Пређи на садржај

Горан Марковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Горан Марковић
Горан Марковић, уље на платну; рад Бранислава Михајловића
Лични подаци
Датум рођења(1946-08-24)24. август 1946.(79 год.)
Место рођењаБеоград, ФНРЈ
ДржављанствоРепублика Србија
СупружнициЉиљана Марковић
РодитељиРаде Марковић
Оливера Марковић
Веза до IMDb-а

Горан Марковић (Београд, 24. август 1946) српски је режисер, сценариста, књижевник и универзитетски професор у пензији.[1]

Режирао је око педесет документарних и 13 наративних филмова, као и три позоришна комада. Написао је и пет књига.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је у Београду. Оба његова родитеља, Раде Марковић и Оливера Марковић, су били познати српски глумци. Завршио је Пету београдску гимназију, a потом ФАМУ у Прагу.[2]

Он и Срђан Карановић били су први југословенски студенти режије на прашкој ФАМУ[3]. Након њих стигли су Лордан Зафрановић, Рајко Грлић и Горан Паскаљевић.

Предавао је режију на Факултету драмских уметности у Београду, члан је Европске академије за филмску уметност у Бриселу. Био је колумниста дневних новина Политика где је махом писао о темама из културе.[4]

Марковић је добитник више од 30 југословенских, српских и међународних филмских и позоришних награда, од којих су најзначајније две награде Пулског фестивалаЗлатна арена“, награда за најбољу режију на Филмском фестивалу у Сан Себастијану за филм Тито и ја, као и Велику награду Америке на Светском филмском фестивалу у Монтреалу за филм Кордон[5] и Стеријина награда за најбољи савремени драмски текст за позоришну представу "Турнеја". Филмска верзија Турнеја освојила је и "Најбољи филм" и "Најбољи сценарио" на Фестивалу европског филма у Кијеву 2009. као и награду за најбољу режију и Фипресци на Светском филмском фестивалу у Монтреалу.

Доследан противник власти Слободана Милошевића, Марковић је свој политички став изразио у три документарна филма после 1995. године у продукцији Радија Б92: Луди људи (1997), Обични хероји (2000) и Србија нулта година (2001).[6]

Водио је јавну полемику са колегом Емиром Кустурицом поводом постављања споменика великом жупану Стефану Немањи у Београду.[7] Марковић је 2017. године потписао Декларацију о заједничком језику Хрвата, Срба, Бошњака и Црногораца.[8]

Разведен је, нема деце.

Добио је више од 30 домаћих[9] и страних награда и признања, како за рад на филму, тако и за позоришно стваралаштво.

  • 1977 - Златни дукат Манхајмског фестивала
  • 1987 - Награда за најбољи сценарио на филмском фестивалу у Врњачкој Бањи за филм Већ виђено
  • 1987 - Златна арена у Пули за филм Већ виђено
  • 1989 - Златна арена у Пули за филм Сабирни центар
  • 1992 - Награда за најбољу режију на филмском фестивалу у Сан Себастијану за филм Тито и ја[10]
  • 1997 - Гран при филмског фестивала у Монтреалу за филм Кордон[11]
  • 2008 - Стеријина награда за најбољи савремени текст за Турнеју[12]
  • 2012 - Национални орден Легије части[13][14]
  • 2021 - „Михићево златно перо“ - Фестивал филмског сценарија у Врњачкој Бањи[15]
  • 2021 - Награда за животно дело - Фестивал ауторског филма[16]
  • 2022 - Почасна награда Maverick[17]

Филмографија

[уреди | уреди извор]
  • 1990 - Чешка школа не постоји[18]
  • 1992 - Тито и ја[19]
  • 1997 - Драме[20]
  • 2000 - Година дана[20]
  • 2008 - Мале тајне[20]
  • 2015 - Три приче о самоубицама[21]
  • 2018 - Београдски трио[22]
  • 2022 - Доктор Д.[23]
  • 2024 - Завод[24]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. Л-М. Београд: Политика : Народна књига. стр. 119. ISBN 86-331-2116-6. 
  2. ^ Лакић, Дубравка. „Ја тебе дипломом, ти мене Удбом”. Politika Online. Приступљено 2025-01-25. 
  3. ^ „"Филмски класици – 55 година прашке школе" у биоскопима широм Србије”. n1info.rs. Приступљено 2025-12-12. 
  4. ^ Марковић, Горан. „Погледи – Горан Марковић”. Политика. Архивирано из оригинала 22. 05. 2011. г. Приступљено 25. 5. 2011. 
  5. ^ „Boston.com / A&E / Movies / 'Cordon' Takes Ribbon at Montreal”. www.boston.com (на језику: енглески). Приступљено 2025-02-03. 
  6. ^ Daniel J. Goulding, "Liberated Cinema: The Yugoslav Experience, 1945-2001", 189.
  7. ^ Ивановић, Игор (2020-08-26). „Igor Ivanović - Nezaslužena moralna arbitraža Gorana Markovića - Novi Standard”. Нови Стандард (на језику: српски). Приступљено 2025-01-25. 
  8. ^ „Deklaracija o zajedničkom jeziku (одговори)”. Google Docs. Приступљено 2025-02-04. 
  9. ^ [1] Биографија Горана Марковића на сајту издавачке куће Лагуна
  10. ^ San Sebastian 40 edition 1992 Awards
  11. ^ Le Devoir FFM - Le Grand Prix des Amériques au Cordon de Markovic
  12. ^ РТС: Изузетан допринос Гавраса и Марковића
  13. ^ Војводине, Јавна медијска установа ЈМУ Радио-телевизија. „Francuski orden za troje srpskih umetnika”. ЈМУ Радио-телевизија Војводине (на језику: српски). Приступљено 2024-01-21. 
  14. ^ Орден витеза и официра Француске („Политика“, 14. новембар 2012)
  15. ^ „СВЕ ПОЧИЊЕ ОД СЦЕНАРИЈА: Горан Марковић први добитник награде „Михићево златно перо. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2021-08-14. 
  16. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Горану Марковићу уручена награда за животно дело на Фестивалу ауторског филма”. www.rts.rs. Приступљено 2021-11-27. 
  17. ^ „Goran Marković Maverick Motovunskog festivala - Kultura - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2022-07-18. Приступљено 2022-07-18. 
  18. ^ „Češka škola ne postoji - Goran Marković | Laguna”. www.laguna.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-09-20. 
  19. ^ „Tito i ja - Goran Marković | Laguna”. www.laguna.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-09-20. 
  20. ^ а б в „Goran Marković | Laguna”. www.laguna.rs (на језику: српски). Приступљено 2025-01-25. 
  21. ^ „Три приче о самоубицама”. Politika Online. Приступљено 2025-01-25. 
  22. ^ „Beogradski trio - Goran Marković | Laguna”. www.laguna.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-09-20. 
  23. ^ „Doktor D. - Goran Marković | Laguna”. www.laguna.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-09-20. 
  24. ^ „Zavod - Goran Marković | Laguna”. www.laguna.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-09-20. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]