Zdenjek Nejedli

Zdenjek Nejedli
Lični podaci
Datum rođenja	(1878-02-10)10. februar 1878.
Mesto rođenja	Litomišl, Kraljevina Bohemija, Austrougarska
Datum smrti	9. mart 1962.(1962-03-09) (84 god.)
Mesto smrti	Prag, Čehoslovačka
Profesija	Političar, muzikolog
Porodica
Supružnik	Marija Brihtova
Politička karijera
Politička stranka	Komunistička partija
Mandati Ministar kulture i obrazovanja 1945 — 1946. Ministar kulture i obrazovanja 1948 — 1953.

Zdenjek Nejedli 1905.

Zdenjek Nejedli (Litomišl, 10. februar 1878 — Prag, 9. mart 1962) bio je češki muzikolog, muzički kritičar, autor i političar čije su ideje dominirale kulturnim životom zemlje koja je danas Češka, većim delom dvadesetog veka. Iako je 1901. godine počeo tek da daje preglede opera u praškim novinama, njegov je status u međuratnom periodu porastao vođen pre svega socijalističkim političkim stavovima. Ova kombinacija levičarske politike i kulturalnog vođstva učinila ga je centralnom ličnošću u ranim godinama Čehoslovačke socijalističke republike nakon 1948. godine, gde je postao prvi ministar kulture i obrazovanja. Na ovom položaju bio je odgovoran za stvaranje državnog obrazovnog programa i bio je povezan sa proterivanjem univerzitetskih profesora u ranim pedesetim godinama.

Biografija

Rani život i karijera

Sin istočno-bohemijskog kompozitora i pedagoga Romana Nejedlija (1844−1920), Zdenjek Nejedli je imao sreću da se rodi u Litomišlu, istorijskom rodnom mestu kompozitora Bedžiha Smetane, takozvanog "oca češke muzike" i značajne figure češkog pokreta nacionalnog preporoda iz devetnaestog veka. Nejedlijevo formalno muzičko obrazovanje započelo je sa Josefom Štastnijem u gimnaziji Litomišl (1888–1896), zajedno sa nastavom iz češke istorije. 1896. preselio se u Prag da bi studirao na Karlovom univerzitetu, gde je prisustvovao predavanjima iz pozitivističke istorije kod Jaroslava Gola i muzičke estetike kod Otakara Hostinskog, da bi konačno doktorirao 1900. Hostinski, veliki zagovornik Smetanine muzike, predložio je Nejedliju da proučava kompoziciju i teoriju muzike sa svojim istomišljenikom Zdenjekom Fibihom, čija su ličnost i ukusi duboko uticali na njegovog mladog učenika. Iako su njegove prve publikacije bile posvećene češkoj istorija, nakon Fibihove smrti 1900. godine Nejedli se posvetio muzikologiji; bio je autor monografije pod naslovom Zdenko Fibih, osnivač scenske melodrame, 1901. godine, kao prvi pokušaj dobijanja većeg priznanja za svog mentora. Da su ovi napori bili usmereni protiv muzičkog establišmenta u Pragu (za koga je smatrao da je žrtvovao Smetanu, Fibiha i Hostinskog), jasno je pokazao njegov prvi napad na muzičku kritiku iste godine, u napadu na operu Rusalka Antonjina Dvoržaka kratko nakon premijere.

Ove frakcijske podele nadahnjivale su Nejedlija tokom cele njegove karijere; na mnogo načina bio je lično odgovoran za njihovo ovekovečenje za buduće generacije. Njegova Istorija češke muzike iz 1903. godine povukla je jasne borbene linije između učenika Konzervatorijuma Dvoržaka i naslednika Smetane, uključujući kompozitore Josefa Bohuslava Ferstera, Otakara Ostrčila i Otakara Ziha, sve lične Nejedlijeve prijatelje u stavu prema praškom establišmentu. Tokom naredne decenije napisao je mnogo radova o muzici, uključujući monografije o pesmi pre-Husita (1904, 1907 i 1913), Smetanine opere 1908, Češka moderna opera od Smetane (1911, isključujući Dvoržaka), Hostinski (1907 i 1910), i Gustav Maler (1913). 1908. godine počeo je da predaje muzikologiju na Karlovom univerzitetu, formirajući krug posvećenih mladih kolega koji su uključivali Ziha i Vladimira Helferta.

Polemike i međuratne godine

Kada su Nejedlijeve muzičke kritike za praške dnevne novine postale neukusne u njihovoj anti-konzervatorijumskoj pristrasnosti, njemu i njegovim sledbenicima strmoglavo je zabranjeno objavljivanje, što je primoralo grupu da osnuju svoj časopis Smetana, koji je izlazio šesnaest godina, 1910–1927. Nejedli je pokrenuo takozvanu „aferu Dvoržak“ (1911–1914), u kojoj je pokušao da napadne nasleđe velikog kompozitora; svi savremeni umetnici koji su stali protiv njega (posebno 31 muzičar koji je potpisao javnu peticiju 1912. godine) postali su fokus žestokih ličnih napada. Počevši od Viteslava Novaka 1913. godine, Nejedli je težio okončanju karijere kompozitora koji se nisu slagali sa njegovim pro-Smetana pogledima na modernu tradiciju i društvenu odgovornost: među ostalim značajnim ciljevima bio je Josef Suk. U međuvremenu, ove taktike su se uzvratile ka Nejedlijevim štićenicima, posebno Ostrčilu kao direktoru praškog Narodnog pozorišta i Zihu kao modernističkom operskom kompozitoru.

Nakon legalizacije Čehoslovačke komunističke partije 1921. godine, Nejedli je postao jedan od njenih najranijih i najotvorenijih članova. Izuzev svog časopisa Smetana, okrenuo se časopisima, kao što je komunistički dnevni list Rudé právo i svoj vlastiti politički časopis Var (1921–30). U njima je kritikovao međuratnu Čehoslovačku Republiku, njenog predsednika Tomaša Gariga Masarika i razne druge vođe; poslednje što je Var preuzeo bila je odbrana opere Alban Berga Wozzeck, koju je Ostrčil producirao 1926. godine. Njegovi brojni studenti muzikologije bili su među glavnim kritičarima u Pragu, nastavljajući njegov rad u njegovo ime. Po zatvaranju Var-a, njegovo glavno bavljenje muzikom uključivalo je kratku polemiku sa kompozitorom Novakom, i monografije o Ostrčilu (1935, u znak sećanja na smrt njegovog prijatelja), Narodnom pozorištu (1936) i sovjetskoj muzici (1937).

Ratni i posleratni komunizam

Tokom nacističke okupacije Češke, porodica Nejedli pobegla je u Sovjetski Savez, gde je on navodno izdaleka pomagao aktivnosti češkog otpora. U to vreme, njegov sin Vit Nejedli (1912–45), čija je kratka karijera u Pragu bila usredsređena na komunističke komade agitpropa i radničke zborove, bio je uključen u češku brigadu pri Crvenoj armiji. Nakon završetka rata (i smrti Vita od tifusa nakon bitke kod Dukla, januara 1945), Zdenjek Nejedli se vratio u Prag da učestvuje u posleratnoj vladi. U početku je u Trećoj republici Edvarda Beneša postavljen za ministra obrazovanja, umetnosti i nauke, ali je to 1946. zamenjeno za socijalno osiguranje. Nakon preuzimanja vlasti od komunista („Februarska revolucija“) 1948. godine, vratio se u kulturu i obrazovanje sa pojačanim ovlašćenjima, funkciju koju je zadržao do 1953. godine. Ove ključne godine primenio se državni program na svim nivoima obrazovanja: njegov revizionistički stav prema češkoj istoriji dobio je snagu zakona. To je uključivalo umanjivanje dostignuća nestale demokratije kao niza buržoaskih trendova koji su na kraju naštetili društvu. To je bila i Nejedlijeva prilika da promoviše svoju strast prema Smetani i njegovoj „lozi“, koja je sada usvojena kao državni zakon. S tim poslednjim ciljem ušao je u novu fazu retrospektivnog izdavaštva, sa delima poput Istorija mog Smetanizma, O češkoj kulturi, a posebno Komunisti - naslednici velike napredne tradicije češke nacije. Ova dela i posebno njihova ideologija zadržana su, u jednom ili drugom obliku, u Čehoslovačkoj Socijalističkoj Republici sve do pada komunizma („Plišana revolucija“) 1989. godine. Kao takvo, Nejedlijevo ime su najmanje dve generacije učenika povezivale sa totalitarnom hegemonijom, od kojih mnogi nisu imali nikakve veze sa njegovom muzikologijom.

Vladimir Helfert i Josef Huter

Posle oko dve godine komunističke diktature, Komunistička partija Čehoslovačke je počela čišćenje u sopstvenoj stranci kao i bivših ne-komunističkih protivnika, najpoznatije po hapšenju i egzekuciji Rudolfa Slanskog i Milade Horakove. Nejedliju je ova atmosfera pružila priliku za sređivanje starih računa u akademskoj i muzičkoj zajednici. Sredinom 1930-ih, javni napadi Nejedlija na umetnike kao što je Leoš Janaček okrenuli su protiv njega mnoge od njegovih bivših pristalica, naročito Vladimira Helferta, čiji je muzikološki rad nadmašio rad njegovog učitelja, i Josefa Hutera. Kada je Helfert objavio značajnu monografiju Češka moderna muzika: studija češkog muzičkog stvaralaštva (1936) koja je uključivala oštar napad na ideološku pristrasnost u muzičkoj kritici, Nejedli je očekivao da će se njegovi preostali sledbenici kloniti Helferta i osuditi publikaciju. Huter se javno priklonio Helfertu. Tokom nacističke okupacije, nacisti su zatvorili obojicu: Helferta za komunistički otpor (zbog čega je teško mučen i umro u maju 1945.) i Hutera za prodemokratski otpor. Posle rata, Huter se vratio na Karlov univerzitet, ali je proteran 1950. godine i uhapšen zbog izmišljenih optužbi. Osuđen je na trideset devet godina zatvora, ali je odležao samo šest, pušten je tokom amnestije. Zdravlje mu je narušeno, Huter je umro 1959. godine, tri godine pre svog bivšeg učitelja.

Zdenek Nejedli je umro 9. marta 1962. godine, a sahranjen je na Višehrad groblju pri Višehrad dvorcu u Pragu, rezervisanom za češke heroje i značajne predstavnike češke kulture. Njegov grob je blizu groba Smetane, Ostrčila i njegovog sina Vita.

Dodatna literatura

• Červinka, František. Zdeněk Nejedlý [Cz.]. Prague: Melantrich, 1969.
• Křesťan, Jiří. "'Poslední husita' odchází: Zdeněk Nejedlý v osidlech kulturní politiky KSČ po roce 1945" ["'The Last Hussite' Departs: Zdeněk Nejedlý in the Snares of the Cultural Politics of the Czechoslovak Communist Party after 1945"] Soudobé dějiny xii/1 (2005): 9-44.
• Křesťan, Jiří. "Srdce Václava Talicha se ztratilo: k problému národní očisty" ["Václav Talich Has Lost {His} Heart: On the Purging of the Nation"]. Soudobé dějiny xvi/1, 2-3 (2009): 69-111; 243–275.
• Svatos, Thomas D. "A Clash over Julietta: the Martinů/Nejedlý Political Conflict and Twentieth-Century Czech Critical Culture." ex tempore xiv/2, Spring/Summer (2009): 1-41.

Spoljašnje veze

• Biografija na sajtu SANU