva žrtva variole u Jugoslaviji.
  • 14. mart — Lekari Infektivnog odeljenja bolnice u Prištini, nakon pregleda uzoraka uzetih sa pacijenata iz Đakovice i Prizrena, ustanovili da su oboleli od variole vere. Ovi nalazi su sutradan potvrđeni analizom na Institutu „Torlak” u Beogradu.
  • 17. mart — Odlukom Izvršnog veća SAP Kosova formiran Pokrajinski štab za borbu protiv velikih boginja, nakon čega je otpočela masovna vakcinacija stanovništva u opštinama Orahovac, Prizren i Đakovica, u kojima je 21. marta proglašeno vanredno stanje.
  • 18. mart — Otpočela vakcinacija zaposlenih u zdravstvu, miliciji, saobraćaju, ugostiteljstvu i drugim ugroženim delatnostima, dok je 22. marta otpočela vakcinacija celokupnog stanovništva tokom koje je vakcinisano preko 18 miliona građana.
  • 22. mart — Nakon pregleda uzoraka uzetih sa Nedžiba Mumdžića, brata Latifa Mumdžića i utvrđivanja da je oboleo od variole vere, proglašena je epidemija. Istog dana formirani su karantini u Dermato-venerološkoj klinici, Infektivnoj klinici i Traumatološkom odeljenju Prve hirurške klinike u Beogradu, kao i karantin u planinarskom domu „Čarapićev brest” na Avali.
  • 24. mart — U Beogradu preminula medicinska sestra Dušica Spasić (1951—1972), koja je zaraženog Latufa negovala u bolnici u Beogradu, a sutradan je preminula medicinska sestra Milka Đurašić (1947—1972), koja je Latifa negovala u bolnici u Čačku. Dušica i Milka bile su jedine žrtve iz redova medicinskog osoblja, a pored njih obolela su i tri lekara i jedna medicinska sestra.[12]
  • 25. mart — Preko sredstava informisanja javnosti saopšteno da je u SFRJ proglašena epidemija variole vere. Istovremeno je objavljen poziv svim građanima, koji su između 8. i 22. marta boravili na ugroženim mestima — bolnica u Čačku i bolnice u Beogradu, da se jave na proveru epidemiološkoj službi. Zbog velikog broja prijavljenih građana, u narednim danima je u Beogradu, bilo formirano još nekoliko vanbolničkih karantina u koje su smeštana lica koja su bila u kontaktu sa zaraženima.
  • 2. april — Otpočeo otpust prvih lica iz vanbolničkih karantina.
  • 21. april — Svetska zdravstvena organizacija odala priznanje jugoslovenskim lekarima i saopštila da je epidemija na izdisaju.
  • 19. maj — Poslednji izlečeni pacijent napustio bolnicu u Đakovici.
  • 23. maj — Savezni zavod za zdravstvenu zaštitu SFRJ objavio kraj epidemije variole vere.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Prem zvaničnim statističkim podacima iznetim na simpozijumu u Primoštenu, od epidemije je u SFRJ obolelo 175, a umrlo 35 osoba (smrtnost 20%). U ovaj broj nije uračunato nekoliko obolelih na kraju epidemije u Novom Pazaru. Takođe, pretpostavlja se da je bilo i 10 do 15 slučajeva oboljenja sa atipičnom kliničkom slikom, koji nisu evidentirani od strane zdravstvene službe.[2]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj „Upozorenje na koje niko nije obratio pažnju”. www.vreme.com. 15. 3. 2012. 
  2. ^ „Smrtnost je bila dvadeset odsto”. www.novosti.rs. 19. 2. 2017. 
  3. ^ a b Vučković 2018, str. 12.
  4. ^ a b Vučković 2018, str. 13.
  5. ^ a b v Vučković 2018, str. 14.
  6. ^ „Uzbuna o epidemiji nije bila lažna”. www.novosti.rs. 9. 2. 2017. 
  7. ^ Vučković 2018, str. 15.
  8. ^ „Crni kos najavljuje tragediju”. www.novosti.rs. 10. 2. 2017. 
  9. ^ „TV informacija o varioli”. www.rts.rs. 14. 11. 2012. 
  10. ^ a b Vučković 2018, str. 16.
  11. ^ „Strah od zaraze širi se Beogradom”. www.novosti.rs. 11. 2. 2017. 
  12. ^ a b „Slobodan se seća sestre preminule pre tačno 48 godina”. www.novosti.rs. 9. 3. 2020. 
  13. ^ Vučković 2018, str. 19.
  14. ^ Vučković 2018, str. 20.
  15. ^ Vučković 2018, str. 25.
  16. ^ Vučković 2018, str. 30.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]